Boško Đokić: Bez naslova

 

Prošla kolumnica naišla je na lep prijem, očekivano, jer je u epicentru bila priča o kreaciji u basketu, lepoti napada, kontri, zakucavanju, dalekometnim trojkama i asistencijama koje mame uzdahe, uz pomen petorice od desetak ekstra srpskih igrača. U neku ruku, ovo je nastavak te ”bajke”.

Sneveselio me podatak da su u nedavnim utakmicama Kadetske lige Srbije postignuti i ovi rezultati: Borac-Vizura 65:72, odnosno Zemun-Crvena zvezda 67:73. To znači da su i dečaci od šesnaest leta ušli u šablon ”čupanja” u odbrani, da je (mali) rezultat bitniji od individualnog formiranja, da se talenti utapaju u timsku igru, umesto da se bruse, da domonira opstrukcija nad kreacijom. Tako nećemo stići nigde, ne valja ako kadeti čačanskog Borca, vazda nosioci avangardnog napada, preciznog šuta, poenterske raskoši – prosečno daju manje od sedamdeset poena po meču. Da li, kad se pomenu Mišović, Kićanović, Obradović, Androić, Arsić, Radošević, Avramović i ini – pomislite na granitnu defanzivu, ili na trojku sa osam metara, rvanje u reketu ili asistenciju, najbolju srpsku školu šuta ili defanzive? Podrazumeva se da smo mi, treneri krivci broj jedan u tom domenu, posebno kad se radi o deci. Naravno, to je model prenet pre bezmalo dvadeset godina iz seniorskog basketa, a pravila su ova: faul po svaku cenu; koliko god ličnih napravimo – ne smeju nam suditi više od trideset; lopta dominantnom centru u reket svaki napad; igra sa ”tri sidraša”, kao u vaterpolu, i slično. Vazda na ovom arealu, kad se radi o nečem novom – (anti)kreatori su iz beogradska dva kluba…

U skladu sa tim, odgovoriću i na jedno pitanje koje se p(r)ovlači često u medijima – treba li Branko Lazić da igra za reprezentaciju? Naravno da o tome odlučuje isključivo Aleksandar Đorđević, ali moj odgovor je – ne. Radi se o izvanrednom momku, koji je i meni puno pomogao u FMP-u, koji je u generaciji dečaka rođenih 1989. u juniorima bio skoro nezapažen, a danas samo on i Mačvan igraju Evroligu. Hoću da kažem da je on ”više” od trenera uložio u sebe, dostigao defanzivni vrh, što mu se svakako i isplatilo, ali: repa je tri godine zajedno, osvojene su dva  srebra, teško se ulazi u pobednički sastav sa dvadeset osam godina, čekaju Gudurić, Zagorac i mnogi drugi. Dalje, u Saletovom sastavu igra se i odbrana, to je veoma važan segment modela igre (Jović, Marković, Bogdanović, Kalinić…), ali je dominantan brzi napad sa više rešenja. Ako uporedimo Bogdana i Lazića, pa navedemo više elemenata za poređenje (fizikalije, odbrana, asistencija, kreacija, polivalentnost, šut, skok, smisao za igru…) – Branko Lazić u prednosti je samo u svom domenu defanzive. Elem, traže se momci koji mogu više zadataka na obe strane terena da pokriju, ”specijalci” u odbrani i napadu manje su na ceni – jer su zahtevi mnogo veći od specijalizacije, koja je odlična u medicini, posebno ginekologiji…

Objašnjavajući uzroke poraza od Reala (98:68), trener CZ i sam je delimično (nesvesno) odgovorio na ovo pitanje: ”mnogo je razloga, od… , do kriterijuma suđenja koji je išao na ruku napadački orijentisanom timu, odnosno Realu”. Prvo, gledao sam dosta mečeva gde je kriterijum dosuđivanja faulova bio na strani našeg šampiona (dozvoljen jači kontakt); drugo – kriterijum i treba uvek da bude u cilju zaštite napadača, posebno igrača sa loptom; treće, tu i jeste problem, Lazić na istu igru (”na granici faula”) nekada provodi tri, nekada dvaeset pet minuta na parketu. Hoće reći – mnogo više zavisi od sudija nego Bogdanović, ako me razumete. Zakljućak – napadači se ”rađaju”, samo dorađuju i bruse na treningu i utakmicama, za defanzivu je više potreban rad i voljni momenat. Znam mnogo igrača koji ulažu isti napor na obe strane terena, žele i koš da daju – ali nekako ne ide, mali obruč, velika lopta (još bez drške, pa beži), mnogo brzo se igra za njihov raspon mozga. Što reče Njofra Paviljonski (koji trenutno radi pod devizom – ”što je očiglednije, to fali više dokaza”) – ”komšo, svi volimo da igramo basket, da šutnemo na koš, da ga metnemo, ali – samo retki to uspevaju, da bar nije obruč tako visoko”…

Iskoristiću priliku da skrenem pažnju i na poučan intervju Svetislava Pešića u ”Politici”, pre svega na dva detalja koja su u skladu sa mojim promišljanjima. Prvi je da su nacionalne lige iznad ostalih (osim u Srbiji, logično), a evo šta legendarni Kari kaže: ”Vrhunska košarka u Evropi ne može da se razvija bez nacionalnih liga. Ako je nešto negativno kod ovakve Evrolige, onda je to što škodi nacionalnim ligama… Neophodno je razlikovati igranje od treniranja košarke…” Drugi detalj je stalna kuknjava čelnika (nekad Partizana, danas i Zvezde) oko malih budžeta, nemanja para, sirotinjskog napora i slično. Pešić kaže: ”Nisu velike razlike u budžetu među većinom evropskih ligaša, kako neki misle… Bajern ima budžet od 12 miliona evra (…), a Zvezda oko šest miliona. Međutim, to ne znači da Zvezda ima duplo manje. U Nemačkoj ako jedan igrač hoće da zaradi 100.000 neto, on košta Bajern 225.000. A naše klubove bi koštao između 110 i 120 hiljada…” Ostajem bez komentara, za pametne suvišnog, uz završnu Njofrinu objavu – ”život često one hrabre baci na kolena, da vidi kako će ustati; slabiće ne dira, oni su i onako uvek na kolenima”…

Photo: Euroleague

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)