„Dobar“ poraz, Nikos i „noćna mora“

 

Izgubili smo od Litvanije! Baš kao što sam se, negde u dubini duše, pribojavao. Mada, da budem iskren, do poslednjeg napada sam se beskrajno nadao da će se desiti „ono“, kad neko od naših isporuči delić magije i ipak to 40-minutno mučenje pretvori u još slađu pobedu. Kada je Teo ubacio onu nemoguću trojku, pomislio sam „to je to“! Kad je Bogdanović krenuo u poslednji napad prevrteo sam film Saletovih „trojki“ iz prošlosti. Kad već nije moglo drugačije i na vreme, učinilo mi se da je sudbina namestila idealan scenario. Ali, Sale je bio pored klupe, a Bogdan je bio mali kada se „ono“ događalo, pa je otišao pod koš Litvanaca.

Da neko ne pomisli da nešto zameram Bogdanu. Taman posla!

U redu je, momci. Ma, više od toga!

Stigli ste do polufinala, tućićete se sa Francuzima za bronzu, pa ako je bude – svaka čast. Uz njih će biti 27.000 navijača u dvorani, verovatno će malo i sudije navlačiti ali, ne znam zašto, nešto mi govori da ćemo ih „odrati“.

Znam, glupo je da tako nešto kažem, jer rizikujem da mi se sutra dežurni hejteri i mudroseri smeju u lice. No, moja vera u Saleta i vas je veća od eventualnog blama.

Zašto stvari stoje tako?

Zato što ste vi najbolje od sporta što imamo. U svakom pogledu. Svi ste ostvareni, situirani, izborili ste se za status iz koga izvire mnoštvo puteva ka uživanju i lagodnom životu. Ipak, takoreći svakog leta navlačite uniformu i stavljate se u službu zastave, grba, naše sreće i kolektivnog ponosa. I našeg sportskog ludila, koje nije baš uvek najprijatnije. Kakva bismo mi zemlja bili kad bi svako od nas pokušao da delić takvog truda, napora, želje i energije uloži u nepostojeći projekat „da budemo bolja zemlja“.

I, još nešto!

Poraz je ponekad dobar. Moguće i korisniji od beskrajnog niza pobeda. Kada se pobeđuje, ne traže se uzroci i malo šta se analizira, ne sagledavaju posledice. Poraz nagoni na razmišljanje, posle kojeg se postaje bolji…

Uostalom, ima ko to dalje da raspreda. Ubeđen sam da ste tek na početku dugog niza godina u kojima ćete uglavnom pobeđivati.

Da zaključim ovaj deo bloga – i ako ne osvojite bronzu, opet – SVAKA ČAST!

E, sad, razmišljao sam da li da posvetim vreme i prostor kolegi Nikosu Papadojanisu iz grčke „Gazete“?

Nikos je procvetao u autorskom tekstu „Neželjeno finale“!

Da ne raspredam, autor je srećan što se neće dogoditi „viđeno“, a „neželjeno“ finale Španija-Srbija. Dva tlačitelja grčke košarke ipak se neće boriti za zlato u Lilu.

Podseća Nikos na bolne rane iz prošlosti. Pominje mnoge „crne“ datume iz košarkaške istorije kada su se „pravoslavna braća“ smejala u lice Grcima posle režija „Stankovićevih sudija“.

Za ono malo grčkih pobeda, recimo u Španiji „kada je Dikudis poslao Slavnićeve bebe u Beograd posle prvog kruga“, otvarao se „šampanjac star 20 godina“. Pa, kad je tako retko, može i skupo piće.

Ima tu još mnogo sitnih erupcija opsesivne frustracije, poput „ni Špance, ni Srbe ne možemo da vidimo ni nacrtane na košarkaškom terenu“, ali zaključak je:

“Umesto da biramo između nesimpatičnih tlačitelja, znamo za koga ćemo navijati u finalu”.

Nikos kaže: „navijajte za našu decu“, pa navodi koji su sve Litvanci igrali za grčke klubove. Naravno, tu je i bivši selektor i nekadašnji trener Olimpijakosa Jonas Kazlauskas.

Šta reći?

Uz svo uvažavanje prava na mišljenje i emociju, kao i doprinos Litvanaca i Kazlauskasa (?), ima li napaljeni Nikos uopšte predstavu kakva bi bila grčka košarka, klubovi, organizacija, infrastruktura… da nije bilo „srpskog“ faktora?

Nema rasprave,niti obrazloženja, samo skraćena lista: Stanković, Šaper, Ivković, Obradović, Maljković, Šakota, Đurović, Prelević,Paspalj, Bodiroga, Teodosić…. Sigurno sam zaboravio nešto?!

Dragi kolega Nikos, umeš da čitaš, umeš da brojiš, pogledaj malo po arhivama. Možda je još bolje da pitaš nekog, recimo Vasilisa Skuntisa, ko su oni napred pomenuti ljudi i kakve oni veze imaju sa silnim evropskim pobedama i trofejima Panatinaikosa, Olimpijakosa, AEK-a, PAOK-a….

U međuvremenu, sve najbolje tebi i „vašoj deci“ u sutrašnjem finalu. I ja ću navijatei za Litvance! Iz potpuno drugih razloga. Ginu za svoju zemlju i znaju da igraju. Kao da su ih Srbi učili!

 

 

Photo: FIBA Europe