Dugi o danu kad je odrastao i stekao prijatelja

Kad smo počinjali saradnju na ovom portalu, dogovorili smo se da čitaocima, koliko je to moguće, približimo pojave, događaje i ljude koji su obeležili, i koji to još uvek čine, naš košarkaški svet. Svako od nas nosi svoja sećanja i neki svoj odabir. To su sećanja iz realnog života, iz i oko košarkaške igre, pogotovu iz vremena kad smo odrastali, tražili svoje mesto pod suncem i borili se za status. Međutim, primetio sam da su sećanja veoma subjektivna kategorija. O istom događaju nemaju svi akteri isto viđenje. Nešto kao Kurosavin “Rašomon”, ali u ovom slučaju je to apsolutno dobronamerno. Nekako vreme kod svake individue oboji sve to što je bilo različitom patinom, pa tako se dogodi da imamo različite priče o istom događaju iz bliže ili dalje prošlosti.
Za sebe sam mislio da pamtim kao slon, pogotovo ono što sam želeo da zapamtim, ali sam par puta došao u situaciju da se začudim opisom događaja nekih mojih prijatelja, događaja kome smo zajedno prisustvovali, i koji se, bez zle namere, razlikuju od mojih impresija. I bez obzira što sam bio malo začuđen, u prvom momentu malo sumnjičav u svoj memo aparat, i dalje mislim da me pamćenje služi, ali sam shvatio da je lepota u različitosti, u gledanju na događaje iz svog sopstvenog ugla. Uostalom – individualci smo.
A moja sećanja su samo moja, istina dotiču se i drugih ljudi ali obojena su mojom maštom. Ne izmišljam. Osim ako se pojavi neka praznina. Tada dozvolim sebi da je logički popunim. Dozvoljavam i prosto hoću da sve to obojim svojim bojama irisa i sunca. Pamtim mnogo ljudi koji su mi ispunili život, sa kojima sam delio dobro i borio se protiv zla. Mislim na život u košarci. Sećam se i događaja i pojava koje su obeležile vreme uzleta i nadanja, pa i razočarenja – ali to je sport, i lep i nemilosrdan u isto vreme.
U jednom pisaniju od pre mesec dana sam naveo da moja sećanja nisu statistika, niti napisi u novinama. Radi se o događajima  i ljudima koji su mi duboko u srcu i, po mom mišljenju, mnogo vrede. O nekima svi sve znamo, o drugima manje. Ovi drugi nisu nimalo manje vredni i manje značajni, samo se tako namestilo u životu. A može i mora, i nadasve je lepo sećati se i njih.
Elem, juniorska reprezentacija Jugoslavije, selekcija 1951. godište, prvo sretanje na Badiji u leto 1967.  Mnogo nas je došlo tamo. Imao sam utisak da su pojedini lokalni savezi slali po njihovom mišljenju kvalitetne juniore, ali da nisu imali uvid u vrednosti drugih. Prosto, takvo je vreme bilo i velika smo bili zemlja, a komunikacije ne baš sjajne. Tek, bili smo prilično raznorodni. Ali to je sport, i svi imaju pravo na šansu, svi imaju ambicije. Nema milosti i popuštanja.
Ja sam zakačio i stariju juniorsku reprezentaciju, sticajem okolnosti i zbog otkaza nekih igrača. Ta starija generacija nam je ostavila u nasleđe srebrnu medalju sa Evrpskog juniorskog prvenstva u Vigu. Tako da sam na te pripreme došao sa reputacijom, ja i još par mojih vršnjaka, sa reputacijom koja je morala da se opravda jer to je obaveza i neminovnost u sportu. Pogotovo što i drugi traže svoje mesto.
Na to malo ostrvo Badija, pored Korčule, stigli smo kako ko. Za one koji ne znaju, na tom ostrvu je do Drugog svetskog rata bila jezuitska gimnazija, koju je završio kasniji predsednik SANU Dejan Medaković i, kao jedini učenik pravoslavne vere, imao posebno za njega dovedenog sveštanika iz Dubrovnika. Taj je došao na Korčulu da bi Medaković imao profesora teologije. Da – pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve…
Posle oslobođenja  naši stručnjaci su od samostana i gimnazije napravili neki nazovi hotelski smeštaj, a od crkve fiskulturnu salu, koja je sa jednim spoljnim terenom, sa podlogom od šmirgle broj 40, činilo mali sportski centar. Uglavnom okupljamo se, i oni koji su došli prvi merkaju novopridošle, gledaju eventualnu konkurenciju. Ja ,sem Beograđana i Dragana Radosevljevića iz Skoplja, nisam nikoga poznavao. A i svi drugi su se ponašali isto kao ja. “Dobro došao u život”. Bilo je tu svega: i etike, i obrazovanje, i vaspitanja, i borbe za status.
U grupi iz Zagreba odmah sam uočio visokog i  vižljastog plavušana. Oni bolje upoznati rekoše da se zove Davor Rukavina, i da je iz Lokomotive, da ima starijeg brata Damira, takođe košarkaša, ali da je Davor talentovaniji i perspektivniji. To se odmah videlo. Kao i da je jako lepo vaspitan, pošten i pametan. I on mene gleda, verovatno razmišlja isto – da uskladi svoje ambicije, a da ne povredi drugog. Dečačka nesigurnost i iracionalni strah, ali se sve to posle par kontakata pretvara u mladalačku spontanost i oduševljenje novim poznanstvom. Sjajan u komunikaciji, skroman i malo povučen, Davor mi se odmah svideo i brzo smo se zbližili, pogotovu kad smo videli da se sjajno dopunjujemo na terenu, i da smo tandem a ne konkurencija. Da ne ulazim u struku, jer to nije moja želja. Za one koji čitaju ove moje svaštarije, to je onaj Davor Rukavina koji je, i pored velike gladi, u Argentini odbio da jede bele bubrege jer je gadljiv i fin. I stvarno je fin
Počelo je lepo prijateljstvo i drugarstvo. Bez opterećenja i sa puno spontanosti. Išli smo dotle da smo zajednički analizirali jedan drugog i pokušavali da u razgovoru poboljšamo svoje ige. Nismo bili cimeri, ali smo se beskrajno poštovali. Ređale su se potom pripreme, i sve češće smo bili  zajedno. Sve je to vodio Lazar Lečić, nesvakidašnji trener i čovek, koji je po svaku cenu od mladih talenata hteo da napravi porodicu, tim. A to nije lako.
Ja sam Davoru mogao da zamerim sve i tokom igre, i kad sam na klupi. Dobih tako na jednoj trening utakmici u Sportskom sentru u Košutnjaku šamar od trenera, jer sam sa klupe glasno kritikovao Davora. Kao, ne smem da vređam “konkurenciju”. U Nisam ni ja baš od juče, odrastao sam u Beogradu i naučio da se branim, ali opet da udariš trenera – stvarno ne ide. Posle mi se trener izvinjavao. Kasnije sam saznao da su neki moji sa Krsta izuzetno “doprineli” kvalitetu i brzini tog izvinjavanja. Znate, mi sa Krsta smo bili na neki način prilično zaštićeni. Sve je to, sa ove distance, bilo veoma naivno. A moje najveće zadovoljstvo je bilo što je moj drug Davor bio začuđen reakcijom trenera, i rekao mi da sam bio u pravu. Meni je to bilo dovoljno.
Učestala su takmičenja, i mi zajedno provodimo nedelje i nedelje na treninzima. Košutnjak postade naša druga kuća. Tamo doživesmo i ulazak Rusa u Čehoslovačku 1968, baš pred Balkansko prvenstvo u Bugarskoj. Zviždukali  smo i kao sve je OK, ali niko nije spavao. Tek, nisu nas pustili da u tom dramatičnom trenutku odemo tamo. Pozeleneli smo od besa, ne razumevajući vreme. Ipak su bile to šezdesete i još su bile sveže rane Informbiroa i Golog otoka. Ja sam to shvatio tek kad sam došao kući, i kad su iz plakara na mene ispala dva džaka: šećer i brašno. Bio sam zabezeknut i uplašen. Otac i majka nisu ništa rekli.
Mi smo bili odlična reprezentacija, svi smo postali, ili već bili ligaški igrači, ali Laza Lečić je uzalad pokušavao da Savez obrati više pažnje na nas. Igrali smo sve bolje, pogotovu kad Srećko Jarić i Marko Gvardijančič upeju da iz Gogeta Rakočevića izvuku ono najbolje. Mislim da nam je propušteno Juniorsko prvenstvo Balkana u Bugarskoj bio veliki minus zbog nemogućnosti da upoznamo protivnike.
Ipak, ovo nije priča o rezultatima već o malim stvarima koje prate zajedničku borbu. Sledeće godine igralo se Evropsko, a pre toga Balkansko prvenstvo u Rijeci. Izgazismo mi sve na Balkanskom, i bez prave predstave o drugima idemo u Atinu na Evropsko juniorsko. U Rijeci ja sam bio najboji strelac i već se malo uobrazio. Sa  tribina su skandirali moje ime. Kad ono – za najboljeg igrača bio je proglašen Davor! U svojoj klinačkoj prepotentnosti i plitkosti bio sam zapanjen. A Rukavina je samo igrao odbranu, i za mene i za njega i za sve nas, skakao, otvarao nam puteve do koša. Za pola mojih koševa zaslužniji je bio on nego ja. Bio je najbolji, samo meni tada niko nije umeo da objasni zašto. A ja ljut, besan. Kreten, ali mladi kreten, i to mi je bila olakšavajuća okolnost.
Odemo u Atinu. Avgust. vrućina ko u rerni. Smestili nas u neki poluzvršeni kamp Sveti Kozma (Agios Cosmas) preko puta aerodroma na Glifadi. Mislim i dan-danas ne može niko da me razuveri da Savez nije štedeo na nama. Mesec dana proveli smo u betonskim kutijama gde je preko dana bili vrelo, ali zato noću još toplije i, za zabavu – komarci. Što reče Radovan Treći – to nisu bili komarci nego rode. Mislim da je taj smeštaj i takva organizacija bila od krucijalnog značaja za naš slabiji plasman – četvrto mesto. Ipak smo bili deca, pa i da nas baciš na pusto ostrvo – zabavljali bi se. Oči su nam ispale od belog ovčijeg sira i paradajza. Klopa nikakva. A osećaj ko u zatvoru.
U takvim okolnostima ipak smo nalazili način da se igramo. U jednom od bungalova beše podrum, a u njemu magacin sa lubenicama. Ne znam tačno ko je, ali mislim da je Gogetanac (Goran Rakočević) to otkrio, i predložio da obogatimo svoj jelovnik i ćapimo par komada. Lubenice su bile neke posebne vrste, uzgajane za pigmeje, velike kao pesnica a teške par stotina grama. Od onda ja takve ne videh, sem u crtanim filmovima. Tek, ukrademo mi nekoliko komada i, normalno, ćape nas. Na smešan način, ali to je za neku drugu priču, ali ćape nas. Mala frka, bože moj veče je i mi odemo na spavanje. Mislili smo sve je gotovo, kad ujutru pre doručaka čujemo da je cela stvar došla da naše ambasade – bog te mazo -međunarodni incident! Došlo do ambasadora, pa povratno do Laze Lečića. Za doručkom tišina, Laza kao retko kad prisutan u kantini. Reče: “Naša tri člana su prekršila disciplinu, i sa nama ne mogu da doručkuju Srećko, Goge i Dugi. Neka  ustanu od stola”. Mali šok, ali šta je tu je. I, pre nego smo stigli da se podignemo sa stolice, ustade fini, vaspitani plavušan iz Zagreba, Davor Rukavina, i glasom koji nije dozvoljavao nikakav komentar reče: “Ako oni odu, ni ja ne jedem ovde, ni niko od nas!” Posle toga svi su ustali od stola zajedno sa nama. Evo, sada mi suze idu kad se setim kakvo mi je to lično priznanje bilo. Nikad Davora nisam video takvog, i niko nama trojici nije učinio veću čast nego on tada. Mi smo tada postali tim i porodica.
Laza Lečić ustade, zaiskriše mu oči i ćuteći se pokloni! Njegov san je postao stvarnost. Napravio je od nas tim. I onako mali i crn, stade iza nas sa svim svojim leđima. Kakav Savez, kakav ambasador – ma nije smeo niko na nas! Sve ostalo na tom Evropskom je bilo kako je bilo, ali u senci veličine Davora Rukavine. Mirnog, dobrog momka iz Zagreba.
Kako sam mu se samo tada divio, i malo zavideo na hrabrosti, a mislio sam da ga dobro poznajem. Prošla su vremena, družili smo se igrajući ligu, igrali mnogo puta jedan protiv drugog. Sa velikom radošću smo se sretali i pozdravljali. Postali smo obojica odlični ligaški igrači. I negde 1971. krajem sezone, pred utakmicu protiv Lokomotive u Beogradu, Ranko Žertavica, tada savezni selektor, mi reče: “Nadigraj Rukavinu i ideš u reprezentaciju”… Da li je to on mene testirao, i mene i njega da vidi kako igramo pod pritiskom? Ne znam. Verovatno je isto rekao i njemu. A možda je to Stručni savet, pod pritiskom iz hrvatskog Saveza, zahtevao posebne provere…
U svakom slučaju utakmica beše lepa, odigrao sam odlično, čak sam i jednom iz ulaza među petoricu zakucao, što onda i nije bio baš čest događaj. Nadigrao sam ga. Leteo sam po terenu. A igrali smo u nekim dresovima koje je Piva doneo iz Amerike, grubim, tako da si stalno morao da se krećeš jer kad staneš – grebu. Ušao je i Davor u reprezentaciju, samo nešto kasnije, i naše lepo prijateljstvo i rivalitet se nastavilo. Par godina kasnije sam služio vojsku u Zagrebu i odlazio kod njega kući, na Ilici, u centru. Njegovi su me primili kao najrođenijeg.
Može i mora da se pamti. I da se neguje lepo sećanje.
Davor Rukavina danas živi u nekoj od Dakota u SAD, Severnoj ili Južnoj – ne znam. Siguran sam da bi mu bilo lepo da vidi da ga se neko seća sa takvim emocijama.
A stvarno može, i treba, a nadasve je lepo. . .

Mom prijatelju Davoru Rukavini.

Dugi.

PS: Mom drugu Peri Cvjetiću se izvinjavam zbog dugog uvoda, ali je to uvod za seriju o ljudima koji su mi značjni i ostavili su traga u košarci i u mom životu. Mislim da su zaslužili. A do sada su bili tako retko pominjani.

 

Photo: Intermedia Network