Dugi: Namere i zadaci Sindikata sporta

 

Glavni odbor UGS NEZAVISNOST je, na osnovu Inicijative za osnivanje Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’, 11. aprila doneo odluku o osnivanju sportskog sindikata. Osnivačka sukpština Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’ održana je u Beogradu, a skupštinu je otvorio Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST. Na Osnivačkoj skupštini su doneti Statut i Akcioni plan i konstituisani organi Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’ – Izvršni odbor, Nadzorni odbor i Predsedništvo.

Za predsednika Sindikata sporta ’’Nezavisnost’’, na mandatni period od pet godina, izabran je Miroljub Damnjanović, zamenika predsednika – Dejan Šuput, potpredsednicu – Olivera Dragićević, sekretara – Voja Tabački, članove Predsedništva – Rada Todorović, Anđelija Arbutina, Ljupče Žugić i Miodrag Marić. Za predsednicu Nadzornog odbora izabrana je Branka Milatović.

Prvi predsednik Sindikata sporta “Nezavisnost” je dugogodišnji saradnik i stalni bloger Koš magazina, poznati košarkaški reprezentativac Miroljub Damnjanović Dugi. Evo njegovog uvodnog govora na osnivačkoj skupštini:

Reč sindikat je grčkog porekla i označava, grubo rečeno, nekog ko brine o drugima. Nekako mi se čini da smo ovde okupljeni da brinemo o nama samima.

Mi smo izabrali i opredelili se za sport i naučeni smo i trenirani, selektirani i posvećeni – sportu.

Stvorili smo smisao svog života. Naučili smo da pobeđujemo, ali i da gubimo, i da ne odustajemo kao i da iz svega učimo.

U pravom sportu je istina. Istina je,sa velikim I, između četiri linije, između četiri konopca… Sam si sa protivnikom, prijateljem i suparnikom – nema mame i tate, ni trener tu ne pomaže mnogo. Samo ti i tvoja imaginacija. Zato što „oko“ sporta nije tako, mi to moramo da ispravljamo.

U sportu su pamet i mozak pre svega, ali i ljudskost, poštenje i viteštvo.

Kad pobediš da se ne uzneseš, kad izgubiš da ostaneš uspravan.

Zato je sport uzvišen i prelep, ali i nemilosrdan u isto vreme.

Zbog toga je naša ideja i želja da sve ono što nam je osmislilo život (uz sve navedene karakteristike) pretvorimo u trajne vrednosti. Koliko ćemo u tome uspeti zavisi od mnogo  faktora, ali najviše od nas samih. Koliko imamo smisla da prepoznamo zadatke, ne probleme, koji nas čekaju. Šta da poboljšavamo, šta da menjamo, koliko smo sposobni da sportistima i svima ostalim u sportu pružimo nadu u budućnost.

A talentovani smo za sport, vrlo talentovani, i zbog toga se pred nas postavljaju novi izazovi: objediniti sportiste i sportske radnike pod kapom sindikata. To nije obična tehnologija, opšte poznata kao rad sindikata. To je, po mom mišljenju, mnogo šire.

Pred nama se otvara široko polje rada i izgleda nepoznato.

Kod nas sportista nepoznato izaziva pre svega poštovanje, možda malo tremu, ali nikad strah.

Ovo što započinjemo danas osećam da je mnogo više i sveobuhvatnije od same sindikalne aktivnosti. Mada je ona osnova, i to jaka osnova.

Odomaćeni izraz „sindikalna borba“ ja bih pre nazvao istrajavanje na principima, argumentovanim  principima.

U toku rada ćemo videti sa kakvim ćemo se ne problemima, već zadatcima susretati. Sa kakvimm izazovima. Da održimo i podignemo nivo rezultata, da sačuvamo i omasovimo bazu. Jer, generalno gledajući, nas je malo, i svako, baš svako nam je važan. Kao što ja umem grubo da kažem – da nam se birački spiskovi nisu menjali od vremena Stefana Nemanje.

A opet u sportu postižemo dobre rezultate. I pored toga što je sve to dosta spontano, utisak je da se i taj entuzijazam kruni. Sve mi izgleda kao kad pored puta rastu odlične maline jer je zemlja rodna i plodna i ljudi beru, onako usput, pa naiđu na “kohinor” malinu, malinetinu. Treba da pravimo malinjake, koliko god da su mali – ipak su naši. Da nam pojedinci kao Teodosić, Španovićka i pogotovu  Đoković ne budu ekscesi, nego potvrda naše vrednosti, talenta i posvećenosti.

Brigom o članstvu mi ćemo menjati ambijent. Zaštititi i motivisati članstvo za bavljenje sportom. Jer ako uspemo da deci i roditeljima ulijemo sigurnost da ovde, i pre svega ovde,  mogu da ostvare svoje najveće domete, promenićemo i okruženje. Da iz tapšanja i balkona pređu na poštovanje.

Treba da ubedimo sve da je sport vrhunska, pre svega, mentalna, pa potom i obrazovna i vaspitna  kategorija, i da tako treba da bude tretiran. Pre svega zato što postoje striktna pravila koja se poštuju, i rezultati koji su objektivni i egzaktni.

Hoću da se borimo svi zajedno, da se sportskom svetu obezbede takvi uslovi, a nije sve do para, da mogu da ispolje svoju ljubav, hrabrost i entuzijazam u takmičenju.

Želim da mi se skloni onaj kamen ispod grudi kada sam pre par godina u ranu zoru, početkom avgusta, video bar stotinak momaka od preko dva metra kako sa osmehom, radosni odlaze u Ameriku, i to neku u neku od američkih nedođija. Koliko se sećam nekad je odlazaka bilo mnogo manje, a suza mnogo više. To me zabolelo, i do dan danas ne pušta.

Da nam se ne gasi sport po Srbiji jer svi hoće u Beograd pa napolje. Ja Begrad iracionalno mnogo volim, ali nije samo Beograd Srbija.

Zbog svega ovoga moramo da koristimo sve resurse, da pružanjem nade i sigurnosti počnemo da vraćamo, na primer, kategoriju sportskih radnika kojima su ljubav i entuzijazam na prvom mestu, a novac na poslednjem. Da deci roditeljima pružimo izvesnost. Samo bavljenje sportom daje snagu i formira karakter, omogućava da im budućnost bude opipljivija. To je naš zadatak kao sindikata, možda ne direktno, ali posredno i vidljivo – sigurno.

Moram da napomenem i ovo: ne počinje istorija od nas. I ne važi ono: “Do pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i odneli nam sve”. Mnogo toga dobrog je urađeno i to treba da poštujemo i održimo. Da oplemenimo, pomognemo, dajemo i borimo se za svoje ideje, program, kao i da energično kritikujemo, ali konstruktivno, da u sportskom ambijentu budemo partneri a ne apriori protivnici nekom ili nečemu.

I da se konačno u Srbiji pojavi neko ko je za, a ne protiv. Liberalni kapitalizam nam urušava ionako neveliku moć, i ako ga veliki ne zaustave, sigurno ne zbog nas, crno nam se piše ako sami ne predupredimo tamo gde možemo. Naše ideje su otvorene i poštene. Ovo je naša zemlja i rezervnu nemamo. Nemamo čega da se bojimo. Nema zavera, – imamo samo dobre namere.

Samo upornošću možemo da u segmentu života gde smo superiorni napravimo iskorak napred. Da sredimo naše dvorište, ošišamo travu pod konac pa da se možda i komšije ugledaju na nas. Da svojim radom doprinesemo da nam, pre svega, naše članstvo, pa i svi drugi iz sporta osete snagu i sigurnost u svojoj zemlji.

Posebno podvlačim da ono “koliko para toliko muzike” ovde ne važi. Nikada nismo mogli da se merimo sa bogatijima, osim u talentu, posvećenosti i radu. Kao i u poštovanju, pre svega.

Drug Mao Cedung je rekao, mada mislim da je to ipak prepisao od druga Konfučija, da se  i na početku najdužeg marša čini prvi korak.

Svojim životnim opredeljenjima smo pokazali da se ne bojimo izazova.

E pa, koraknimo taj prvi korak!