Balkansko tajno oružje loptastog oblika

 

Ljubaznošću kolega iz medijske kuće Al Jazeera prenosimo tekst poznatog kolumniste lista “Danas” Dragoljuba – Draže Petrovića objavljen na portalu www.aljazeera.net. Zahvaljujemo se kolegama iz Sarajeva uz želju da nastavimo ovu lepu saradnju.

U prvim godinama devedesetih postojalo je nekoliko tipova srpskog tajnog oružja, od kojih nijedno nije bilo loptastog oblika. Bili su to nekakvi izumi, malko okrugli, ali više na ćoše, pronađeni, uvek je to valjalo podvući, u konspirativnim spisima jedinog Srbina koji je bio Hrvat, i jedinog Hrvata koji je bio Srbin. Čovek se u proseku osećao kao Amerikanac. A zvao se Nikola.

Jedan od prvih “izuma” ranih devedesetih bio je nekakav oklopni voz iz pokojne republike srpske krajine, pred kojim je početkom rata stajao ushićeni ratni reporter Televizije Beograd i čudio se neverovatnim performansama onoga što samo Srbin može da smisli, iliti izmisli: “Voz se može pojaviti bilo gde i u bilo koje vreme, čak i tamo gde nema pruge!”

Taj period novije srpske istorije okončan je pre 20 godina ne baš svečanim dočekom stotina hiljada Srba na graničnim prelazima. Kasnije je ta nacionalna taktika postala tradicionalna. Na dočecima je bilo sve više ljudi, posebno onih koji dolaze, ali je tek zlato na Evropskom prvenstvu za košarkaše u Atini 1995. godine, kada su hrvatski reprezentativci napustili ceremoniju dodele medalja pred intoniranje himne “Hej Sloveni”, ukazao na mogućnost da tajna oružja u Srba ne moraju imati cev, obarač i kundak, da izvine Jasna Šekarić, već samo ironični poziv: “Planeto, nastavi da treniraš.”

Pobjednici uglavnom uvijek

Srbija je s malim zakašnjenjem shvatila magičnu moć lopte, koju, na opštu žalost, nije smislio Nikola Tesla, autor nikada viđenog “srpskog tajnog oružja”, ali izumitelj mora da je bio neki Srbenda iz neolita.

“Kad nas je primio Slobodan Milošević, jedan njegov ministar nam je čestitao na uspehu i rekao da žali što kao nagradu ne mogu da nam dodele kuće. Ja sam mu rekao da ne bismo imali ništa protiv stanova…”,  sećao se tog perioda Miroslav – Muta Nikolić, košarkaški trener koji, treba li primetiti, nije dobio ni kvadratni metar.

U to vreme stambena pitanja rešavala su se apsolutnim šampionima sveta u skakanju na glavu u prazan bazen i višestrukim prvacima u plivanju po mutnim vodama. Stan je tako dobio naš poznati skakač s motkom Tomislav Nikolić, četvorosoban. Oni nisu pobeđivali, za razliku od košarkaša, koji su pobeđivali uglavnom uvek.

Pre četrdeset godina, u junu 1975. godine, kao petogodišnjak, dobio sam na poklon majicu sa slikom “Zeke Peke”. Taj zec sa košarkaškom loptom bio je maskota 19. evropskog prvenstva u košarci u Beogradu, čije se finale igralo u mom beogradskom komšiluku, a kvalifikacije u Rijeci, Splitu i Karlovcu.

Ono “Peka” u nastavku imena tog zeca bila je, zapravo, skraćenica od Prvenstvo Evrope u košarci (PEK), a Boris Bizetić je spevao himnu turnira “Zeka Peka”, koja je imala tako zarazan navijački refren da su je svuda pevušili.

Reprezentacija Jugoslavije igrala je u sastavu: Rato Tvrdić (Jugoplastika), Dragan Kićanović (Partizan), Vinko Jelovac (Olimpija), Rajko Žižić (OKK Beograd), Željko Jerkov (Jugoplastika), Dragan Kapičić (Crvena zvezda), Zoran Slavnić (Crvena zvezda), Krešimir Ćosić (Zadar), Damir Šolman (Jugoplastika), Nikola Plećaš (Lokomotiva Zagreb), Dražen Dalipagić (Partizan), Mirza Delibašić (Bosna) , a selektor je bio Mirko Novosel.

Bitno je da nije ‘moron’

Najbolji igrač tog Evrobasketa bio je Krešimir – Krešo Ćosić i sećam se kroz maglu da je tokom finala sa Sovjetima starije društvo u našoj kući, koja je bila udaljena nekoliko stotina metara od hale “Pionir”, gde je reprezentacija Jugoslavije tukla SSSR, pričalo da je Ćosa mormon. Nisam imao pojma šta je to mormon, mislio sam da svaki dobar košarkaš mora biti mormon.

Kada sam porastao, spoznao sam da za košarku, ali ni za život, nije bitno da li je neko mormon, bitno je da nije “moron”. Vremenom, kako su “moroni” preovladali u bivšoj Jugoslaviji te se ona slavno raspala uz pevanje i pucanje, bilo mi je s žao što nema one reprezentacije u kojoj je igrao Krešo mormon. Koji je, sem što je bio mormon, bio i Hrvat.

Kako je to lepo opisao Božo Koprivica u svojoj knjizi Samo bogovi mogu obećati, lopta ima savršen oblik, a na jeziku lopte savršeno se razumeju i Kukoč i Danilović, i Ferhatović i Miladinović, i Dražen Petrović i Divac, i Delibašić i Kićanović. Kao jedan od “naučnih dokaza” da je Jugoslavija morala opstati “kao granica i kao vidik”, Koprivica navodi pobedu mladih košarkaša Jugoslavije nad SAD-om 1987. godine u Bormiju (Italija), u finalu Svetskog prvenstva. Jer, da je opstala, ta generacija bi kasnije bila “tiha jeza” svetskog basketa. Ovako, svako je otišao u svoju reprezentaciju.

Od početka devedesetih, jelte, uvek sam zbrajao “drim timove” sastavljene od igrača iz ex YU republika i maštao kako taj super tim razbija Amerikance.

Na kraju je Amere u Indijanopolisu 2002. godine razbila Srbija, tada još pod firmom (SR) Jugoslavije, pa mi u tom momentu i nije bilo nešto mnogo žao što se ona bivša država raspala, ali samo u košarkaškom smislu. Srbija u basketu i dalje može da “odere” svakoga na koga naiđe.

Vazda ‘dobri momci’

Naravno, ako se prethodno ne desi ono što se dogodilo 2005. godine u Beogradu, kada je Srbija, pod firmom Srbija i Crna Gora, opet bila domaćin, a selektor Željko Obradović jurio NBA zvezde po beogradskim splavovima, pa je nacija pala u depresiju kada smo prerano ispali na prvenstvu koje je bilo “kao stvoreno za nas”.

Posle se nešto slično desilo u Španiji – trener je bio Zoran – Moka Slavnić, onaj iz one slavne generacije “Zeke Peke”, ali ga nacija umalo nije razapela na košarkašku tablu kada je neslavno ispao od Izraela. To prvenstvo ostalo je upamćeno jedino po tome što je Moku, usred neke utakmice, na mobilni pozvala jedna novinarka iz Beograda i pitala ga: ”Šta mislite o najavljenom štrajku prosvetnih radnika?” A on je zapanjen upitao: ”Je l’ vi znate gde sam ja!?”

Srpska košarka valjda je samo tih nekoliko godina bila u krizi. I stoga je basket retka stvar u kojoj su Srbi vazda bili “dobri momci”. I gde oduvek imamo ono što sportski komentatori zovu “pobednički mentalitet”. U većini drugih “situacija” stekli smo onaj drugi, gubitnički.

Photo: knjiga “Koš po koš” autora Vladimira Stankovića