Daba: Stefan Jovic, trnovit put do Zvezdinog sportiste godine

Kao i svakog 4. marta Sportsko društvo Crvena zvezda slavi rođendan, naravno i Košarkaški klub kao jedna od sekcija osnivača. Društvo na rođendan uručuje zaslužnim sportistima, i klubovima nagrade i plakete za rezultate u prethodnoj godini, a ta lepa tradicija traje od davne 1965. kada su tu čast kao prvi dobitnici imali košarkaš Vladimir Cvetković i Vera Jeftimijades, majstor u mačevanju.

Kad je košarka u pitanju, nekoliko igrača i igračica može da se pohvali ovim priznanjem. Pojavom ove sjajne generacije Zvezdinih košarkaša ima više kandida i dobitnika dok za košarkašice, na žalost, to ne važi, poslednja dobitnica nagrade bila je Gordana Bogojević 1993.

Zakjučno sa ovom godinom 8 košarkaša i 6 košarkašica bilo je proglašavano sportistima i sportistkinjama godine. Snežana Zorić je to bila čak 6 puta: 1967, 1968, 1971, 1972, 1973, 1974. Osim nje, ovo priznanje dobile su još i Zorica Đurković 1978, 1980, 1981, te Sofija Pekić 1977 i 1984, takođe Vukica Mitić 1979, Anđelija Arbutina 1987,1988, 1989. i 1990 i na kraju već pomenuta, na žalost pokojna Gordana Bogojević 1993.

Kod košarkaša, pored legendarnog Vladimira Cvetkovića koji je bio prvi dobitnik 1965. svoje mesto u istoriji „crveno-bele“ porodice našli su i Ljubodrag-Duci Simonović 1971, Zoran Slavnić 1973. i 1976, Milenko Topić 1998, Milan Gurović 2006, Nemanja Bjelica 2009, Luka Mitrović 2015, a priznanje za proteklu godinu sasvim zasluženo ide u ruke plejmejkera Stefana Jovića.

Ideolog Zvezdine igre proživljava najlepšu bajku, ali je trebalo puno truda, muke i znoja da bi se došlo dokle je stigao. Da krenemo od prvih Stefanovih košarkaških koraka.

Vaterpolo, fudbal, košarka…

Rođen je 3. novembra 1990. u Nišu. Od najranijeg detinjstva voleo je sport, sa sedam godina trenirao je… vaterpolo.Kod kuće, na improviznom košu koji mu je pokonio otac, napravio je prve košarkaške korake. Gledajući na TV Saleta Đorđevića i ostale reprezentativce kako na Evropskom prvenstvu u Barseloni 1997. ponovo postaju prvaci Evrope, mali Stefan počinje da kopira njihove poteze . Jednom je malo preterao pa je prilikom nekog kućnog „zakucavanja“ polomio svoj sobni koš. Ubrzo je definitvno napustio vaterpolo, ali je paralelno sa košarkom trenirao fudbal. Pre podne je šutirao bubamaru, a popodne tapkao narandžastu loptu.

Fudbalska „karijera“ potrajala je sve dok ga jednog dana sa mesta centarfora nisu prebacili u odbranu, što ga je veoma naljutilo, toliko da je odlučio da napusti fudbal i posveti se samo košarci. Na svu sreću…

Nije hteo da bude odbrambeni fudbaler, ali upravo će mu odbrana i organizacija igre u košarci postati zaštitni znak i pomoći da postane jedan od najboljih igrača Evrope na toj poziciji. Košarku je počeo da trenira u Beopetrolu iz Niša, koji je bio filijala beogradskog Beopetrola. Po priznanju samog Jovića, dva trenera odigrala su važnne uloge u njegovoj karijeri, Saša Perić, a od 2001 godine i Milan Josić.

Iz Beopetrola prelazi u Ergonom 2005. i kao kadet predvodio je tim do prvog mesta u Kadetskoj ligi Srbije. Nakon kadetskog prvenstva je dobio poziv da pređe u FMP ali se Stefanu nije svidelo da napušta rodni grad pa je iz Ergonoma otišao u Zdravlje jer je Leskovac bio mnogo bliži Nišu. Tamo je ostao godinu dana, ali nije se najbolje snašao, pa se nakon godinu dana vratio se u Niš.

Karijeru nastavio, bolje rečeno počeo da gradi, u KK Niš. Pomogao je da klub uđe u Drugu ligu, te sezone je bio proglašen za MVP prvenstva. Partije koje je pružio preporučile su ga da pređe u Slogu iz Kraljeva, u kojoj ga je prve sezone trenirao Bojan Kusmuk koji će kasnije odigrati jednu od ključnih uloga u Jovićevoj karijeri.

U Slogi je odigrao dve sezone, a Kusmuk ga je preporučio svom kolegi Miroslavu-Muti Nikoliću, koji je u to vreme bio trener Radničkog iz Kragujevca. Nikolić je hteo odmah da dovede mladog Stefana, ali je Sloga „zacepila“ obeštećenje tako da se u Kragujevcu našao u julu 2012, tek po isteku dvogodišnjeg ugovora.

Degradiran zbog… Zvezde

Prvu zvaničnu utakmicu za Radnički imao je u 1. kolu Jadranske lige protiv Olimpije, a prva 4 poena upisao je u sledećem kolu na gostovanju u Zagrebu, protiv Cedevite.

Nikolić mu je ubrzo dao kapitensku traku, ali nakon samo par meseci uprava Radničkog će mu je oduzeti jer Stefan je posle pobede Zvezde u derbiju nad Partizanom na društvenim mrežama proslavljao pobedu kluba za koji od malih nogu navija, što se upravi kluba, a ni navijačima Radničkog, nije dopalo. Jovića to nije obeshrabrilo, nastavio da marljivo trenira i čeka svoju šansu, mada su ga te prve sezone povrede omele da pokaže sve što zna i može.

U drugoj sezoni u Radničkom dobio je zapaženiju ulogu, a jedna utakmica u Evrokupu drastično će promeniti njegovu karijeru. Radnički je u Kragujevcu dočekao mnogo poznatiju Albu iz Berlina, a utakmicu je gledao i tada novi selektor reprezentacije Srbije Aleksandar-Saša Đorđević. Došao je da uživo pogleda potencijalne reprezentatvce Nikolu Kalinića i Stefana Birčevića, a video je još jednog Stefana – Jovića. Nepogrešivim trenerskim instikntom prepoznao je u njemu igrača koji zaslužuje šansu i u reprezentaciji. Stefan je na toj utakmici odlično čuvao najboljeg igrača Albe Dejvida Logana, pa je Sale Đorđević, uz organizacione sposobnosti Stefana Jovića, video i njegove odbrambene mogućnosti. Našao se, na iznenđenje mnogih, na širem spisku kandidata za reprezentaciju, ali malo ko je verovao da će se izboriti za mestu među 12 putnika na Mundijal u Španiji. Međutim, desilo se upravo to.

Na Svetskom prvenstvu Nikola Kalinić i Stefan Jović su zajedno sa ostalim reprezentativcima osvojili drugo mesto i srebrne medalje. Logično, usledio poziv Nebojše Čovića, i Stefan Jović 24. septembra 2014. ispunjava svoj dečački san – postaje košarkaš Crvene zvezde.

Jović, sa trofejem najboljeg sportiste, zajedno sa Žarkom Dapčevićem Dabom, saradnikom Koš magazina

Debi u „crveno-belom“ dresu imao je u 1. kolu ABA lige kada je Crvena zvezda u hali „Aleksandar Nikolić“ dočekala Levski iz Sofije. Na toj utakmici je Jović postigao 4 poena. U prvoj sezoni u dresu Crvene zvezde igrao je na pleju zajedno sa iskusnim Markusom Vilijamsom, što mu je mnogo značilo jer je pored njega i trenera Dejana Radonjića mogao da još više napreduje. Te sezone osvaja sa Zvezdom triplu krunu – Jadransku ligu, Kup Radivoja Koraća u svom rodnom Nišu, i domaće prvenstvo.

Sledeće sezone Dejan Radonjić je zamislio da igra bude zasnovana na Joviću, kao čoveku od koga će kretati sve akcije, i to je bio pun pogodak. Jović je prosto eksplodirao kao organizator igre, njegove asistencije i odbrana postali su nerešiva enigma za protivnike, a umeo je i da pogodi kad je trebalo. Tandem Jović–Cirbes je gospodario terenom, a Jović je u Minhenu u veličanstvenoj pobedi Zvezde nad Bajernom, koja je preokrenula ceo tok sezone, postavio rekord Evrolige po broju asistencija (19), nadmašivši Markusa Vilijamsa koji je takođe u crveno-belom držao prethodni rekord (17).

Prošle sezone Stefan Jović je sa Zvedom odbranio Jadransku ligu (proglašen za najboljeg igrača finalne serije) i domaće prvenstvo, u Kupu Radivoja Koraća nije nastupao zbog povrede i to osetilo jer Zvezda nije uspela da odbrani ovaj trofej.

Sa reprezentacijom Srbije je na Olimpijadi u Brazilu osvojio je srebrnu medalju, što je bila nova vredna kockica u mozaiku košarkaške bajke koju Stefan zasluženo poslednjih godina proživljava.

Danas je alfa i omega tima, Zvezda je pravi hit u Evropi, a Stefan Jović je sada u tandemu sa Ognjenom Kuzmićem ponovo nerešiva enigma za protivnike. Ove sezone Žućkova levica je ponovo vraćena na Mali Kalemegdan, a Jović je bio jedan od najzaslužnijih za osvajanje ovog trofeja i ponovo se radovao u svom Nišu.

Zajedno sa saigračima ispisuje najblistavije stranice Zvezdine istorije, a kao kruna svega toga došla je i nagrada za najboljeg sportistu SD Crvena zvezda za 2016. godinu.

Stefan Jović je do sada u dresu Crvene zvezde odigrao 177 utakmica i postigao 1.119 poena ali, kako to već biva u Srbiji, na kraju sezone će najverovatnije otići da obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju. Zvezda je prošlog leta uspela da ga zadrži odbivši visoku ponudu jedne Barselone, ali sva je prilika da će od jeseni Stefan Jović u nekom većem i bogatijem klubu postavljati neke nove rekorde i osvajati neke nove trofeje.

Nama preostaje da još malo uživamo u njegovim čarolijama u dresu Crvene zvezde, i da mu kažemo jedno veliko hvala za sve što je dao Zvezdi i reprezentaciji Srbije. Njegov primer postepenog uspona, od malih klubova i čestih seljakanja, od srpske provincije do evropskog i svetskog vrha, poučan je za sve dečake koji danas, možda baš dok gledaju Stefana Jovića kao on nekada Sašu Đorđevića, počinju da se bave košarkom.

Photo: Privatna arhiva