Dan kad je otišao Krešo

Moja kćerka Natalija, ima 25 godina, rekla mi je sa ushićenjem: “Tata, neki lik je šerovao na fejsu da je danas tačno dvadeset godina od smrti Krešimira Ćosića”. Ona malo zna o košarci, još manje o Ćosiću, ali kako ja, koji se pravim da znam mnogo, zaboravim taj datum? Žao mi je, malo me je i sramota.
A ta kometa Krešo Ćosić je doletela pravo u zadarske Jazine iz 22. ili nekog kasnijeg veka. Sećaću se dok sam živ utakmice Partizan-Zadar u državnom prvenstvu 1965. godine. Igralo se na otvorenom terenu na Malom Kalemegdanu. Partizan je sve vreme vodio, Zadar sa svojim asovima Đerđom, Troskotom i Ostarčevićem bio je nemoćan i pred porazom. Kao da je juče bilo: pet minuta pre kraja Partizan vodi 18, ili 20 razlike, čeka se kraj i velika pobeda crno-belih. Centri Zadra ispadaju jedan po jedan sa pet penala, i pet minuta pre kraja trener – mislim da je bio Enco Soviti – uvodi sa klupe štrkljastog momka od 16 godina. Ceo Mali Kalemegdan je prasnuo u smeh, jer taj dečko nije imao nijednog grama mesa na sebi. Samo kostur “presvučen” kožom. Bio je to Ćosić, jedna od njegovih prvih utakmica u najboljem timu Zadra.
Treba li da kažem da se Mali Kalemegdan brzo utišao? Štrkljasti, nikakvi, potpuno antisportski tip, Krešimir je napravio ludi preokret. Zadar je izjednačio, igrao se produžetak i Ćosić i njegovi drugari su pobedili! Verujem da se ove utakmice sećaju svi koji su je gledali, i da je neće zaboraviti nikad.
A sada moram biti i malo ličan. Mnogo godina kasnije, posle te utakmice, čuo sam od rođaka kome verujem priču, tvrdi da je istinita, iz istorijata moje porodice Ostojić. Oni su krajem 19. veka živeli na Baniji, na selu, i tada se masovno odlazilo u Ameriku. Priče o zlatnoj groznici doprle su i do Banije. Moja dva pra-pradeda reše da krenu preko Okeana, a brod za Ameriku je kretao iz Đenove. Oni krenu kao i svi ostali – peške u Đenovu. Posle par meseci stignu tamo, ukrcaju se na prvi brod, ali tek na pučini saznaju da brod ide u – Japan! Dva brata Ostojića nađu se posle nekoliko meseci u Japanu bez prebijene pare. Tamo su nekoliko godina radili u luci, sve dok nisu zaradili pare za put u Ameriku.
A njihov treći brat, koji je ostao na Baniji, čekao je godinama pismo od braće. Nije stizalo,da bii posle valjda desetak godina on od nekog čuo samo tri reči poruke: “U Americi su”. I on krene da ih traži, misleći valjda da Amerika nije mnogo veća od sela Žirovac na Baniji. Krene i on pešice u Đenovu, pa na brod, ali je imao sreću da je ovaj išao preko Atlantika. Nađe se on krajem 19. veka u njujorškoj luci, gde će-šta će, pođe sa zemljacima da se zaposli i zaradi pare da može da krene da traži braću. Zaposlio se u nekom rudniku. Tu je radio petnaest godina, i tu je čuo neverovatnu priču da su oba njegova brata radila u istom rudniku. Oba su poginula prilikom napada Indijanaca na rudnik!
Taj moj pra.pradeda nije se nikad vratio iz Amerike. Tamo se oženio i dobio decu, i preselio je na Pacifičku obalu, u državu Juta. Njegov unuk Adam Ostojić završio je rudarski fakultet i postao cenjen i poštovan građanin Solt Lejk Sitija. I više od toga: postao je cenjen i poštovan mormon.
U Jutu je 1969. došao Kreša Ćosić na studije na univerzitet Brigam Jang, u blizini Solt Lejk Sitija. Ne znam od koga je Krešo čuo za Adama Ostojića, tek njih dvojica su se upoznali i sprijateljili. Ćosić je, priča mi rođak, dolazio nedeljom kod Adama na ručak, družeči se sa njim zainteresovao se za mormone i ubrzo i sam postao pripadnik te verske zajednice.
Evo, preneo sam ovu priču onako kako sam je ja čuo, ako nije tačna neka mi čitaoci oproste. Fantastična jeste, priznajem, ali ima mnogo elemenata koji se nekako “uklapaju”. Ne znam ni sam…

Photo: privatna arhiva