Boško Đokić: Slobodna bacanja i poslednji šut

Jučerašnji poraz Partizana u Beogradu od ekipe Dinamo Sasari (87:88) imao je neke specifičnosti, a o dve bih hteo da podelim neko svoje iskustvo. Naime, crno-beli su, i prema rečima svog kouča Džikića, sa 16 promašenih slobodnih bacanja sebi oduzeli šansu da trijumfuju, a druga specifika je da se igrao produžetak. Dakle, imam nameru da koju prozborim o slobodnim bacanjima i produžecima, dodatnom vremenu pri nerešenom rezultatu posle črtrdeset minuta igre…

Slobodna bacanja (SB) su jedini nebranjeni napadački elemenat (Njofra Paviljonski – ”jedino ako ti najbliži sudija malo ne izađe na ruku”), izvode se kad je sat isključen, ima dovoljno vremena za ”odmor” i pripremu istih, nije se distanca nikada menjala (jeste način izvođenja, pravo odustajanja, ”1 za 1” i slično), tako da se smatra ”najlakšim” načinom za postizanje poena. Udeo poena iz SB u ukupno postignutim koševim ne bi smeo da pređe 25 odsto, u protivnom nešto nije u redu (sa suđenjem, pre svega). Upravo stoga mislim da SB treba na treningu posvetiti dovoljno vremena (recimo, 25 odsto od vremena upotrebljenog za šut tokom nedelje), što je jedan deo problema. Drugi deo je što SB treba primeniti situaciono, približiti utakmici tokom vežbanja, ne samo na kraju treninga. Primer: u bilo kom treningu taktike na jednom košu (4:4 najčešće, ili 5:5) posle postignutog poena iz igre – postaviti strelca na liniju slobodnih bacanja da pogotkom ”overi” prethodni uspešan šut. No, treći deo kolača je najbitniji: kod SB manji je problem mehanika šuta, ona se da savladati velikim brojem ponavljanja uz korekcije. Najveći problem uspešnog izvođenja SB je – psiha, ”glava” što bi treneri rekli, da ne upotrebim žargonski izraz koji nije za ovu vrstu tekstova. Stoga ima igrača koji pogađaju uvek, posebno u poslednjih nekoliko minuta, a ima i momaka koji to rade do trideset pete minute uspešno, posle se ”kriju” (isto važi i za poslednji napad, šut za pobedu bilo koje egal tekme). E sad, to se teško vežbanjem leči, pre bih rekao da se takvi igrači, jake psihe i sigurne ruke – ”rađaju”. Sijaset pozitivnih primera za ovo ima, na žalost ”negativan” skorašnji primer je Jan Veseli – u poslednjem finalu Evrolige, između moskovskog CSKA i njegovog Fenerbahčea, pogodio je tek deseto bacanje. Zanimljivo je da je i ovaj finalni meč rešen posle dodatnih pet minuta igre…

Dakle, šut za jedan poen postao je veoma bitan u poslednja tri munuta, kada se više od polovine zvaničnih mečeva i rešava. Moje iskustvo je da vrsni igrači moraju da imaju barem 80 procenata uspešnosti. Prostim pregledom liga, statistike timova i pojedinaca – vidimo da su igrači sa manjim procentom uspešnosti – uglavnom visoki, na poziciji ”pet”. Posledično, timovi koji pretenduju da budu prvi u bilo kom takmičenju – treba da uspešno šutiraju oko 75% slobodna bacanja. Zaključak: zamislite odličnog igrača koji jedino nije siguran sa SB, koliko je on ”hendikepiran” – dobar trener neće ga uvesti u igru ako je ”gusto” u završnici, što znači da retko može on direktno da reši neki meč, da se pobeda veže za njegovo ime. Drugo, SB svakodnevno treba vežbati, raditi na njima, postaviti kao ”klupski rekord” i istaći – koji igrač je postigao najviše SB na treningu bez promašaja i slično. U karijeri dugoj četrdeset godina imao sam više igrača koji su ubacili preko sto slobodnih bacanja za redom…

Što se tiče ”produžetaka” (OT) – oni su tema za sebe. Traju pet minuta posle iscrpljujuće borbe sa adekvatnim protivnikom; stigao je umor, lične greške, sitne povrede i – strah. Ovo poslednje je najveći protivnik svakog kouča, ali je prisutan. Evo nekih mojih zapažanja: OT je posebna, ”nova utakmica” za sebe i tako je treba tretirati, jer u pet minuta moraš da pobediš bar sa jednim poenom razlike. Upravo stoga ne sviđa mi se pravilo da svaki OT prenosi ”bonus”, odnosno da se nastavlja sa izvođenjem SB pri bilo kom faulu. Pošto su četiri ”mala faula” (”sa strane”, što bi treneri rekli) dozvoljena u svakoj četvrtini od po deset minuta čiste igre, nalazim da bi logično bilo da se i u produžetku dozvole po dva ”mala faula”. Recimo, moja Sloga drugo kolo tekuće KLS lige igrala je protiv OKK Beograda u Kraljevu čak četiri produžetka. Znači, poslednjih 30 minuta igre (četvrta četvrtina i dvadeset minuta dodatnog vremena) bila su obema ekipama dozvoljena – samo po četiri faula koja se ne kažnjavaju bacanjima!? Dalje, najvažnije – naravno da psiha i odsustvo straha, uz dobru fizičku i taktičko-tehničku spremu, uglavnom rešavaju pobednika u OT. Posledično – smatram da postoje igrači koji mogu da igraju 37 minuta (svih dvanaest u timu) i oni koju mogu 40 minuta da plešu (ne više od šestorice iz sastava). Dakle, kao i kod SB, produžetak igraju odabrani (ima sada i ”specijalaca” za odbranu, po sistemu ”uđi-izađi”), oni sa jakom psihom i sigurnom rukom. Takvi se isto rađaju (teško stvaraju – može da se popravi, ali ko nema čelično samopouzdanje – ćorava posla), kao pokojni Mirza Delibašić, Radmilo Mišović. Dragan Kićanović, dvojica Saša – Đorđević i Danilović. Dejan Bodiroga, na kraju kao tandem iz Olimpijakosa Spanulis-Printezis…

Upravo zbog toga košarka i jeste kolektivni sport sa pojedincima koji se izdižu iznad. Šut ili slobodno bacanje za pobedu, posebno u dodatnom vremenu – privilegija je samo majstora, koji su iznad velike grupe ”odličnih igrača”…

Foto: KK Partizan