Koliko me pamćenje služi, počeli smo da pomalo rovarimo po NBA, američki nadmeno nazvanom Svetskim klupskim prvenstvom, još šezdesetih. Tada je, naime, Vilt Čemberlen u društvu Dan Tane udahnuo malo balkanske arije tokom boravka na Hvaru, i potom naprasno ostavio košarku.

Nešto kasnije košarka se uveliko zapatila na ovim prostorima i počele su da se gomilaju i relevantnije informacije, i još uvek je NBA za nas bila nešto najviše u košarci. Doduše onda ne beše ni televizije u ovolikoj meri, a kamoli društvenih mreža, a kad se vesti prenose „od usta do usta“ vremenom dobijaju neviđene dimenzije.

Sećam se kad je naš trening pred sam početak OI u Minhenu iznenada bio prekinut i iz mraka  je izašlo par ljudi da nas pozdravi – Amerikanci, predvođeni Bilom Raselom. Noge su nam klecnule i srca ubrzala od treme i počasti. Prvi pravi kontakt sa legendom, koji je mnogo strašnije, to moram da primetim, izgedao na ono malo filmova na kojima sam ga gledao, nego u prirodi.

Jugoslavija je već postala poznata po košarci tako da su i pojedini koleži počeli jos početkom sedamdesetih da odvode igrače sa ovih prostora. Počela je i takozvana služba skautiranja da se širi, što je za nas bilo bitno ali ne i pogubno jer smo bili velika država, sve mlađi i mlađi su počeli da odlaze.

Neki su se i vraćali ali – ovo ću sada izneti kao svoje lično zapažanje – nijedan se nije vratio bolji nego što je otišao. Primetno je bilo da su se obrazovali, disciplinovali, ali su izgubili imaginaciju i ideju. Normalno, mnogo više fizike, ali ove naše košarkaške nesvakidašnjosti, trika i pasa – manje.

Znate i ja i mnogi smo naučili košarku u  mestu gde smo živeli. Ali postaneš igrač kad proigraš u Valjevu, Kraljevu i Čačku.Tamo gde publika zna sve, gde su igrači pametni i jaki, timovi uigrani, i kad tamo pobediš i tamo ti zapljeskaju – e, onda možes da kažeš da si krenuo da se uzdižeš. Ali oni ništa ne zaboravljau, i više  ne smeš da igraš slabije, postavio si sebi više standarde i na tebi je da li ćeš da ih održiš.

Ponavljam da se košarka ovde uči na NAŠ način, i najznačajniji je period sazrevanja od prelaska u seniore pa sledećih 4-5 godina. Naši treneri to najbolje znaju i zato im treba samo pružiti vremena.

A sada Teodosić u tridesetoj ode da bude „početnik“ u NBA! Ovde je sve uzeo, nazabavljao se, naučio i saigrače i trenere na sebe. A da je briljantan – jeste. Pratili su ga i naši treneri, ili oni koji su od naših trenera učili zanat. Sve više je igrača iz Evrope u NBA, nameću se i, što je najznačajnije, podižu kvalitet najvećeg klupskog takmičenja u svetu. Teo je samo nešto kasnije odlučio da ode. I da iznenađuje svog trenera i šokira ga svakim danom. A iz njega igra njegovo rodno Valjevo i sublimirana košarkaška inteligencija mnogih briljantnih valjevskih košarkaša. Igrače kao što je on ne možeš napraviti po američkom modelu. Takav igrač sam stvara košarkašku igru, i treba ga pustiti i uživati.

Mada je sam njegov trener u LA Klipersima izjavio da ga zapanjuje tridesetogodišnji ”početnik” u NBA mislim, skromno kao svi iz košarke ovde, da su teze obrnute: gospodin Dok Rivers je neka vrsta hrabrog začetnika, da ne kažem “početnika” ideje da su i igrači iz Evrope vrhunski talenti i na poseban i nesvakidašnji način školovani na ovim prostorima. Kao i da su i u zrelim godinama vrhunski dobri, te da čine da se atraktivnost košarke u NBA povećava. Pošteno i hrabro je Teu pružio poverenje. Mislim da će se ova praksa nastaviti, ili bar to želim jer, da budem malo sebično pragamatičan, ostajaće nam deca ovde duže i sazrevati na naš način. Teško i polako, ali ipak pobeđujemo!

Photo: LA Clippers