Boško Đokić: Nejasno mi je

Dobar dan, da se čipovano identifikujem, kao što je i red, a zatim pred porotu Koš magazina iznesem i svoj problem. U knjigama, pa kompjuterima, zaveden sam kao Boško Đokić (JMBG-2610953……), trideset devet godina sam košarkaški trener ovdašnji, uglavnom u lokalu, ništa bitno. Od septembra 1964. – kada me je Bratislav Đorđević, tada kouč juniora Radničkog, odveo na Crveni krst – inficiran sam, ”navučen” na ovu najlepšu igru sa loptom i ponešto raduckam u deminutivu (igračić, trenerčić, voajerčić, novinarčić). Preciznije, došao sam do zaključka da je košarka NAČIN ŽIVOTA, nešto drugačije od ostalih profesija, možda većma nalik monaškom redu. U trenucima gordljivosti (pri)činilo mi se da ponešto i znam o ovoj temi, dok poslednjih mesečak dana nisam doživeo prosvetljenje, a o tome i hoću da ćaskamo – ljudi, ništa mi nije jasno!

Prvo, nisam odavno piskarao ništa za ovaj sajt, pošto taman smislim temu – kad vidim da je Vladan Tegeltija već o tome animirao, bolje reći uzburkao javnost (uz blagu pomoć doajena i mog bivšeg komšije u novobeogradskim paviljonima Dike Šotre). Drugo, nisam siguran kako će dvojac bez kormilara Stanković-Ostojić reagovati na moje analize, posebno mnogobrojni čitaoci, kao i novopridošli ”botovi” svih fela i navijačkih oznaka. Elem, odvažim se i počnem afirmativno…

Pre neki dan u prolazu sam bio u Vrnjačkoj Banji, skoknem da se vidim sa Milanom Gurovićem, Markom Cvetkovićem, Šuletom, Kuzmom, Smiljom i ljudima koji rade sa najboljim juniorima Srbije (dečaci rođeni 1998. i mlađi), koji će ovih dana predstavljati državu na turniru Albert Švajcer u Manhajmu (Nemačka), koji poodavno važi za nezvanično prvenstvo sveta do osamnaest godina, a igra se svake druge godine. Gotovo svi planetarni asovi uzeli su učešće na ovoj smotri basketa na početku svojih karijera, da pomenem samo neke: Medžik Džonson, Dirk Novicki, Tim Dankan, Toni Parker, Vins Karter, Arvidas Sabonis, Hidajet Turkuoglu, Toni Kukoč… Na spisak pobednika prva se, 1958. upisala Belgija, dok je selekcija Jugoslavije tri puta bila ”zlatna” – 1971, 1979. i 2000. godine. Digresija, ili više lični hvalospev: bio sam u sastavu za Manhajm 1971. godine, toliko da se zna, ali, jasno, ne u glavnoj ulozi, o toj epizodi mogu mnogo više da pričaju neki drugi, Dragan Kićanović recimo… Kao samostalna država Srbija nije osvajala ovaj turnir, igrala je finale, ali o tom segmentu, kao i neučešću, nedobijanju poziva u jednom periodu – više će reći narečeni Tegeltija (mada se i sadašnji selektor seniora Saša Đorđević uključivao u tu temu), da ne budem ja dežurni kritičar…

Da skratim, u Gurovićevoj ekipi ima jako talentovanih dečaka (Simanić i Radanov su samo najzvučnija imena), dumam da će se Srbija naći na pobedničkom postolju iz nekoliko razloga – odlična selekcija sa puno pozitivne energije, stručni štab skladno ukomponovan, na čelu sa trenerom-pobednikom. Naime, to se sad dešava i sa Dejanom Milojevićem u Mega Leksu – postoje ”rođeni šampioni” u svakom poslu, pa i u basketu, koji kao igrači, funkcioneri (opet Kićanović) ili treneri – lakše stižu do medalja od drugih, a Gurke po mom skromnom mišljenju spada u tu kategoriju. Muči me jedna druga stvar – šta će biti sa karijerama šesnaestorice igrača, i zašto mnogi neće postići projektovano? To je prva začkoljica koja mi nije jasna, ali koja zahteva dublju analizu aktuelnog trenutka srpske košarkice…

Sad širim temu i na seniore, idem logičnim putem, od manjeg ka većem, Srbija-Balkan-Evropa… Nejasno mi je, da počnem od KLS nadmetanja kao ”najjačeg” domaćeg, nekoliko stvari. Prvo, zašto se uopšte igra kad pobednik ide u dugove i probleme, nikako u neki viši rang, kad ne služi razvoju mladih igrača, kad se proizvode afere i gadosti u širokoj lepezi? Drugo, pošto je poslednje kolo praktično odigrano – šta će raditi do početka septembra i čime će se baviti igrači i treneri desetak klubova (Jagodina, Vojvodina, Beograd, Vršac, Sloga, Spartak, Smederevo, Kruševac…)? Nemoj neko opet da pomene razvojnu ligu! Dobro, retki će trenirati po osmišljenom planu i baviti se basketom, pa evo i nekoliko predloga za sezonski rad ostalih: svinjogojstvo (tu je Smederevo uznapredovalo), molerski radovi (zbog visine momaka), žigolo klubovi, ”galebovi” na moru, branje voća kad pristigne, mobe i slično; zatim (do)gradnja nasipa od poplava, kontrola karata u beogradskim busevima, hortikultura, konobarisanje opšteg tipa, može neko i dopisnu školu da završi, ono kompjuterski itd… Treće, i dalje se Superliga igra, mada razumem malo šta oko formata, termina, značaja, suštine. Naime, informacije o početku i kraju dnevno se menjaju, kao meteo prognoze, ali bi to doigravanje trebalo da počne pre desetog maja i to po grupama (”zmija” sistem): u A – Crvena zvezda, Partizan, FMP i Konstantin, a u B – Mega Leks, Metalac, Borac i Tamiš ili zemunska Mladost, biće definisano za koji dan. Sad, razmišljam (g)lasno: ne čini li se i vama da ovo inkognito basketovanje niko neće da gleda, da je A grupa poprilično jača, da od regularnosti nema ni ”r”, jer je pauza za većinu skoro mesec i po dana? Šta će da rade timovi koji su i do sada imali problema sa štrajkovima zbog neisplaćenih stipendija, baš će biti dobra ”hemija” u klubu i slično…

Evo i mog predloga, koji garant neće biti usvojen, a sa kojim se prećutno, ”u sebi” slaže barem 51 odsto aktera: ne igra se Superliga, dva kuma i odlična kouča (jedni od retkih koji se još uvek mešaju u svoj posao), Dejan Milojević i Aleksandar Džikić, odnosno Mega i Partizan – da odigraju kad hoće polufinale (dovoljno je komesaru Leonu Deleonu dostaviti snimke mečeva), sačekaju u junu da Crvena zvezda bude slobodna pa – veliko finale tokom prve faze priprema Đorđevićevih izabranika za Rio! Bio bi to spektakl… Odnosno, sad već ulazim u termine ABA finalne serije između Zvezde i neizbežne Mege. Evo nekih korisnih saveta, kao u kuvanju: ako je regionalna ligica konačno ”umrla” (a mislim da jeste, zakazana je prelepa sahrana), da se finale ne igra, pošto znamo da Mega svakako neće nastupati u Evroligi naredne sezone, odnosno da samo Marko Simonović protrči krug sa peharom, a da se zlatno prstenje ravnopravno podeli; da se igra pre podne, bez gledalaca, u hali gde zajedno treniraju oba kluba (opet je snimak više nego dovoljan); da se igra ”ozbiljno” – bez prisustva Aleša Kamnikara i Damira Javora (Sašo Pukl je u poslednjem trenutku dobio ”zeleno svetlo” sa najvišeg mesta). E sad, ako mislite da se šegačim i sprdam – jako se varate, pročitajte tekst još jednom, pod devizom – ”lakše je biti suvi genije nego vrhunska budala”…

Ima još mnogo meni nejasnih pikanterija, da se za kraj samo osvrnem na šenlučenje kontinentalnog tipa – Evroliga, Evrokup, FIBA Liga šampiona. Prvo, nema šezdesetak kvalitetnih i konkurentnih timova potrebnih za sva tri takmičenja. Drugo, ko mi odgovori ko su bili finalisti prošlog Evrokupa – darivaću ga kompletom karata za domaću Superligu, što je svakako suuuper. Hoću da kažem, sa dozom zluradosti svakako – nisu daleko od naših odmakli ni ovi evropski funkcioneri. Samo ješ jedan detalj – Evroliga od šesnaest učesnika imala je priliku da izbaci najdosadniji, prvi nivo na kome u četiri grupe deset mečeva igra po šest timova, gde ispadaju samo po dva poslednjeplasirana. Umesto toga neki ”naučnik” smislio je da se igra kompletna liga od trideset kola (!?), što je daleko od zdrave pameti. Ko će to da gleda, kad će se posle desetak kola izdvojiti šest, sedam timova koji ne mogu ništa da postignu, a moraju da igraju do kraja, pa tih mečeva ponovo nema na mapi (finansijskog) interesovanja? Mislim da je bolje bilo igrati odmah dve grupe od osam, pa četvrtfinale na tri pobede – najzanimljiviji deo cele Evrolige, zatim F4. Ali, ja pišem ovaj tekst zato što mi navedeno nije jasno, a kreatori se zato tako i zovu – pošto je njima sve jasno. Pozdrav, sad ću ručno da se iščipujem, po principu – ”bolje rukom nego nogom”…

Photo: ABA