Boško Đokić: Do dila bez Džila

 

Po sistemu ”gde ja stadoh ti produži” moram da kažem i u ovoj kolumnici nekoliko reči o Kupu u Nišu, ali ne o kvalitetu same košarke – to je stalo u omanji pasus. Naime, govoreći o ”putevima razigravanja” mladih igrača ostao sam dužan jedan primer i nekoliko opaski. Primer: poslednjih pet godina rukovodstvo Mege sarađivalo je sa klubovima iz Sremske Mitrovice, Jagodine i Smedereva, prevashodno ustupajući mladiće na kaljenje u lokalne timove. Ne znam finansijsko-košarkaške uslove simbioze, pretpostavljam i da su dečaci imali koristi od velike minutaže, ali znam ko se nije – dugoročno gledano – osolio. To su lokalni timovi, jer, ovog trena, u Drugoj ligi Jagodina zauzima pretposlednje mesto sa svega tri, a Srem poslednje, četrnaesto mestašce sa dve pobede i osigurali su sebi naredne sezone mesto u nižem rangu nadmetanja. Ista sudbina zadesila je i Smederevo, koje je trinaesto na tabeli sa dve zmage, a odavno je tim ispao iz Košarkaške lige Srbije. E sad, treba biti pošten pa reći da su i bez ”pomoći” Mege pomenuti klubovi imali problema, možda bi ih ista sudbina zadesila svakako, ali… Ovo je primer (ne)voljnog druženja po principu – ”ti lepo sve da priznaš, pa će Đura da ti oprosti što te tukao”, a mogao bi da se nazove ”retro put”. Da osvežim sećanje basket ljudima iz Kruševca i Kraljeva da je, ne tako davno, njihovo jednosmerno druženje sa istim klubom iz Beograda bilo praktično dogovoreno, ne znam oko čega je zapelo, verovatno oko parica?

Opaske oko KRK u Nišu (uzgred, ne čini li se i vama kako svi žele što pre taj skup da zaborave, kako se neka čudna ”šutnja” nadvila nad događajem?) tiču se mladih igrača. Dok po Španiji, Turskoj, Grčkoj, Francuskoj i ostalim evropskim basket državama – timovi puštaju na parket momke rođene između 1997. i 1999. godine, dajući im značajnu minutažu u bilo kom takmičenju, u Srbiji na kašićicu uvodimo u igru Dobrića (1994), Rakićevića (1995), bavimo se momcima od kojih neki imaju, ili uskoro pune dvadeset dve godine (Gudurić, Zagorac, Jaramaz, Rebić…). Dakle, ako nekog promovišeš u ”evro asa”, a ne može nikoga ”sam” da pobedi u ABA ligeštulu – piši propalo, nema tu ništa. Izuzetak je Partizanov šuter Vanja Marinković (trenutno ”salmonelisan”), neću da kažem da Aleksu Radanova (FMP) i Borišu Simanića (CZ) više ni po liku ne mogu da (pre)poznam kad zalutaju na parket kao u ženski toalet…

Druga uzgredica tiče se ”salmonelisanja” u Niš(u). Naime, košarkaši crno-belih u dvanaest dana odigrali su šest utakmica u tri takmičenja – bez prvog trenera Džikića i pola tima, a niko se ne oglašava zvanično, utakmice se ne odlažu jer je kalendar ”pun kao šiše”, nekada je to bilo na ”majke mi” i ”prehladu trojice” Evo, poslednjeg ponedeljka savladana je Mega u gostima, Partizan je nastupao sa osmoricom, jer su samo oni i mogli da igraju. Priznajem da mi mnogo štošta tu nije jasno, ”magla padnala”, ali… U svakom zlu ima i neko dobro – Čanak je iskusniji za 240 minuta kao prvi trener (četiri pobede, malo li je?), neka deca uđoše iz nehata na teren i tome slično. Kouč Džile reče u nekim novinicama – ”svake godine se razbolim u Nišu”, a ja moram da dosolim, po običaju, nekoliko prostoproširenih rečenica, uz pomoć Njofre Paviljonskog, koji i ove nedelje radi pod devizom – ”pravi muškarac plače u sebi kad mu žena traži pare za cipele”. Dragi kolega Džile, obraćam ti se javno sa željom za brzim opravkom, kompletiranjem sastava i još boljim igrama narednih meseci. Ako nisi znao, sledeći Kup igra se takođe u Nišu, februara 2018. godine, što je deo potpisanog ugovora između KSS-a i (valjda) grada Niša, pa obrati pažnju na detalje. Predlažem, kao stariji, da se smestite u nekoliko hotela, hostela ili privatnih kuća u okolini Nišvila, po konspirativnim grupama, a da ti i startna postava nikako ne budete zajedno. Lokacije da budu strogo čuvana tajna kao sastav koka-kole, a da jedino ekonom Nikola i NN lice znaju sve: šifre koje se menjaju dnevno, mesta odsedanja, meni i generalije glavnog kuvara, koji hranu svakodnevno transportuje iz centrale po kondoru pismonoši. Ne bi zgoreg bila i sterilna oprema, kao i neozvučeni skafanderi. Trenirajte virtuelno, po sobama, da bude nizak intenzitet vežbanja. Razmisli…

U Evroligi, što se tiče Crvene zvezde, ništa novo – ”deru redom”, iako i oni imaju podužu listu povređenih igrača. Galatasaraj je isprašen po guzi baš u meri u kojoj to i zaslužuje. Negde na pola Evrolige notirao sam da je petnaest pobeda dosta za prolaz u osam, a da su ključni mečevi u Beogradu protiv Galate, Brosea i Uniksa. Sutrašnji meč sa nemačkim šampionom može biti poslastica, jer gosti igraju odličnu košarku, imaju širinu u napadu, znaju da ne idu dalje ali uživaju u igri. Oprez se podrazumeva, ali je kolektivna odbrana pretočena u kontranapad pravi lek, naravno uz novog ofanzivnog ”džokera”, kao što je to prošli put bio Branko Lazić…

Na kraju, navikli ste na opaske ličnog tipa, pita me pre neko veče Njofra, dok gledamo devedeset drugu reprizu ”Policajca sa Petlovog brda”: komšo, da li si pomislio nekad da budeš policajac Boško sa Pevca? Zamislio sam se duboko, kao pred porotom, na kraju iskreno odgovorio – da, ali me niko nije hteo, valjda zato što sam jezičav i probirljiv. Neću da budem ”drukara”, kakvih je sve više, ostala, bolja mesta odavno su prebukirana. Nije da se nudim, ali… Da kolumnicu broj 199 završim rečima genijalnog Matije Bećkovića, koja samo prividno nema veze sa tekstom – ”šta bi Srbin radio u raju, kad nikoga svoga tamo nema”…

Photo: ABA

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)