Dugi: Matija, Avram i moj privatni Koš

Čitam Duškov “Privatni Koš” i čudim se pretenzijama koje su uvek dolazile s “one strane”. Kao da se Duško i ja borimo oko neke ženske. Pusta vremena… E, dok neke institucije ne utvrde šta je čije vlasništvo, ja ga tretiram kao svoje i istresam se samo tako. Neki bi rekli proser… se. Duško će ovo razumeti.

Prođe predhodna godina, svako je gora od one pre nje što je trend već neko vreme, i bojim se da će se tako i nastaviti. Što reče srpski pesnik iz Crne Gore, Matija Bećković – “Jedino dobro iz prošle godine je što je – prošla”. Pokušavam da smislim šta mi ostade u sećanju, i nikako da se fokusiram na nešto posebno, mada bejaše svega i svačega, svašta doživesmo i preživesmo. Taman da počnem, kad “Parni Valjak” će onu Husovu – “Sve još miriše na nju”. Da, baš sve, ali kroz moju prizmu ne beše baš mirišljavo. I odužilo se brate, nikako ne beše po onoj Žarkovoj – “godina prođe, a dan nikako”.

Svašta su pojedinci naklapali tokom prošle i “analizirali”: te biće ovako, te onako. Ma ko bre plaća ove naše “analit’ćare”, kao da su nečiji portparoli – ništa ne pogodiše, ili sasvim malo. A za onog Melanijinog – baš nijedan. Sve mu to dođe na ono – javlja mi se… kao da Trgovčević beše naš prvi “analitičar”, samo onda ne nađoše pravi naziv za to.

U novu, sad već bivšu 2016. sam po prvi put ušao bez oca, koji je preminuo u dubokoj starosti do samog kraja čista uma. Sa svom svojom tihom i upornom hrabrošću i sa svojim veoma, veoma svojim mišljenjem. Osećam da nisam bio sin koji je nadmašio oca, što je san svakog roditelja, ali valjda je tako bog odredio. Jednostavno smo se razišli u interesovanjima. Tek, kako god da je, trebalo bi da je po redu, te ja u novu 2016. uđoh kao prvi u istom. Ne marim i ne osećam se nelagodno, to je red na koji pristajem i čak cenim. Jer kroz naše životno putešestvije su nas trenirali na mnoge redove – za benzin, kafu i ulje, pa registracija, pa doktori, pa penzije i mnogo štošta drugo. Dobismo jednu genetsku crtu više – poslušnost. Ali od našeg starog karaktera ostade da čekamo sa nadom, da ne kažem u nadi (da se moja drugarica Nada ne uznese i pomisli svašta). A nada umire poslednja, i ona gasi svetlo.

Tako je svuda, pa i u košarci (ovo sad pišem po sistemu “da se Turci ne dosete” – DSTND – i da mi puste tekst u Koš magazinu ako ne nađem neku drugu vezu). Kad smo kod košarke, znam jednu bivšu košarkašicu Zagorku – baš je lepa, ali je i Zagorka. Pa ti sad biraj. Učismo o onome iz nekad bratskog SSSR-a što napisa “Mati”, ali on beše Gorki. A davaše nam braća i Puškina i Streljnikova. Prilično bejasmo zajedno. I šta nam je ostalo sem gorkog streljanja puškama, što savladasmo jako dobro. A što ne beše neki Slatkosov – nije mi poznato. Doduše, upoznao sam jednog beskrajno simpatičnog momka koji se preziva Sladaković ali, jebiga, radi kod mog prijatelja na groblju.

Beše i jedna pripovetka o tome kako nama ne možeš ugoditi. Baš vala – a tako nam malo treba, međutim to malo je vrlo zatureno. Zato reših da sve promenim u novoj 2017! Ceo dan pre dočeka sam bio poslušan k’o Kinez, dobar, predobar – na ranu da me previješ. Ko me ne zna skupo bi me…

Konačno sam završio i par poslova po kući koje sam odavno započeo. Nešto na nekim delovima nameštaja, na instalacijama. A koliko su dugo te stvari bile nezavršene, navikli smo se na njih pa sad kad je sve sređeno nedostaju nam u predhodnom stanju.

A sećate se onog od Bijelog gumba – “Lepo ću se očešljati, doterati…”? E, pa ja sam se lepo obrijao, okupao (subota je, uklapa se), začešljao i obukao, ali opet nešto zevam oko 23h. Stavim

ačkalice u trepavice – kao da sačekam ponoć i promenu, kad ono jadac – još gore. Poče pucnjava i vatromet pa i poneka eksplozija, kao ono, ne daj bože naše igranje sa pevanjem i pucanjem onomad koje potraja puna dva i po meseca. Upalim na čas Studio B, ne čuh tamo Avrama Izraela pa sam se odmah smirio. Kako sam rano zaspao izađem od sabajle, a Beograd lep i prazan, ma baš lep. Gledam svog “citroena” i seirim – pravilno parkiran, a džabe. Nema onih zlotvora u tamnom sa fluoroscentnim trakama koji pričaju sami sa sobom i dopisuju se sa mnom.

Drugog dana Đole poče kilavo, mada na kraju uspešno. Što je nekad govorio Biće Mladinić, bivši trener Hajduka i Partizana – “Jaki smo, brate, tek kad nas pritisneš”. Sve mi govori da je tako i u košarci (DSTND).

Nismo se čestito ni odmorili od enormne količine slavske klope a poče nova godina sa klanjima i bombama. Tek da se ne opustimo. A i kako bi jer, ne lezi vraže – onog ludaka iz Berlina čuvao neki kao Srbin – još veći ludak. Samo čekam da neko iz Carigrada nešto primeti na tom planu, a javlja mi se, javlja… Nama treba samo malo, toliko da bog ne može tako malo da nam da, a da naše potrebe nisu manje ili “malije” (moja kovanica koja nervira Ostoju, Acu, a šerovanje, lajkovanje, bekapovanje je ok?)

Tokom prošle godine sam upoznao neke nove duše i ljude, i jako, jako dobro da “dobrije” ne može biti upoznao neke stare. U životu učiš dok si živ. I tako mi prođe stara godina, i za mene ne bih voleo da se ponovi, sem u košarci.

Bio sam pomislio da sam se zalečio od uboda u srce iz juna 2011. kad ono mi mališani Ajlin Kurdi, Aleksa Janković i Mahir Ratkovac zalediše emocije. Hodam kao zombi i sa strahom u svakom detetu vidim nekog od njih. Bejaše prošle godine klanja samo tako. Mnogo i za nas koji svako malo, svakih dvadesetak godina, imamo emotivno-praktične treninge na tom planu. Baš mnogo, mada je i jedan ubijen previše – ali oguglasmo, i sve postade statistika. Stisneš zube i ideš dalje. Samo da nas niko ne dira. Postadosmo sebični i ozbiljni kao nikad do sada.

Ja po navici čitam novine. Prvo čitulje (penzionerski fejsbuk), jer su one jedina nepatvorena istina. Ljudi iz čitulja dobiše stanove iz kojih ne mogu da ih isteraju ni ovi izvršitelji, državni uterivači dugova bez lica, koji su se devedesetih zvali reketaši. Sudeći po našim novinama prošle godine nam je bilo prelepo, lepota jedna neopisiva – “Putuj Evropo i ne misli na nas”. Ovi na vlasti što dođoše posle “nemaca” pošteni i prepošteni, povećaše i BDP (ne mešajte sa Beogradskim dramskim) i zaposlenost, i proizvodnju, i uđoše desetine milijardi iz UAE, a sve za i na račun zdrave pameti. Prostorno planiranje zemlje cveta, pa mi se u jednom momentu javilo da su ovi odavde otišli da zidaju ono narodnom poslaniku Zukorliću, a on odande u znak zahvalnosti poslao one sa maskama u Savamalu. Država da se ponosi. Kao i sa toliko doktora nauka, skoro dva po fakultetu. Fakulteta bre imamo više od obdaništa. I u parlamentu sve sami doktori, pogotovu oni sa šprah felerom kojih je sve više, i odlično čuju, a pljuvačne žlezde su im za udžbenike anatomije.Ili onaj koji se zove, valjda, po onom brdu u Splitu, a od svih rijalitija izabrao je Parlament (skraćenica od – mesto gde parlaju mentoli). Valjda zbog kraćeg radnog vremena i jeftinije klope.

Nekako mislim da tako nije u košarci, da ne zavadim košarkaški sport sa drugima, pu,pu, ne daj bože. Mnogo se, bre, izdvajamo i puvamo. Tako i ja u ovom svom vršljanju prošlom godinom ne  dozvolih sebi da budem hroničar, i da odlutam u prosto nabrajanje. Uostalom, nisam pisao dnevnik. Ali kad posmatram pojave među mnoštvom, nekako vidim da u nekim namerama sve dolazi na svoje, nažalost ne na naše nego na njihovo, ali na svoje. Samo se luta u metodama.

Sećate se sedamdesetih, i onih viceva kako je neki moler hteo da Jugosloveni rade u Nemačkoj, a Nemci letuju na Jadranu. Beše neki pokušaj na sredini veka u tom smeru, ali se moler napalio na skijanje u Sibir Partenkirhenu ili Ural di Kampilji, pa od toga ne beše ništa. Tek, sedamdesetih smo se smejali tome i dobijali po desetak milijardi maraka doznaka. Treba pogoditi metod, i za to treba mozak.
Tako i ovi naši. Napraviše sranje devedesetih, i čim im postade gusto početkom veka pritajiše se. Pustiše naivne da probiju nasip, pa onda one manje naivne koji bejahu devedesetih manji od makovog zrna da se malo batrgaju, ali i da ovim sadašnjim prostru crveni tepih. A oni, presvučeni iz onih Jumkovih odela raznih boja u kineske “čeruti” i “armani”, ušli da nastave posao. Ali drugačijim metodama. Jedino se ova košarka nekako batrga rezultatima, znanjem u uspesima. Ne uklapamo se (DSTND).

I tako, plivajući između afera i aferica, da ne nabrajam, kamena temeljaca, otvaranja mostova, tunela, semafora, klupa u parku i sedmi put vraćanja u život FAP-a nekako se i orodismo sa azilantima. Bogami brzo se navikavaju i asimiluju. Počeše i oni da prave pičvajze i da se ubijaju, isto kao mi – doduše mnogo manje za sad. Nikad ne reci nikad. Kakvo je stanje, još će ono moje “hoću napolje” od pre dve godine, ničim izazvano da postane evergreen.

Evo ide Elvis i “Love me tender” pa se opustih i nekako mi sinu da nije baš sve bilo tako crno prošle nam godine. Bejaše i lepih trenutaka. I u sportu, pogotovu u sportu, i među mlađim naučnicima – dok su još ovde, pa i u kulturi – ali ko njih pita. Mnogo su načitani i opasni, pa neka samo “zabavljaju narod”. Ionako pas laje, a vetar nosi.

Beše i olimpijska godina, sporta koliko hoćeš i normalno – Đole. Taman fudbaleri završiše svoje učešće u sedmom kolu predkvalifikacija za treninge na Nou Kampu, kad počeše OI. Ponekad  pomislim da će fudbaleri početi te svoje famozne kvalifikacije za neke od evro-kupova već u februaru. I pored toga mi na OI napravismo ršum! Od cele delegacije polovina uze neka odličja. Vredimo i nema prigovora. Ne ostvari se moj san da u svim polufinalima Igara u malim sportovima sa loptom bude Srbija, a ostali neka se bore za ostala tri mesta. Odbojka i rukomet mogu i moraju više, vrede, ali kao i svi Srbi sami sebe urušavaju u organizaciji. Glupo je reći, ali za njih sada moramo da navijamo da se organizuju. Ajde i to – naši su, bolje nemamo.

Vateropolisti su u sranju. Brane bodova više nego Đole, a regionalnu galaktičku ligu još nisu dogovorili pa će morati da se ponašaju kao lovina. Neka im je bog u pomoći, ali su i oni sami bogovi, i ispunjavaju mi srce radošću.

Ovi moji, naši u košarci, imaju i cilj i motiv, ali i obavezu da potvrde postignuto. Mesta za napredak ima i treba grebati ka tome. Dođe novi predsednik koji je u poslednje vreme jedini koji je nekog nasledio a da nije pljuvao po predhodniku, štaviše. Reče šta treba, i da imaju postavljenu letvicu na velikoj visini. Hrabro reče da pre njega nisu bili Nemci i odneli sve. Treba svi zajedno koliko nas ima da priteknemo u pomoć, da se promeni tamo gde treba, a da tamo gde je dobro – da se unapređuje. Lep osećaj odgovornosti.

A mesta ima na planu oživljavanja naših ugašenih centara i naše lige. Dobro je Boško napisao o dogovorenim ligama, o košarkaškoj neobrazovanosti vodećih ljudi pojedinih federacija. Ovako koncipiran sistem vodi poništavanju suštine sporta – takmičenja. I vodi jednom kvazi-elitizmu  kod nas, vrlo plastično rečeno – seljačkom, skorojevićevskom elitizmu. Gubi se smisao, i lično sam ubeđen da to mora da pukne i nestane. Mi ovakvi kakvi smo to moramo da sačekamo spremni.

Koliko je primećeno kad Zvezda i Steaua, pre toga Bosna, Jugoplastika, Cibona pa Partizan osvojiše ono što su osvojili, odmah je izmišljeno takmičenje gde pobednici, na primer, ne smejuda se prezivaju na ić, ili sku. Uveden je novac kao vrhovni kriterijum, a rezultat i kvalitet su u drugom planu. Tu mi ovakvi kakvi smo nemamo šanse. Zato su ove, što reče Boško dogovorene lige, zamalo da napišem dogovneve lige, za Turke i Špance, i poneke Ruse, nadasve glupe i neodržive. Ne znam koliko će Turci da izdrže s obzirom na pojave kod njih u poslednje vreme. Ali me nervira što i mi, ovakve golje (ma ko golja – daj šest Migova!) se ponašamo po onome -videla žaba da se konji potkivaju, pa… Mi kao nešto pokušavamo da napravimo takmičenja po istom sistemu koji ne valja. A onda, kad prestanu takmičenja gde smo najbolji, počinju borbe po savezima, vrlo neprimerene i po neki put prljave i kontraproduktivne. Dok se u košarci gospodski nastavlja gde se stalo, dotle u rukometu postoji i opstaje očigledna tvrdogalvost i rezultati su čist odraz hramanja u organizaciji. U odbojci je bezrazložno žrtvovanje vrednog čoveka zarad osvete drugom, i u isto vreme preuzimanje ogromne odgovornosti održavanja visokog nivoa rezultata. ‘Ajde da verujemo da su ovogodišnja hramanja muške selekcije samo koncentracija pred novi skok, kao što to čini Blanka Vlašić. Držimo im palčeve ali i posmatrajmo ih. Uostalom javna su delatnost.

Pa onda izbori u Olimpijskom komitetu. Mislim da se država mnogo meša preskakanjem ingerencija važnih institucija. Nije tako tragično kao kod onog”vazduplohova”, ali je simptomatično. Ako je sukob u bazi kadrova “večitih” onda smo svi mi žrtve. Ali osećam da nije. Mislim da je glavni problem u potrošenosti dosadašnjeg rukovodstva i predsednika u kompromisima i “praštanju”. Zatim, nije osposobio kvalitetnog naslednika – predugo je u fazi odlaska ili ga je, ničim izazvan, prerano najavio. Ne bi smelo da se izborna skupština ovako ofrlje organizuje sa kandidatom čiji minuli rad nekima smeta, i to kao jedinim kandidatom. Ili je nivo odlučivanja u OK spušten na niži nivo od predsedništva i predsednika, pa funkcioniše kao u vreme žrtvovanog Ceptera.

Možda je i bolje da se večito čeka večiti dogovor “večitih o večitom” pa da ja imam prostora da vičem ono svoje: Nepravda, nepravda. Nego da je nešto dublje.

A zasmetala su mi neka proglašenja od brojnih kojima obiluje svaki kraj godine. Proglašenje trenera godine u Fudbalskom savezu me podseća na moj DS posle 2000. Odbor za sport je osnovao pokojni Raša Šaper, i bejaše jak devedsetih. A kasnije izglasamo jednog predsednika na odboru, a posle na GO kumovi odluče drugačije. Zna se kako to na kraju završava. Tako i ovo sa fudbalom, a i abolicija nije baš popularna pred izbore.

I SSS dodeljuje nagrade. Nacionalne nagrade koje mnogi, čak i neki u sportskom savezu, mešaju sa nacionalnim priznanjem čiji su”laureati” s “ponosom”. I, svesno ili nesvesno, pristaju da instituciju koja bi trebalo da bude najznačajnija sportska organizacija u zemlji guraju u drugi plan. Valjda zarad opstanka, ili i oni hoće da budu večiti. U isto vreme tiho postavljeni generalni sektretar je još tiše podneo ostavku i otišao kući u Novi Sad. Video čovek da mu je tamo bolje, ili je nešto ovde video. Sad se tiho traži novo lice za rupu na večitoj slici, kao kod fotografa na vašarima.

Ja ne želim novu godinu po onoj Elvisovoj “Love me tender”, već hoću sjaj ludih dijamanata i da ponovo sam sedim i iz sve snage navijam za Đoleta da pobeđuje, a ne da ne izgubi. Sportski je.

I ovi moji iz Sazonove, kakvi god da su – moji su pre svega. Kanuće i neka suza, ali osećam da će ovo moje srce da ustreperi ponovo od radosti.

Sebično!