Category Archives: BLOG: DUGI

Dugi: U  ime svih nas iz sedamdeset i treće (ili ceo život u godinu dana)

Naučismo se da slavimo skoro na pravi način neke praznike za koje smo kao deca znali da ne smemo da ih glasno pominjemo, ili da se, ne daj bože, hvalimo da se kod nas u kući obeležavaju. Dobro, kod nas kao u svemu ima preterivanja, pa i u proslavljanju nekad zabranjenog, takvi smo mi. Znate, i oni nekadašnji članovi Saveza, sada kad nema partije koja sve zna, za svaki slučaj slave sve, jer – ko zna, možda, samo možda, ima nekog generalnog sekretara gore pa da se malo operu i opravdaju pa sve slave, i to duplo. Uskrs se meni čini kao jedan od najlepših

[čitaj još...]

Dugi: Namere i zadaci Sindikata sporta

Glavni odbor UGS NEZAVISNOST je, na osnovu Inicijative za osnivanje Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’, 11. aprila doneo odluku o osnivanju sportskog sindikata. Osnivačka sukpština Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’ održana je u Beogradu, a skupštinu je otvorio Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST. Na Osnivačkoj skupštini su doneti Statut i Akcioni plan i konstituisani organi Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’ – Izvršni odbor, Nadzorni odbor i Predsedništvo.

Za predsednika Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’, na mandatni period od pet godina, izabran je Miroljub Damnjanović, zamenika predsednika – Dejan Šuput, potpredsednicu – Olivera

[čitaj još...]

Dugi: Punoletsvo

Obožavam Jokića. Kao i svi, verovatno. Nervira samo što nije ni “DELIJA” ni “GROBAR” pa ne mogu da se guze sa njegovim slikama. Ali je nesvakidašnji i odavde je, pazite – odavde je. Jedino se bojim da ga tamo silnom lovom ili potrebama ne  “amerikanizuju” i otupe mu autentičnost, što bi mi ovde rekli “zajebanciju u pristupu”. Još se više bojim da ne potpiše za nekog KANDIDATA. Ma valjda nije lud. Mada, naš je a kad “Kad Zare igra, ne se znaje”.

Ali ima još jedan Jokić, samo je  novinar i piše u “Danasu” subotom.Vlada Jokić. Piše lepo pitko i razumljivo. Skoro napisa

[čitaj još...]

Dugi: Tamo gde nastaje Amazon (2)

Kad sedim sa Popom u “Potkovici” umemo da dugo ćutimo. On čita vesti na telefonu a ja odlebdim. I s vremena na vreme promenimo po koju cicijašku rečenicu. A često, vrlo često, kao da smo baba Vange. Neko od nas pomene trećeg, i zazvoni telefon – taj pomenuti se javlja, ili nailazi na vrata. Kako se svi družimo mora da postoji zajedničaka usmerenost i učestalost toka misli, ali deluje prilično začuđujuće.

Samo što poslah predhodni tekst o Ikitosu, koji se uzgred budi rečeno svideo ljudima zbog moje sirove moći zapažanja međusfera i pamćenja čudnih detalaja, upalih teliviziju kad tamo stravične poplave baš u severozapadnom Peruu. Setih se i one moje opaske

[čitaj još...]

Dugi: Tamo gde nastaje Amazon (1)

Sećam sa  kad je moj otac kupio prvi televizor, ja sam uredno sa pažnjom odgledao i odslušao operu “Don Kihot”. Imao sam desetak godina, klinac željan svega iz mašte i nekih priča iz daljine, čija je karakteristika bila da se sa udaljenošću uvećavaju. A mašta, ona je bila sve: i ishodište i utočište, i uteha i nada, narastala zajedno sa nama – mozak nam je samo vrio. I kad se pojavilo tako nešto kao prvi TV – osećali smo se kao da smo  dohvatili deo naših fantazija i nežno ga gurnuli ispod košulje, pored srca.

Toga je bilo sve više. Pa u početku retki filmovi u boji u sinemaskopu, koje smo gutali i zbog  dalekih i izazvnih, za nas tada

[čitaj još...]

Dugi: Ćira i Pavle

Da li se neko seća jedne pričice, objavljene u “Politici” tamo negde početkom osamdesetih. Naslov joj beše “Vojko i Savle”. Trebalo je da odmah u naslovu ukaže, a da to ne bude baš direktno, na sukobe i razlike u razmišljanjima dvojice  vrednih ljudi toga vremena, Gojka Nikoliša i Pavla Savića. Ali kako onda nije smelo da se različito razmišlja, bar ne na vrhu, nastade ova priča po starom dobrom receptu “službe” – podmetanja i usmeravanja javnog mnjenja.Posle počeše beskrajni partijski sastanci, kritike i busanja, i počeše godine RASPLETA, zapleta, otpleta i čega već. Za nas obične ljude mislim da su tada počele godine

[čitaj još...]

Dugi: Miroslav

Obično ime, u Srba svakodnevno i veoma  rasprostranjeno. Miroslav. Slovensko, valjda zbog teskoba u životu, kao izdizanje mira na pijedestal, kao želja, slavljenje i nada. E, pa jedan od Miroslava oko nas je jedini Miroslav sa aurom i sa mirom koji je širio oko sebe.

Nekako povezujem nepovezivo, i kako prođoše ovi ledeni dani vest u dnevniku – te gde je greben, te gde je onaj Mađar, veći pa manji. Te koliku santu je otkinuo i koliko leda ode niz Dunav.

Kao da se prošle nedelje otkinuo jedan deo Beograda i otplovio Dunavom, ali prvo Savom između dva mosta, pa prema ušću, i dalje u večnost. Jedan, možda ne tako veliki deo Beograda, ali nabijen nostalgijom, emocijama

[čitaj još...]

Dugi: Vreme praštanja

Behu neka pisanja, normalno mnogo ozbiljnija i značajnija od ovog mog, te vreme raspleta, te vreme smrti, ali me nekako dodirnu ovo vreme našeg Božića i vreme praštanja. Što se mene tiče ja mogu, hoću i oprostiću svima sve, neću zaboraviti, ali oprostiću. Jedino sebi neke stvari ne mogu. Nikad da oprostim, ali je i meni teško sa mnom. Sećate se, a stariji se sigurno sećaju Seida Memića Vajte i njegove “Zlatne ribice” – kao lovio neki čuvek ribu, lovio, lovio ceo dan, i ulovio ribicu zlatnu… I tako ide do najveličanstvenijeg kraja, po mom, i da malo iznerviram Ostoju – “najnašijeg” kraja  (meni je to najprelepšiji kraj &#8211

[čitaj još...]

Dugi: Matija, Avram i moj privatni Koš

Čitam Duškov “Privatni Koš” i čudim se pretenzijama koje su uvek dolazile s “one strane”. Kao da se Duško i ja borimo oko neke ženske. Pusta vremena… E, dok neke institucije ne utvrde šta je čije vlasništvo, ja ga tretiram kao svoje i istresam se samo tako. Neki bi rekli proser… se. Duško će ovo razumeti.

Prođe predhodna godina, svako je gora od one pre nje što je trend već neko vreme, i bojim se da će se tako i nastaviti. Što reče srpski pesnik iz Crne Gore, Matija Bećković – “Jedino dobro iz prošle godine je što je – prošla”. Pokušavam da smislim šta mi ostade u sećanju, i

[čitaj još...]

Dugi: Dokle više “večiti”?

Wonder bar, nesvakidašnji beogradski kafić na uglu Rasinske, ili Đuke Dinić i Bulevara. Nedelja, 11. decembar, predveče, Pink Floyd – “Sjaj ludih dijamanata”. Zažmurim i…

Poljska 1974 godine. Prvi ili drugi zavijutak iza kraja sveta. Gdanjsk, ili Dancig, kako učismo iz istorije i početku drugog klanja u dvadesetom veku. Posle utakmice sa dvesta kg para u džepu pođemo u provod. Još nam je falilo po dva dolara da kupimo čarape. Ničeg nije bilo. Luka velika, mrak i jedna sijalica od sto vati tamo negde kao orijentir. Neki, kao uslovno rečeno bar ili klub – sve jako skromno, i na nekom nivou koje ni mi koji nismo odlazili na takva mesta u Beogradu

[čitaj još...]