Dugi: Ćira i Pavle

Da li se neko seća jedne pričice, objavljene u “Politici” tamo negde početkom osamdesetih. Naslov joj beše “Vojko i Savle”. Trebalo je da odmah u naslovu ukaže, a da to ne bude baš direktno, na sukobe i razlike u razmišljanjima dvojice  vrednih ljudi toga vremena, Gojka Nikoliša i Pavla Savića. Ali kako onda nije smelo da se različito razmišlja, bar ne na vrhu, nastade ova priča po starom dobrom receptu “službe” – podmetanja i usmeravanja javnog mnjenja.Posle počeše beskrajni partijski sastanci, kritike i busanja, i počeše godine RASPLETA, zapleta, otpleta i čega već. Za nas obične ljude mislim da su tada počele godine najeba. I uopšte ne znam odakle izreka “najebati kao žuti”, ali od tada mi imamo kao latentnu blagu žuticu. Hroničnu. Sve to pripisaše nekom Pavloviću, i on je prošao
kao što je prošao i svako u čuvenim i često ponavljanim srpskim igrokazima koji se završavaju ubistvom kuma.

Ovo što ja hteduh da počnem samo u naslovu podseća na odavno napisanu prljavštinu. Ovde su sada i imena istinita, i pojave stvarne i, čini mi se, govore i nešto lepo o nama a malo nas vodi neuobičajenijim i težim, ali boljim stazama. Malo lepše i o nama.
Htedoh da priča o mom Ćiri i Pavlu bude lepa i mila, ali me sopstveni cinizam i ljutina obavezno odvedu u stranu. Gledam pre neki dan prelepu emisiju koja ide svako jutro o nekim divnim stvarima, pojavama. Sjajno priča, onako šmekerski moj i naš Dragan Nikolić, koji nas napusti onomad. Pričice su potpisane imenom gospodina Stojanovića, ali kad ih saslušate to nisu pričice, to su PRIČETINE, moralni kodeksi i ljudskost u svojoj srži. A počinje tako da se svuda govori da nije vest da je pas ujeo čoveka, nego da je eventualno čovek ujeo psa. I uvek ujed, smrt i zlo su vesti, a nikad nešta lepo. Kakvi smo to postali, ili kakvi smo to mi uopšte?

Ispriča Gaga nešto što me razgali, izvuče osmeh meni ovako rezigniranom matorom namćoru i natera mi neku suzu. Kako je dete najveći čovek. Kako vreme prolazi ono raste, uspravlja se i razmišlja, i postaje odrastao čovek, a posle više lepo opisanih faza, da ne prepričavam sve, postaje konačno STARAC, kao najveće dete. Svi mi dolazimo u tu fazu pre ili kasnije. E sad – dete je kao simbol nastajanja života, najveći čovekov uspeh, a čovek u godinama, pri smiraju, shvata da je uzvišenost u tome da postane NAJVEĆE dete. Lepo opažanje, jel’ da?

Pre desetak dana ispratismo mog starijeg druga i prijatelja Miroslava Čitakovića Čiru. Veliko srce i večito dete, ali jako i hrabro, i uporno da takvo i ostane do kraja. Jer dečija duša je čista, a on se uvek i sve vreme svog ovozemaljskog obeležavanja ovog našeg Beograda trudio da iz drugih onako otvoreno izvuče najbolje, baš ono detinje. Strašna snaga treba da takav ostaneš ceo život. Redak je bio.
E sad imam ja jednog mog novog druga Pavla. Doduše on me još nije promovisao u to, ali ga ja sebično prisvajam i ne dam. Nisam siguran da imamo izbora kad se  rađamo. Roditelje ne biramo, vreme takođe, izazove ne biramo. Šta god ko mislio sve sam bliže tome da je sve negde zapisano i određeno. Možemo mi malo da krivudamo, ali krajnji dometi se uglavnom znaju. Jer ni sami ne znamo zašto smo se rodili. Naučnici mogu samo da odgovore kako, a ovo zašto – to je duhovna kategorija. Implicira zaključak da je neko negde tako odlučio, rešio da nam dozvoli da počnemo tu borbu. Večito pitanje: DUH ili MATERIJA?

I – šta nam ostaje nego da se prilagođavamo, pravimo “životne” kompromise i kvarimo se kroz život. Moj mali prijatelj Pavle je rođen sa zadatkom, rođen da se bori, istraje i pobedi. Znate, u sportu se to uči i trenira, i tako se uči život, ali iz posvećenosti i ljubavi. A život neki put zadaje teške zadatke koje moraš da rešiš. Nema  – ne mogu. Na isto se svodi, i zato je plemenitost sporta najbliža životu, na ovom kulturnom nivou ujedno i sfera koja najviše odvalja ljudstvo od horde, čoveka od životinje.


Elem, mali veliki Pavle nije rođen da bira. Rođen je kao izabran da se bori i pokaže put drugima. Pavlu je životno zadato da pobedi cerebralnu paralizu. On od početka grebe i gazi protivnika. Uzroci više odavno nisu bitni, priča o njima samo je gubljenje vremena, ali snaga koja mu treba, a ima je, od njega pravi ČOVEKA. Za nas kojima je parking servis i infostan najveća briga, sve to izgleda nestvarno i puno ih okreće glavu. Ali to je pravi život, i problem nije u tome izboriti se sa zadatkom, nego je problem u nama da prihvatimo i stanemo uspravno i suprostavimo se izazovu, i pomognrmo gde god se može i najviše što se može. Negde gore, duboko verujem, neko pravi ili oblikuje ravnotežu.

Znate onu rečenicu: mnogo sam više cenio onog prijatelja što mi je pomogao sa 10.000 dinara nego onog što izdvoji 1000, sve dok ne saznadoh da je drugi ovaj dao svojih poslednjih hiljadu dinara. Lepota davanja je nemerljiva. A Danijela i Dejan Tasić, roditelji mog prijatelja Pavla, su možda malo zatečeni, i možda se čini da nemaju izbora. Izbor se ne postavlja, već životni zadatak, i mislim da su i oni IZABRANI, Njihovo je da pomognu Pavlu da pobedi. I ko god pomogne taj je sa Pavlom pobednik. A osmeh na Pavlovom licu već sad osvetljava ovu našu svakodnevicu punu borbi za opstanak, dostojanstvo i slobodu. Najveća i jedina pobeda je ostati ČOVEK.

Pre par godina, beše Sava visoka. Sedim ja tako kod mog prijatelja Mikija, u kafeu “Kran” – na samom početku Beton hale. Ispred nas naređano nekoliko rečnih kruzera,visok je vodostaj pa ne mogu da prođu ispod mostova u Novom Sadu. Sad bi kao bilo logično da se Beograd ogrebe o neku kintu od toliko zarobljenih turista.Teško, jer zapravo svi se oni grebu o besplatni “Kranov” wi-fi pošto se, bože moj, na kruzeru internet veza plaća. Tek, visoka Sava je učinila da se od kruzera ne vidi Novi Beograd. Malo to nervira. Pored mene u “Kranu” samo još za jednim stolom sede trojica. Jedan u kolicima. Duge kovrdžave kose, kao d’Artanjan. Ili kao Ćosa prve godine u Provu, na Bigam Jangu. Pogledah ga i nešto mi sinu. Priđem mu, predstavim se, i upitah ga: “Izvini, da li si ti onaj što skače  padobranom sa kolicima?” Ili bez, već neznadoh detalje, ali sam se sećao  neke emisije o njemu. Ja sam inače direktan u obraćanju, i nije to izgledalo napadno već krajne spontano. On me pogleda odozdo, i reče sa osmehom – “Da, ja sam” taj”. Stanem sa ova moja dva metra, slegnem ramenima i ćutim, a on se osmehnu. Najlepši i najrazoružavajući osmeh koji možete da zamislite. Bilo me sramota da se klanjam, ali je zaslužio. GORAN TODOROVIĆ.

Od tada počeo sam da razmišljam o ljudima koji rođenjem, ili životom, dobijaju zadatak da se bore i da pobede. Setih se Crne Gazele, Vilme Rudolf sa OI u Rimu, pobednice u sprintu i njene pobede nad paralizom, mnogo veće od zlata u Rimu. A znam i gđu Ranković iz našeg paraolimpijskog tima, i gledam ih sve i pratim sa divljenjem Paraolimpijske igre. Videh i onog Kineza koji igra pingić zubima – i kako on maše glavom – mašem i ja ispred televizora. Kao kad igra Đole. Povrh svega Kinezov trener se dere na njega kad pogreši. Prvo sam se ukipio, ali ovaj shvata trenera ozbiljno i udara još jače. A onda sam shvatio da je ta superiornost ljudskog roda i težnja da se pobedi –  suština bavljenja sportom i življenja.
Gledam Natašu Kovačević. Onako nasmejana i uporna, kao da ona teši sve druge zbog onoga što se njoj dogodilo. I ovo sad sa Slađanom Stojkovićem, i reakcija njegovih prijatelja i poznanika, i tako bih mogao nabrajati dugo. Često se zamislim gledajući borce, velike i male heroje, i pitam se ko je BRE ovde hendikepiran. MI!? Kategorija sažaljenja koju ljudi često koriste za bekstvo i sopstveni kukavičluk je nešto što nas unazađuje. Veliki mali moj heroj Pavle kao i mnogi drugi poznati i nepoznati su tu da nas vode, i iz nas izvuku najbolje, ono ljudsko. I to sve više i više uspevaju. Ne pomažemo mi njima nego sebi, i sebe popravljamo da mirnije odemo pred onoga što sve gleda i poravnava. I sam osmeh je pomoć, ali Pavlov osmeh meni pomaže da i ja, ovako ciničan i ranjiv u isto vreme, budem jači, i da učim kako se bori. A ja bih da budem onaj Kinez, trener onog što razbija pingić zubima, da budem malo grub i jači, ali još se nisam istrenirao za to.


Svi smo prepoznavali, ili nismo životne šanse, a moj drug Pavle svoje šanse kreira i pobediće sa mnom ili bez mene, ali sigurno sa svojim roditeljima i bratom. Voleo bih da ja to dočekam.

Moram  da sve opomenem, možda je nemilosrdno, ali da se sećamo da mali Ajlin Kurdi, Aleksa Janković i Mahir Ratkovac nisu više sa nama, ali su i oni pobedili udarivši nam šamar. Da šamar – ma ŠAMARČINU, osramotiše sve naše snishodljivosti i lakomislanosti tipa – pu,pu, daleko bilo, i neće valjda kod nas. I  hrabrost i slabost su ljudske osobine, a naše je da se opredelimo, i ako smo u dilemi da svojom pameću izaberemo i borimo se. Borimo se, a ne da bežimo.
Moj poštovani stariji prijatelj Ćira Čitaković je svoj izbor odavno napravio i izneo ga do kraja. Slava mu. A ja možda kasnim, ali sam bliži onom Stojanovićevom, koje tako lepo reče Gaga Nikolić – da k’o čovek postanem najveće dete. Razmislite malo…

I bar malo, samo malo da budem kao moj drug VELIKI MALI ČOVEK PAVLE TASIĆ. Da osetim i pred kraj slast najveće pobede, nešto što smo kao mladi samo nagoveštavali baveći se ovi našim najtežim ali najlepšim –  sportom. PAVLE TASIĆ JE SUBLIMACIJA SVEGA TOGA I NAŠA HRABROST.

Photo: Privatna arhiva