Dugi o imenjacima  

U ličnoj karti mi piše da mi je ime Damnjanović Miroljub. Pravilo broj 1 jeste da država sve zna, a ako ne zna – pozvati se na prvo pravilo. Prema tome, ime mi je Miroljub Damnjanović a nadimak Dugi. Moji su sa juga Srbije i, kako je bio običaj kod ljudi sa tih prostora, prezimena su se dobijala prema dedinom imenu, a loza se pratila preko krsne slave. Međutim, kako svako vreme nosi i promene, ja sam dobio prezime po ocu i prva sam generacija koja je promenila običaje starih. Moj pradeda se zvao Damnjan.

Prezime i nije tako nesvakidašnje kao što mi je izgledalo ranije. Mešaju ga sa prezimenom Damjanović, sa j. Ovo nije bitno, ali mi u vojsci ni svojatanje Ličana, Hercegovaca ili Crnogoraca, gde je ovo sa j rasprostranjeno, nije smetalo. Bar u meri  u kojoj su starešine bile sa pomenutih prostora bivše velike zemlje. A bilo je nekad jako korisno ćutati. Beše to davne 1977. u Zagrebu. Bio sam vojnik “nato pakta – povratak u budućnost”. Ili nešto tome slično.  Inače ovo nj u prezimenu moraš stalno  da  naglašavaš i, kako je moj drugar Goran Latifić to plastično objasnio: “Damnjanović sa nj kao konj”. Dovoljno!

Nadimak Dugi sam dobio zbog visine, i još sam dobro i prošao. Mogao sam da budem žirafa, bandera ili motka. Ovako je kratko i lako za komunikaciju. A i  kad ideš sa nekoliko njih, od kojih su bar trojica viša od tebe, neko sa strane, ili još bolje neka sa strane, može pomisliti da je tu nešto drugo, škakljivije u pitanju.

I ime Miroljub je raširenije nego što sam mislio. Dao mi ga je kum Mirko Anđelković, advokat iz Leskovca, mesta gde sam rođen. Inače verovatno zbog dužine imena niko me u kući nije zvao Miroljub – sem majke kad je ljuta. Kad god bih čuo njeno odrešito “Miroljube!”,  znao sam da je neki belaj u pitanju. Danas u kući, kad pitam unuka kako se zove deda, kaže “Deda Dugi”,  i “Miroljube baš si blesav”. Čulo dete, a iskreno je samo po sebi. Porodični običaj, šta li je, tek svi me zovu Dugi. Osim…

Imam jednog imenjaka. Poznajemo se odavno, iz košarkaškog okruženja. Nešto je stariji od mene, vrlo obrazovan i sjajan i svestran sagovornik. U košarkaškom svetu je poznatiji kao Mica, doktor Mica Stojković. Bio je igrač, trener i sportski radnik. E on, a često se viđamo na neimarskim padinama, stalno me oslovljava sa Miroljube. Zvuči to baš lepo, i rado se odazivam na njegov poziv. Uvek se dobro ispričamo, vrlo malo o košarci, ali nismo mogli da preskočimo ni Evropsko i, na kraju, u “Potkovici” u jednom sportskom društvu pomenusmo i ovo pravilo koje donesoše kumčići Dostojevskog na Skupštini  KSS o strancima u mlađim kategorijama. Tačnije da četiri stranca mogu igrati za naše juniorske timove.

Kad me nešto iznervira ja se odmah oznojim. Obli me i tad znoj i ućutah, kad čuh smireno: “Ne nerviraj se, svako čudo za tri dana. Malo će biti bure i proći će”. Nasmejah se, a u sebi se zamislih: šta je onda cilj svega ovoga? Pade mi svašta na pamet. Ali Micu poznajem kao dobro obaveštenog i ozbiljnog da bi govorio nešto što ne zna. Pomislih: iskustvo iz njega govori. Većinu ljudi iz košarke on poznaje kao zlu paru, zna kako razmišljaju. Očekivao sam neki osmeh od njega, bar krajičkom usne, ali – ništa. Mica i dalje ozbiljan. Setio sam se mnogo toga, i onog Brusa Vilisa sa 10.219 života iz nekog “Umri muški”, gde glumi sa onom simpatičnim crncem i onim nesretnim našim jugićem. Ono sa školama, bombama kao maskom i nekom krađom na kraju, uz milijardu mrtvih. Bože, gde ja odoh.

Očekivao sam da Savez pokaže zubiće, pa odustane od pravila o strancima. Ali Savez ćuti. Postavili su poznate igrače na značajna mesta. Čak ni oni da kažu nešto. Sve te funkcije su ranije obavljale uglavnom sudije, a sad se to kao menja. Izgleda da su Tomašević, Rakočević i Kuzmanović jedini igrači u Savezu, i da se ne pitaju mnogo – kako reče neko u komentaru u Blicu.

Elem, dođem kući iz “Potkovice”, još uvek zamišljen. I onda na portalu Koš magazina ugledam članak Boška Đokića o defektnim babama, i puknem. Šta hoće taj Boško Đokić? On ponovo o juniorima, pomenu babe i šta već! I ko je, uopšte on?  Novinar! Da možda ne piše dobro? Jebiga, piše! Da li je obrazovan? Jeste! I kad se već meša u košarku – da li je poznaje? Nažalost, sav život je posvetio košarci, za razliku od kumčića Dostojevskog igrao je, pa zna! Da nije tajkun – nije! Nema li nekog kuma u vlasti? Nema! I, jebiga, u pravu je, a upravo to je ono što se u Srbiji ne prašta.

Boško u tom članku pomenu i babe i petog keca u rukavu. Šta mu to treba u ovom značajnom momentu za našu zemlju, kad se borimo za svaki dinar, ulazak u Evropu, Beograd na vodi, apartmane u Bugarskoj… On bi da nas svađa sa našom vekovnom braćom – Kinezima. Ma u Tjencinu panika, štrajkovi, radnici u strahu: šta ako naše babe prestanu da koriste češljeve, njihov hit proizvod? Šta onda? A i naši vatrogasci, ako ne budu sela gorela, izbezumili bi se od mogućnosti odlaska na biro za zapošljavanje. Boško nema milosti! Šta ima on da se nervira oko četiri stranca u juniorima? Da li ono peti kec u rukavu znači da će biti i pet stranaca? Ma ne, pet je bezveze broj. Šest je OK, kao šest strana sveta! A ne, nema šest strana. Dobro, sedam je srećan, ali glup broj! Onda osam – osam je svetskih čuda, to je dobar broj sa tendencijom da se poveća na devet zbog ovakve odluke našeg Saveza koja je deveto svetsko čuda. Već zamišljam timpane i dramsku tišinu, i onda duboki prozukli glas mog druga Gorana Sultanovića: “Bože mili čuda velikago, kad se šćaše po zemlji Sramotiji” Ili sam pogrešio negde…

Ipak je to izglasala Skupština  KSS, slušajte parlament, ne onaj što je na drugom programu RTS, ali sličan. Ovo parlament me podseća na one ruske skraćenice gensek, politkom i slične. Parlament – mesto gde parlaju mentoli. Ako uopšte parlaju. Ili samo dižu ruke. Javno. Ne dao bog da neko pomene tajno glasanje. Bio bi prokazan za sva vremena. I to dizanjem samo jedne ruke. Drugom valjda drže gaće ili pelene. Ona trojica su morali da upotrebe obe ruke jer im se učkur razvrcao. Nepodnošljiva lakoća objašnjavanja. Oni košarkaši u savezu ili nemaju pravo glasa, ili su im isključili mikrofon. A znam ih. Bili su izvaredni na terenu, ne mogu da budu drugačiji u životu. Međutim, ovo je život van četiri linije, i tu se udara glavom u zid.

Protiv ovoga neko mora da digne glas. Pa i jula 1944. u vučijoj jazbini, posle neuspelog atentata na Hitlera, pitali su nekog kapetana iz grupe zaverenika: zašto? On jednostavno reče: “Neko mora”. Pedeset miliona ljudi je platilo životom tako jednostavnu mudrost – neko mora! Naravno, nemam nameru da poredim ništa što se ovde događa sa Hitlerovom vučjom jamom, poslužio sam se time samo kao metaforom za ono važnije, a to je stav da neko mora da se pobuni protiv zla, kako god se ono zvalo. I to se odnosi na sve što je pogrešno – bilo ono malo ili veliko. Ako svako ko hoće i sme napravi barem mali korak ka boljem, steći će se kad-tad dovoljna masa za promene. Samo ako dotle naša košarka, koja je i naš svet i naša sudbina, ne ode u pizdu materinu – kao mađarska i bugarska (stariji se sećaju da su nam nekad bili uzori).

Ranije sam pomenuo da smo, igrajući za Radnički, u odbrani neki put, u stvari stalno meketali, pozivajući mog pokojnog kuma Marovića u pomoć. To beše sedamdesetih. Tako da smo mi iz Radničkog još tada bili veoma spremni za kasniji kolektivni kurs meketanja, čiji se početak slavi svakog devetog marta i traje već dve i po decenije. Kakav Novi Zeland, kakva Australija – Srbija je postojbina ovaca, i ta vrsta  kod nas buja za razliku od drugih podneblja. A da ne bi došlo vreme da, kad zatražimo novine počnemo sa: “Meee,dajte mi Politiku”, ili “Meeeee, molim vas hleb”, “Meeeee, jedno veliko pivo” – treba da dignemo glas. Svako u svom dvorištu. NEKO MORA DA ČUJE.

Mislim da se moj imenjak Miroljub Mica Stojković ipak malo nasmešio bar za sebe, pre nego sam od “Potkovice” došao do Bulevara. Prepoznao je on sve. A Boško Đokić, moj saigrač iz juniora nam treba, meni treba, ovoj našoj zemlji takvi trebaju. Kad ih bude doljno onda neće da bude da pas laje, a karavani prolaze.

Za imenjaka!

Photo: MN press