Dugi: HOĆU NAPOLJE!

Danas je subota, napolju je zahladilo. Sedim u fotelji, više slušam nego gledam televiziju. Iz ovog položaja vidim prašinu ispod stola i već neko vreme moja lenjost vodi ogorčenu borbu sa nervozom koju u meni izaziva ta prašina. Znam pobednika, ali sad sam na strani lenčarenja. Pa, subota je.

Na pola oka pogledam televizor i izveštaj o azilantima u Makedoniji, a tamo njihovi vapaji: “Hoću unutra!” Mahinalno okrenem glavu – čovek ume ponekad da bude sebični skot. Tu mislim na sebe. Nešto kasnije u studiju gost otac i njegova ćerkica od sedam godina. Čujem kako je odgaja na najlepši mogući način, stalno su u prirodi i čak je otvorio facebook profil pod nazivom: HOĆU NAPOLJE! Bilo ih je milina gledati.
Slede slike sa autobuske stanice – migrantima hladno, jadni ljudi snalaze se kako znaju da se malo ugreju. Spavaju po podu stanice a naši ih ne diraju – svaka čast. Ljudi smo, to je jače od nas. Najgori smo valjda za sebe. Vratićemo se na ovo kasnije.

Misli malo odlutale, i setih se leta od pre tri godine. Lepo i toplo leto u Srbiji, sve rascvetalo, buja i puca. Dani Vojvode Mišića u Mionici kod Valjeva. Na poziv našeg mlađeg druga, bivšeg košarkaša Marijana Đurića, kao gosti smo otišli Ranko Žeravica, Momčilo Pazmanj i ja. Košarkaška linija.

Događaj lep, primljeni smo kako dolikuje, kasnije nas odvedoše na večeru. To je tek bilo za primer. Bogami ostadosmo do ponoći, a morali smo nazad jer sam ja ujutro vozio za Split, a Ranko Žeravica se dogovorio sa Božom Maljkovićem da odu u Ljubljanu. Krenemo nazad. Auto udoban, putevi fino asfaltirani, linije vidljive – ama nijednog putokaza. Raskrsnica ima koliko hoćeš, i lako se pogreši. Ranko dugo živi u Saragosi, u Španiji, i malo se odvikao od Srbije. Počelo da ga nervira to sa putokazima, a ja vozim po osećaju. On je svojim primedbama već počeo i nas u kolima da iritira. I onda na jednoj raskrsnici, malo sam brže vozio i nisam stigao da pogledam u pasulj, jer putokaza nigde, skrenuh levo. Nešto mi reče da sam pogrešio, ali nastavismo.

I sad ono zbog čega je sav ovaj predhodni uvod. Sitroen prede, muzika, svetlo dobro, Ranko, normalno, o putokazima, kad ispred nas nadrealni prizor: pantalone i patike same hodaju, tik ispred farova. Još patike fluorescentne. Ranko reče: “Vidi ovo”, ja prikočih i utom se visoko iznad pantalona pojavi horizntalna bela linija. Ušli smo u Bogovađu, tamo je kamp za azilante. I jedan o štićenika se lepo obukao i krenuo u provod. Dosadila mu ograda, čuo je unutrašnji krik: HOĆU NAPOLJE. Bio je tamne, jako tamne boje kože, u crnoj majici, a ona bela crta iznad gore u visini glave bili su njegovi zubi kad se nasmejao – očigledno mu nije prvi put da se sreće sa iznenađenim prolaznicima. Bilo je i nama simpatično, mahnemo, trubnemo i nastavimo dalje. Baš lepa anegdota. Beograd smo jedva našli ali je na kraju sve ispalo kako treba.

Ujutru rano sam krenuo na put, stigao već u Zenicu, i pun obzira da ne zovem rano, okrenem Žeravicu na mobilni. Kad se javi, ja se pohvalim gde sam i  pitam ga kad planiraju da krenu. On reče da su već ispred Zagreba – taj čovek je čudo od energije. Nasmejah se, rekoh nešto o putokazima, tek da kažem. Ranko je pohvalio Hrvatsku po tom pitanju, a ja sam mu se potajno divio na pokretljivosti i energiji.

Od onog krajnje simpatičnog sretanja sa migrantima ili azilantima u Bogovađi prođe dosta vremena i dođe zima, prošla ili pretprošla – hladna, duva košava i sve više ljudi se zbija na tlu naše zemlje. Zima, treba ih smestiti negde. Nije lako ni vlasti da se dovija, da seče uši i da krpi gaće, ali ljudi su i treba im pomoći. Neko od nadležnih iskopa napuštenu baraku pored TENT-a u Obrenovcu. Tu nastade problem, bune se Obrenovčani, navode neke razloge. Sećam se, vrli predsednik opštine i dvojica moje visine, zdravo nabrekli i rumeni, dobro obučeni, pravo u kameru viču da oni neće strance u blizini jer, Bože moj, mogu očas da sravne celu termoelektranu. Čime – bog će ga znati. Kamerman švenkuje prema dvojici koji se tresu od zime, u tankim pocepanim patikama, neki duksevi i jaknice koje mi u žargonu zovemo po prezervativima, toliko su tanke. Mislim da su naslućivali o čemu je reč, ne sećam se da li su išta rekli, okrenuše se i odoše. Kamera se spusti prema njihovim patikama. Reportera je bilo sramota da komentariše, samo je zaćutao. Mislim da je čak bila novinarka. A meni je onda došlo da kriknem HOĆU NAPOLJE iz ove kože, od stida što neko ko govori moj maternji jezik tako reaguje.

Stvarno sam se pred sobom osećao poniženim. Posle bejahu oni potopi, i ne smem da kažem šta mislim, ali kako su im ti isti azilanti pomagali – setite se izveštaja. Iz kampa u Bogovađi dobrovoljno su izašli, svi sem dvojice kojima je bilo zabranjeno jer su bili bolesni. Toliko o čojstvu i junaštvu.

Prođe i ta pošast, raširiše se ratovi, azilanata koliko hoćeš, a vrućine da proključaš! Seoba naroda, neko reče i možda je u pravu, jer svašta videsmo i osetismo za života ovde. A Balkan je bar imao šta da svetu ponudi iz oblasti migracije stanovništva. I  1995. i 1999,  pa i poslednjih godina ovde. Bilo je tu svega: iskrene tuge i nesreće, pravog moranja i straha za život, ali i manipulacije ljudima i decom.

Decom – ej, jezivo! Ova Srbija sve može da istrpi, ali prema drugima ostajemo ljudi.

Pre nekoliko dana, pre ovih gužvi na granici Makedonije i Grčke, vraćam se kući uveče. Skrećem sa Bulevara prema Zahumskoj, gde stanujem. Odmah na kraju Zahumske u Đuke Dinić ulice, koju stari “zahumci” zovu još uvek Rasinska, vidim grupu od pedesetak ljudi tamnije puti. Stoje u gomili, neki puše pored kontejnera i uglavnom ćute. Kad su me na lošem engleskom upitali za Krfsku ulicu, shvatio sam da su iz gomile nesrećnika. Gledali su me onako oniski i nisu se čudili čoveku od dva metra ispred sebe. Bili su ozbiljni, zabrinuti, pristojno obučeni, lepe majke sa lepom decom sa krupnim očima. Nisam video strah, čini mi se da sam osetio njhovu potrebu da ostanu ponosni, da ne traže milostinju. Rekoše prosto, ljudsko hvala i odoše.

Dok je bilo toplo boravili su po beogradskim parkovima, sad ne znam gde će, ali da su hrabri i uporni to mora da se prizna. Svako je srećan na svoj način, ali su nesrećnici svi jednaki, reče davno Lav Tolstoj, a nama ostaje da se svakodnevno uveravamo u tu istinu. Kakva ogromna muka i koja još veća nada su ih naterali da konačno kriknu: HOĆU NAPOLJE iz svoje kuće, svog rodnog kamena i blata. Jer da nada nije jača od muke, ne bi se usudili da pođu u crno, nepoznato. Kažu da nada poslednja umire – zbog svih ovih nesrećnika molim se bogu da je tako. Protiv njh se dižu zidovi i vojske, a oni idu dalje – bog neka im je u pomoći. Neki ostaju ovde – to je da se prekrstiš. A opet se osećam ponosno jer ih primamo koliko možemo, ljudski, sa emocijama.

Mada mi neki špurijus govori da će i ovi što dižu zidove, i ovi što dižu vojske, bolje da prođu od nas. Ma neka prođu, bar ostajemo ljudi koliko god da smo šašavi za sebe. Bar mi je stid zbog onih koji su hteli svojim telima da “brane” TENT (što mi je to nešto poznato), i koji mi je stajao kao čvor u grudima, malo manji.

Isto ovo vreme; neki od  dana između prvog i dvadesetog avgusta, beogradski aerodrom, pola šest ujutru. Aerodromska zgrada puna kao oko.Vrvi. Parking pun. Počinje školska godina u Americi.

Mi te rane avione zovemo pekarskim. Vijugavi red ispred šaltera “domaće aviokompanije” ogroman, ona dva dva sata za čekiranje su knap. Milano, Pariz, Brisel, Frankfurt… pa odatle u neke od američkih nedođija. A redovi nekako čudni – ako stojiš pozadi uopšte ne vidiš šaltere. U redovima sve sami dvometraši i viši. Mladi košarkaši. Deluju razdragano. Sećam se, nekad je odlazaka bilo manje a suza mnogo više.

I tako ceo avgust, iz dana u dan, iz jutra u jutro. Velika većina tih koji odlaze da se više ne vrate su košarkaši, ako ne i svi. Tuga. Neki drugi čvor raste mi u grudima. Ne znam koja je mera za pamet, ali koliko je i pameti i majčinog tela, ljubavi i ulaganja u budućnost otrgnuto od nas. Svi oni, kao kad su izlazili iz majčine utrobe sa krikom, viču: HOĆU NAPOLJE.
Stoji mi nešto u grlu i ne mogu više. Ako primetite neku povezanost u tekstu -namerna je.

Svaka sličnost sa još nekim aerodromom u regionu je takođe namerna!

 

P.S.

Posle napisanog teksta sam obrisao prašinu koja me je nervirala iz poštovanja prema elanu Ranka Žeravice.

 

Photo: MN press