Angola u ABA ligi

 

Dobro se sećam te utakmice, jer svi koji vole košarku željno su je čekali. Prvi meč legendarnog američkog Drim Tima na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. Sanjali smo da vidimo zajedno Džordana, Medžika i Lerija Birda, i konačno se to dogodilo. Protivnik im je bio – zar je to uopšte važno – neka Angola.

Utakmica je počela čudno. Trpaju Ameri, ali Angola odgovara, i rezultat je 7-7. Onda su se momci iz Drim tima malo uozbiljili i napravili seriju 47-1!!! U istorijskim kuriozitetima sporta to je najveća serija koja je ikad napravljena u košarci. Meri se sa utakmicom Slovačka-Bugarska u ženskom hokeju (82-0), ili sa fudbalskim mečom Vanuatu-Mikronezija (46-0).

Kuriozitet je i da je pritom Amerika bila izložena neviđenoj snajperskoj paljbi od strane afričkih košarkaša. I to ne zato jer su oni neki fantastični trojkaši, “Čačani koji su oprali ruke u Moravi”, nego iz jednostavnog razloga što momci iz Angole nisu mogli da priđu američkom košu na manje od sedam metara. Pa su ispaljivali bombe sa sedam, osam, pa i devet i deset metara. Nijedna nije pogodila obruč, a jedini pogodak za Angolu tokom te serije postigao je Herlander Koimbra, i to sa penala. Nije ga niko fizički faulirao, nego je Čarlsu Barkliju dosuđena tehnička greška, pa je i Koimbra završio u istoriji zajedno sa neviđenom serijom Drim tima.

Kasnije sam mnogo puta gledao i originalni Drim tim, i razne verzije Tima snova koje su se pojavljivale na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama. Protivnik im je često bila Angola, mada se nije tako zvala. Kad Ameri stisnu odbranu preostaje samo da im šutneš neku trojku iz nemoguće situacije, i da se moliš bogu da uđe.

Zašto sve ovo pišem? E – pa video sam Angolu ove nedelje u Sremskoj Mitrovici na utakmici ABA lige. Zapravo, ne jednu već dve Angole! Mega Leks i Partizan su se takmičili ne u košarkaškoj veštini, nego u neznanju. Neka se ljute koliko hoće, ali kako drukčije objasniti devet puta dosudjene korake na obe strane, nego kao nedostatak osnovnog znanja o pravilima igre, i manjak najosnovnije tehnike. Na toj utakmici viđene su 32 izgubljene lopte (po 16 na obe strane), i – 29 asistencija. Znači, na jednu asistenciju dolazi više od jedne izgubljene lopte.

Dve Angole se nisu proslavile ni sa trojkama. Mega ih je pogodila 11, od čega dve od table, a Partizan im se revanširao sa jednom “ciglom” koja se od table nekako odbila u koš. Crno-beli su ispalili 24 bombe, Mega 27, a Partizan je svom protivniku dozvolio čak 17 ofanzivnih skokova. Na kraju je, i to ubedljivo sa 76-59, pobedila Mega, tim koji je promašio osam penala (57,9 odsto sa linije za slobodna bacanja), a dvojke šutirao 16 od 40 (40 odsto). Bilo je to sasvim dovoljno da, i bez najboljeg igrača Radeta Zagorca, ogole sve slabosti Partizana.

Nisam ove sezone gledao Sutjesku, MTZ, Tajfun i Igokeu, ali posle haotične košarke u Sremskoj Mitrovici očigledno je da je nivo ABA lige opasno pao, ma koliko se neki trudili da dokažu kako je to po snazi treća liga u Evropi. Ja zaista nemam ništa protiv ni te lige, ni tih timova, pogotovo ne protiv igrača i njihovih trenera, ali plašim se da publika, zbog koje se košarka i igra, neće baš hrliti na njihove utakmice.

Vidiš Angolu jednom, i dosta ti je.

… A znate li da je prvak Angole igrao evropski Kup šampiona? Ne znate? E, pogledajte ovde kada i zašto:

Photo: Mega Leks