Boško Đokić: A sad adio nacionalnim ligama

Iz Koš magazina i do sada sam imao ponuda da nešto više, argumentovanije napišem o ABA ligi, nisam odgovarao iz nekoliko razloga. Prvo, nerado se upuštam u tu vrstu polemike, jer se ona na ovom prostoru svela na ispodpojasni prostakluk, čak i kada su u pitanju ”košarkaški intelektualci”, visokopozicionirani uposlenici. Međutim, pošto znam Vladu Stankovića decenijama, pratim i poštujem njegov rad, gospodstvo u svakoj situaciji – ulazim u ovu ”avanturu”, posebno jer mi je Koš magazin omogućio da se, po ličnom nahođenju, oglašavam o košarci.

Drugo, nisam siguran da će moj ”novinarski” kapacitet dosezati do ove vrste teksta, posebno što zahteva dužu pripremu, obimniju kolumnu, koja neće biti čitljiva na moj način, metodoligija je drugačija. Recimo, odlične tekstove Dugog moram da iščitavam parcijalno, pre i posle popodnevnog odmora, da sve shvatim.

Treće, nisam lik koji drži da je njegovo mišljenje konačno, etalon, ali još teže menjam sudove koje formiram poslednjih četrdeset godina, koliko sam trener.

Četvrto, posledično, moje ideje idu direktno iz esnafa, prakse, iz potrebe rasta basketa u svih sedamdesetak klubova Balkana, ne samo u godišnjih četrnaest, koji su se ponekad tražili kao cura za jednu noć – daj šta daš, kao pred ovu sezonu. Tačnije, od 1986. do 2009. kao basket kouč nisam radio samo u – Makedoniji, u ostalih pet liga jesam. Stoga, možda je precizniji naslov i moje, pa zatim tvoje kolumne, dragi Vlado, trebao biti ”ABA ili šest nacionalnih liga”, naravno sa tvojim dodatkom ”lažna dilema”, ili mojim ”uvek ovo drugo”…

Iz tvoje evropske novinarske, publicističke, marketinške i široke skale delatnosti, a moje više balkanske nego evropske (sa akcentom na srpskoj), isključivo košarkaške – drugačije i gledamo na problem, što je i normalno. Recimo, a to sam video i u jednom komentaru lika pod šifrom (možda i zanimanjem?) ”klavijaturista”, koji ima tezu da je Jadranska uvek jača od nacionalnih liga i tačka! Dragi Vlado, tebi je to jasno (”klavijaturisti” malo manje), da ako od sedamdeset odabereš četrnaest najboljih (uzgred, nešto se mnogo cinculiralo ove godine sa smanjenjem na dvanaest?), oni su bolji od narednih četrnaest, malo logike nije na odmet. Ali, niko mi nije odgovorio zašto je ovih današnjih četrnaest barem pedeset odsto lošije od onih iz perioda 2004-2009. godine, a zašto će oni ABA ligaši iz 2021. biti još toliko nekvalitetniji od današnjih? Da li je samo do klubova (a znamo da mnogi odbijaju da igraju ovo takmičenje, od Partizana davno, do Laškog i Kvarnera, da ne pominjem Olimpiju – nedavno); šest saveza (vidim da su se ovi naši, pa i većina ostalih nešto pobunili, ali ih je neko brzo, kao u sportsko-političkom trileru, ”motivisao” da odustanu); menadžera koji koriste odluke da decu (barem iz Srbije) do petnaest godina možeš voditi u ”janičarsko-pedofilskom” maniru po Evropi, samim tim uzdrmati njihove porodice i socio-psihološki profil; ”loših” trenera, evidentnog manjka novca ili spoja svih i još toliko uzroka. Samo, dragi Vlado, voleo bih da mi se objasni ima li ABA tu svoju ulogu, mislim u propadanju (i zašto da?), u kolikom približno procentu? Šta je tu posledica, uzrok, šta se promenilo?

Evo jednog primera iz Srbije, da skočimo do Leskovca, pošto vidim da se vraćaju u Drugu ligu, da im ujedno i čestitam. Jedan deo lige 1998-1999. proveo sam u tom timu kao prvi trener, pre mene Blek Janković, Jovica Arsić je nastavio i tako dalje. Svaki meč pratilo je pet hiljada ljudi, jedan moj drug, tada viđeniji arbitar, izbacivao je domaće, organizovane navijače, da Partizan, Zvezda, Beobanka, i ne znam ko sve – nekako pobedi. Kvalitet tadašnjeg tima bio je iznad nivoa današnje Krke, recimo, finansije i način rada dobri. Možda bi im danas i juniori bili bolji, jer imaju koga da gledaju, deca ”kopiraju”, traže pozitivne uzore. Uzgred – možda bi i ”boljih” mladih trenera bilo po Srbiji da su u konkurenciji i danas Partizan, Crvena zvezda, Mega, FMP, kragujevački Radnički, Hemofarm, Vojvodina? Možda bi i Sloga, Borac, Spartak, Konstantin, Metalac, Beograd, Dunav, Napredak, Mladost, Beovuk (…) bili konkurentniji? Možda bi, opet, Partizan i Zvezda imali više od četiri hiljade gledalaca prosečno, možda bi se našao sponzor da ulaže u tu ligu (nikako slabiju od današnje regionalne bez srpskih timova)? Možda ”druga” klasa mlađih i igrača do dvadeset pet godina života ne bi išla po lošijim ligicama, jer bi se razlika od nekoliko stotina evra našla? Možda bi za mlade trenere sada po Kini, Kuvajtu, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj (…) bilo više trenerski korektnog plaćenog posla u Srbiji i okruženju? Možda da Košarkaški savez Srbije uzme ”pod svoj krov” i KLS, nađu zajednički jezik, možda bude bolje? Elem, možda se nađu i rešenja za poslovanje klubova, evo jednog citata iz nedavnog intervjua Bate Đorđevića, mog prvog trenera. Dat je Politici, odnosno novinaru Aleksandru Miletiću, čiji je doprinos košarci sve veći, ne samo kroz dve knjige, već i niz tekstova. Da ne širim – pogledati razgovore sa profesorom Vladom Koprivicom, legendarnim Svetislavom Pešićem, najzad i Đordijem Bertomeuom i mnogim drugim, ima poučnih detalja. Elem, Bata kaže: ”Delegatski sistem (…) treba pod hitno menjati i orijentisati se na mandatorski, ili polumandatorski. To znači da bi ljudima na čelu organizacija trebalo dati šansu da svoje ideje realizuju sa svojim kadrovima, koji će samim tim preuzeti svu odgovornost na sebe. Svedoci smo da su u nekim klubovima napravljeni milionski dugovi a da niko nije odgovarao za to…”

Naravno, dragi Vlado, ovo možemo i proveriti: a da na četiri godine zamenimo ulogice, da se nacionalne lige igraju od sredine septembra do sredine maja, pa zatim da desetak najboljih iz šest država organizuju, sve u četrdeset pet dana, celu ABA ligu do kraja juna (možda turnirski, po više gradova?), da se tu odluči prvak koji ide u Evroligu, ostali koji će nastupati u Evrokupu ili FIBA Ligi šampiona? Možda će nacionalne ”ligice” postati ”lige”? Problem – nema tu para, teško je igrati na trideset pet stepeni, praviti pauze i čekati kad će koje finale po Evropi, igrati kada su igrači ”isceđeni”, posle stotinak mečeva, kada tamnoputima ne pada na pamet da ”zagrizu”, kada su teže povrede izvesnije, kada… E, tako se igra Superliga Srbije, koja će se vrlo brzo ukinuti, možda naredne sezone, objasniću i zašto. Ili, pošto najbolje znaš model po kome radi španska federacija (čitao sam to, takođe kod Miletića) – zašto neko ne ”pojača” i to? Recimo, Real, Barsa, Baskonja i Valensija (ili Unikaha), zajedno sa četiri turska tima – Fenerom, Efesom, Galatom i Darušafakom, uz dva grčka giganta – Panatinaikos i Olimpijakos, naprave ”najjaču troligu” starog kontinenta, četiri godine ne igraju prvi. obavezni deo nacionalnih šampionata, pa posle zajedno izanaliziramo da li su na današnjem nivou Tenerife, Gran Kanarija, Bilbao, Karšijaka, Bešiktaš, PAOK, AEK i drugi, solidni kolektivi?

Možda nisam ni morao da pravim ovoliki ”uvod”, možda direktno da kažem: sve je počelo kada je NBA koncern ”pobedio” FIBA Evropu i uzeo pod privatnim okriljem Evroligu i Evrokup (ili je to ”prodato”, ne znam precizno, ti bolje znaš, dragi Vlado, učestvovao si u formiranju Jadranske lige, tesno sarađivao sa gosn Đordijem). Zatim je išlo lančano, lako su ”ubeđeni” nacionalni savezi da popuste, uvek ima ljudi podobnih za saradnju. Bez uvrede većine bitnih aktera – interesna grupa ljudi sa koferom novca pokrije sve, organzuje da što više profita vrati u što kraćem roku (po sistemu supruge jednog mog prijatelja – ”sav novac, odmah, samo meni”), pa ono što ”ne može da prati” – savezi, klubići, igrači, sve slabo i nejako – otpada!

To je u redu, mislim lanac Evroliga-Evrokup-ABA-KLS, sve mi je jasno, ali se nešto pitam, pošto u Srbiji više nema klubova, nestaju, nema odakle da se regrutuje, a menadžeri sve najbolje odvedoše diljem sveta – odakle će se ABA formirati, kojih četrnaest klubova će namaći, posebno ako se i ti slažeš da je to takmičenje bez naših timova drugorazredno? Valjda ću poživeti još koju godinicu, da vidim i to. Dragi Vlado, nemoj ovo shvatiti lično, tvoje namere košarkaški su čiste.

Ostao sam dužan odgovor – šta će biti dalje, prethodno je sve prošlo, ili prolazi ovih dana. Što se tiče gosn Đordija, nedavno je objavio za koju godinu proširenje Evrolige na dvadeset klubova (da prevedem: za finaliste obaveznih 38 utakmica, potencijalnih pet u četvrtfinalu, u F4 dve – cirka 45 termina). Pretpostavljam da je cilj profit, uvođenje francuskih, poljskih, ukrajinskih timova, želja za poboljšanjem košarke u Evropi, zašto da ne? Mislim da će doći neminovno do – gašenja, modifikovanja, skraćenja više nacionalnih takmičenja, ne samo na Balkanu, a poslednja instanca je – profesionalna liga Evrope, zatvorena naravno, recimo EUBA. Ostali, čim postoje ”profesionalci” – idu u ”amatere”, igraju basket ispred zgrade, što i nije toliko loše…

Ovo se dalje lančano nastavlja na FIBA takmičenja, odnosno (ne)kompletnost reprezentacija, samim tim i pad kvaliteta svih igara, od evropskih do olimpijskih. Na primer, za iduću sezonu FIBA je predvidela dva termina za mečeve reprezentacija, od 20. do 28. novembra i od 19. do 27. februara. Ako klubovi pristanu na neigranje u tom periodu – evroligaši će čak sedam puta (umesto ovogodišnjih pet) igrati dva meča nedeljno! Ako Real, CSKA, Fener i ostali ne pristanu na taj raspored – kalendar će ostati isti, ovosezonski, ali će se mečevi reprezentacija ”preklapati” sa EL, pa je jasno koliko će repe biti oslabljene bez svojih igrača iz NBA, Evrolige i Evrokupa. Da se kladimo da klubovi neće menjati kalendar Evrolige? Neću sad valjda govoriti u kakve probleme dolazi ABA ligeštul, a Košarkaška liga Srbije ne poštuje se ni ovde.

Ima još milion detalja, dragi Vlado, znam da odgovorom nisam doneo ništa novo, neću se javljati dugo, pošto sam ispisao sve za nekoliko kolumni. Puno pozdrava Aci i tebi, do viđenja na Crvenom krstu ili u novobeogradskim Paviljonima…