Analiza Boška Đokića: O serdarima i vojvodama

 

 

Evropsko prvenstvo je za nama, gomila znanih i neznanih ljudi (učesnika, kibicera, trenera, novinara, navijača klupsko-voajerski motivisanih, penzionera šahovskog smera, rođaka i funkcionera tipa ”Bogdan ima baaaš leeep šut”, itd) izanalizirala je sva događanja, posebno završnicu u Lilu. Kolumnu sam započeo drugim povodom, ali su me neke izjave važnih ljudi (de)motivisale da i ja kažem koju reč o tom važnom, kvalitetnom basket skupu…

Naime, ne bi trebalo četvrto mesto u Evropi, uz dobru igru, devalvirati pričom o lošem suđenju našem timu (kad to, naprosto, nije tačno), posebno ako je selektor Đorđević u pitanju, još manje o nekakvoj ”zaveri” FIBA protiv srpske košarke (to je tek nebuloza ambulantskog tipa, ako se svedu računi od 1960. recimo), naročito ako je Dragan Đilas, predsednik Košarkaškog saveza Srbije, to i pomislio. Direktnije: prvo, stvar je vaspitanja i ukusa ne pričati o sudijama ako tvoj tim nije igrao dobro, a mi nismo protiv Litvanije; drugo, još manje je potrebno pozivati se na usputne zapise, šta je Parker rekao Teodosiću na uvo (ili uho?) na zagrevanju, anpasan, ili zašto arbitri iz Španije i Letonije sude taj meč; treće, nikakve ekspertize suđenja ne bi trebalo potencirati, jer se na šest potencijalnih krucijalnih grešaka na našu štetu, ekspertizom može pronaći isto toliko na uštrb protivnika; četvrto, koji arbitar – ako hoće da te ošteti – dozvoli da imamo napad za produžetak ili pobedu, odnosno koji sudija je još pogodio trojku ili bacanje, umesto Bogdanovića ili Kalinića, na primer; peto, da li je prvak, Španija, mogla da napusti takmičenje već posle Berlina (i zašto jeste), da Šrederu nije zadrhtala ruka, da li je ta ista Litvanija u produžetu pobedila Italiju (bez sudijske pomoći?), da li je najsmešniji potez francuskog trenera Kolea (umalo da napišem Koleta) bio izjava da su imali loše suđenje protiv Španaca, a pet bacanja mu u produžetku promašili Parker, Dijao i Batum? Šesto, retroaktivno, da li se može tražiti ekspertiza i uticaj FIBA i za Atinu 1995, ili Indijanapolis 2002. i tako dalje…

Hoću da kažem, pa ne umem kratko i jednostavno, naša selekcija je postigla uspeh četvrtim mestom, pre svega zbog kontinuiteta i ponovnog ”uvažavanja” na globalnom basket arealu, Saša Đorđević je na pravom putu, ovo su samo ”dečje bolesti”, šarlah, male boginje, koje su svi treneri preležali, proći će; a predsednik Đilas takođe daje vidan (radni, finansijski, emotivni) doprinos ovom ”projektu” (kakva ružna, otrcana reč iz građevinarstva i arhitekture!), samo mora da razluči poslovne od navijačkih elemenata…

Elem, sedmo u mojoj analizi bilo bi – nije odgovorno uzimati kao argument vremešnost i odlazak sa scene francuskih, španskih ili grčkih asova, kad u timu već imaju po tri-četiri nadarena mladića (Gober, Furnije, Lovernj, Žaite, odnosno Mirotić, Vives, Ernangomez, ili – Adetokumbo, Papanikolau, Slukas, Mancaris), a kao zapete puške čekaju desetinže iz omladinskih pogona. A kako mi tu stojima? Patriotski odgovor je – jaaako sumnjivo, zato me i boli što je gotovo neprimećeno, u ovom galimatijasu oko EP, prošla vest da je usvojena dopuna Registracionog pravilnika KSS (ili nešto slično), po kome će u Jedinstvenoj juniorskoj ligi Srbije u svakom timu moći da igraju – po četiri stranca!? Šokiran sam nekim stvarima: prvo, to je odluka koja najdirektnije ruši srpsku košarku, kao poslednji, s(a)mrtni udarac u koridi, pa me čudi da se selektor i Dragan Đilas nisu osvrnuli na nju, posebno što je predsednik rukovodio pomenutom sednicom; drugo, odluka je prošla sa dvadeset jednim glasom ”za” i tri ”uzdržana”, niko nije bio protiv; treće, naravno da je to ujdurma, pre svega, dvojice pojedinaca koji u tome vide zamašan lični i klupski interes, a koji u svom vokabularu nemaju dvoreč ”opšte dobro”; četvrto, pre nekoliko godina isti ljudi omogućili su da deca do petnaest godina mogu u inostrane klubove (postoji ”spisak” više od dvadeset dečaka koji su nas napustili, koji će možda u izboru reprezentacije poći Mirotićevim putem, kontaktirajte Nenada Trunića, selektora kadeta, on je lično osetio taj problem), a ti momčići su kvalitetom prvi ešalon boljitka srpske košarke u narednih petnaestak leta; peto, druga, kvalitetom, grupa dečaka neće naći mesto, pored četvorice potencijalnih ”uvezenih” novajlija, pa će krenuti put Rumunije, Bugarske, Mađarske, Poljske (kao Kaplanović, recimo); šesto, a najvažnije, posledično – odakle će Aleksandar Đorđević da cedi nove asove, iz koje to suve drenovine? Da ne nabrajam zalud: papir u ruke, napravite spisak od osamnaest igrača do dvadeset godina, koje je Vlada Đokić doveo do prvaka Evrope, pa pored svakog prezimena notirajte zemlju, klub, minutažu, poene – tačnije, koliko i kako ko od njih napreduje…

Mada, nešto razmišljam, ako se ljudi kojima je to posao ne uzbuđuju, nego bećkovićevski zahvaljuju jedan drugom na daljem urušavanju domaće košarke, po principu ”bravo serdare – hvala vojvodo”, zašto bih se ja, kao nevažan lik u celoj priči, odnosno basni – nešto trsio…