Boško Đokić: I mali iznenadi

 

Košarkaški, februar je uvek stresan, pre svega zbog završnica nacionalnih kupova, pa i srpskog, što se i ovoga puta desilo na finalnom meču Crvena zvezda-Partizan 74:64. Pre svega čestitke crveno-belima na zasluženom trijumfu, uz samohvalu (ne mogu da se uzdržim) i podsećanje na rečenicu iz prošle kolumnice: ”nalazim da bi desetak razike (…) bilo realno za novi Zvezdin trijumf”. Elem, stresan mesec za finala iz više razloga: da je vreme i završnice ostalih takmičenja igrale bi se u februaru, a ne tokom maja, što je stvar logike. Februar i delom mart su meseci ”obaranja” forme, posle špica od polovine novembra do polovine januara, a pred udarni april i maj, to nije nikakva tajna. Shodno tome, vidaju se i stare rane, a mogućnost novih je povećana igranjem tri utakmice u isto toliko dana. Stoga, usko košarkaški, ovo nije bilo kvalitetno loptanje, pa je i pobednička razlika u sedam mečeva bila između više od četrdeset i deset finalnih poena, što ne pamtim kada se desilo. Da ne pominjem zapanjujuće promašaje, erbolove iz igre i sa linije slobodnih bacanja, čak i reprezentativaca. Zato predlažem da idućeg februara (u Nišu, jašta?) vip-gledaoci na parketu, barem prvi red iza koševa – dobiju i vatrogasne kacige za jednokratnu upotrebu, da zaštite glavu. Pametnije pitanje je – šta je sa šutem, gde je zapelo u obuci? Na tehničkom, taktičkom, psihološkom planu, individualnom radu, ili…

Naravno, Njofra Paviljonski, koji ”gubi vreme” pod devizom ”većina svira u diple, malobrojni predaju etiku” – nalazi da je sve do međunožja, ali mislim da je previše uprostio problem. O tome zašto se mečevi ”večitih” uvek pretvaraju u ”rat” na više nivoa, kako je do tog trovanja mozga došlo – ostavljam da objasne pozvaniji iz epicentra, znate na koji dvojac bez kormilara mislim? Navijačko nadgornjavanje i ovoga puta otišlo je u pogrešnom smeru – sudije? Iskreno, arbitraža nije bila za medalju (sumnjive lične u napadu, posle kojih su sledile, iste takve, tehničke; Gudurićev četvorotaktni prijem lopte pre šuta, kao početak užičkog kola: desno-desno-u mestu-u mestu…), ali znam da je zmagala bolja ekipa, pre svega Gudurićevim i Simonovićevim ofanzivnim raspoloženjem, koje dolazi iz znanja, naravno. Crno-beli i njihovi fanovi razloge poraza mogu da traže u dve sekvence. Prvo – odsustvom prvog stratega Aleksandra Džikića, kao i udarnih poentersko-kreacionih momaka, Hečera i Marinkovića. Primetno je bilo da samo Novica Veličković može da osmisli i poentira, da Ratkovica i Pot imaju problem i sa organizacijom, još više sa realizacijom (kao alkari – ”pogodak u ništa”, u tablu sa strane ili slično), odnosno – 64 poena i jesu bila Partizanov realni domet u nedeljnom meču protiv odbrane CZ. Drugo, kraj treće i početak poslednje četvrtine bili su kobni. Posle Čankovog tajm auta, napadačkog faula i tehničke greške Novici – Zvezda vodi sa pet umesto sa poenom razlike. Sledi duža pauza, jer je neko od čopora mamlaza bakljom ugrozio život (još uvek oko) mirnog čoveka u publici (hronični nedostatak VOK – vaspitanja, brazovanja i kulture), zatim zonska odbrana crno-belih i dve primljene trojke, novi brzi tajm i – kraj meča, vidimo se dogodine opet, možda u boljem životno-basket ambijentu (i zašto ne)…

E sad, po principu ”nijedna bolest nije zdrava”, moram da naglasim nekoliko detalja van parketa koji me brinu. Prvo, da ne bi bilo spekulacija (i moje) mora neko da razjasni kako i zašto su Džile, Hečer, Vanja i Kopriva slušali u hotelu popularnu pesmicu ”dijareja bugi” tri dana? Možda je ”toksiko-virus” od buđavog hleba, neke pljeske usput, može biti od bajate proje i belog mrsa, popularnih u tom kraju. Dalje, već sam naglasio da mi se ne sviđa ”privatna” varijanta u organizaciji Saveza – ”voajerskog” dečjeg kupa. Naravno da čestitam Megi na pobedi, ali mislim da ovakve manifestacije više služe – da bi neki ”prodavci dece do petnaest leta” odabrali ”novo meso” za plasman u Španiju, Italiju, Beograd. Već vidim desetak roditelja koji u lokalnoj kafanici sa olajisanim podom raspredaju kako su dobili odličnu ponudu, da se cela porodica preseli u… Ljudi, da vam čika Boško kaže nešto: nisu svi Teo, Jokara i Dončić, onih devedeset sedmoro muku muče da sastave porodicu i smisao života…

Kad smo kod životnog puta mladih košarkaša, evo i nekih primera, nije sve ”put svile”, ima i ”puta bola”. Davno je relacija Zvezda-Grocka bila delotvorna, pa su Dejan Tomašević i Saša Obradović upravo igrom u srpskoligašu kod Šore Stojanovića postali reprezentativci. Da ne pričam o relaciji FMP-Borac iz Čačka, gde je za šest godina u oba smera prošlo oko trideset pet igrača, među kojima i Teodosić, Savanović, Jorović, Cvetković, Marinović…). Sad gledam basket putić FMP-Zvezda-Mega (sa nekim varijacijama – Micić, Miljenović, Tejić, Rebić…) i pitam se da li je ”gori” taj, ili drugi putić – sa trinaest godina, recimo, Svilajnac-Madrid, sa osamnaest Madrid-Svilajnac? Šta hoću da kažem majkama i očevima: pamet u glavu i dupe uza zid (posebno danas ovo drugo), nije vaše dete komplet far za ”golfa 3”, pa da se može kupiti i zameniti u svakoj boljoj trafici. Niti se pare gomilaju preko noći, stignu kasnije zaslužene, ali stignu. Prodaju se u nuždi stan, kuća, dedine njive i babini zlatnici – nikako deca. Pozdrav i od Njofre, uz jednu od njegovih omiljenih – ”mali, mali – ali na mreži iznenadi”…

Photo: KSS

(Kolumna objavljena u dnevnom listu Danas, prenosimo uz dozvolu autora i redakcije Danasa)