Dugi o malim stvarima koje čine život

 

Nisam siguran da bih trebalo da pišem o nekim svojim svakako nesvakidašnjim pogledima na ovaj naš svet i život, i to iz posebnog ugla. Ali rukovodi me ona čuvena Balaševieva pesma “Al se nekad dobro jelo”. On ga u toj pesmi zaista pretera, íma tu, kako ja osećam, i cinizma
i podsmevanja. Nisam stručnjak da sad objašnjavam ko i zašto, i koliko
mora da jede.

Seirenje, što kažu naša braća Bosanci, nad dobrom hranom i nad ogromnim količinama iste izaziva, ponekad, osećaj gorčine i sramote kad znate da neko drugi nema šta da stavi u usta, da su gladni milioni u svetu. A taj nagon, od vremena kad smo se retko uspinjali na dve noge, ostao je do danas. Osećaj potrebe da se, radi preživljavanja, unosi hrana, iskonski je, direktno je povezan sa samoodržanjem.

Ovako pišem, a bojim se da ne odem u mnogo ozbiljne vode. Svaki stav o temi koju sam započeo je strogo individualni i lični doživljaj pojedinca. Ovo je samo jedan mali  izlet u čudnovatost ljudske prirode, percepcija pojedinih  načina ispoljavanja višeslojne, strašno komlikovane i nikad do kraja objašnjene pojave koju mi prosto zovemo – ŽIVOT.

Govorim u svoje ime, i mogu da kažem da nisam neki poseban gurman. Nemam racionalno objašnjenje zašto je to tako. Mogu da jedem, ali i ne moram baš to često da radim. Ne opterećujem se razmišljanjima o hrani.
Posle toliko godina u sportu upoznao sam mnogo ljudi sa dijametralno suprotnim stavom i odnosom prema klopi. Neki su jeli ko pelikani, a neki ko pilići. Neko što mu je to potrebno, a neko bogami što su mu oči gladne. A napori, govorim o igračima, za sve nas bili su slični.

Ne umem da objasnim zasšto, ali ja uvek nekako život gledam sa anegdotske strane. Sve primećujem, ali ajde da malo i ulepšamo ono što smo proživeli i, u krajnoj liniji svi mi čekamo neki svoj red, ali na šta bi to ličilo da se priča samo o ružnim stvarima. Koga to zanima? Svi gorčine imamo i za izvoz i kad bi jedno drugog počeli da gušimo – ostao bi nam samo da odemo na Pančevacki most. I to samo onda kad je moj drug Renato na Tajlandu, inače – DŽABA!

Elem putovali smo mnogo, družili se, proveli godine po hotelima sa malim i velikim “h”. Hranili smo se svuda, pa i po kioscima, buvarama i u elitnim restoranima. Bili smo dočekivani kao najdraži gosti, ali i onako drugačije. Bili smo mladi, mogli smo da se popnemo na Mesec – ništa nam nije bilo teško. Obišli smo ceo svet. Razna takmićenja, igrali smo sa velikim reprezentacijama i ćuvenim klubovima. Bili smo u najvećim gradovima sveta ali i u onim manjim, budžacima ili, što mi ovde odomaćeno kažemo, vukojebinama. I da vidite, svuda buja život, Možda drugačiji, ali tamošnjim stanovnicima jedini, i za njega se bore.

Sve pamtim, i to smatram svojim velikim bogatstvom koje, verujte, nema cenu. Ali, posebno pamtim kako smo i gde jeli. Malo uvrnuto, jel da? Život je kao jedno ogromno klupko najtanjih niti, i ja sam se uhvatio za jednu nit – kako se gde jede. Bar u mestima gde sam bio. A rekao sam vam kakav je moj odnos prema hrani.

Da napravim mali otklon, sećam se priče o onom zapadnom biznismenu i sadržaju njegovog dnevnika. Parafraziram, napisao je: “U četvrtak sam išao na večeru sa Rusima. Toliko sam jeo, i posebno pio, da zamalo misam umro. U subotu sam išao sa poslovnim ljudima iz Srbije. Bolje da sam umro u četvrtak”. Tako je to kod nas. Kao da smo pobegli iz gladi. Toliko nam je to usađeno u genima. Ko zna – možda su naši dalji preci i trpeli glad, pa nam ostavili gen te bezrazložne i neumerene potrebe za hranom. Moje je mišljenje da ovde na ovim prostorima nikad niko nije bio gladan, pa čak i oni koji su se samo neko vreme tu zadržavali. Recimo Turci, ili Nemci. Sit čovek samo hoće da spava i zajebava. A sve teške i značajne odluke se ne donose iz glave, nego iz praznog stomaka. Sigurno vam je to poznato iz naše bliže istorije.

Kad su počela putovanja mi smo kao klinci više gledali kuda idemo nego šta jedemo. O tome su vodili računa stariji. A uvek je bilo dobro. Za sredinu šezdesetih – premija. I kasnije svuda po SVZ (staroj Velikoj zemlji), posebno u Srbiji ali ništa manje i u ostalim RIP (republikama i pokrajinama) SVZ. Stvorili su nam naviku, a navika je drugi karakter, da ne smemo ni u jednom trenutku da gladujemo.

Na jednom od prvih putovanja sa prvim timom Radničkog išli smo u Zenicu, igrali smo protiv Mlade Bosne iz Sarajeva – ej, tamo nije bilo šale, U hotelu “Metalurg”, sad već ružnoj betonskoj ruini, ovi moji naručiše “metalurg šniclu”: Upitah šta je to – rekoše isto kao karađorđeva, samo se to ovde tako zove. Kad osetim da bih ispao glup u društvu, obično zaćutim. Pametno je tako. U tom momentu i karađorđeva šnicla je za mene bila špansko selo. Tek, donesoše nam nešto što, da prostite, liči na “onu” stvar. U stvari i muški i ženski deo populacije bi volleli da ta šnicla liči na “tu” stvar, zato to i potenciraju. Kako je Zenica bila radnički grad, politički je sasvim podobno bilo nazvati to parče mesa metalurg šnicla. To je zvučalo, i sad zvuči glupavo. Mogli su je nazvali šnicla “visoka peć”, što bi joj po izgledu čak i više odgovaralo.

Posle sam video da su svi krajevi u svim RIP  SVZ  imali šnicle nazvane po lokalnim junacima, koji nisu smetali tadašnjoj vlasti. Stvorena je bila navika kod nas da je dobra hrana uslov dobrog života.

Onda su počela putovanja u inostranstvo. U početku su ta putovanja mnogima bila dovoljna sama sebi, baš kao i takmičenje, ali ja sam poput baksuza zagledao kako se gde jede. Govorim o onoj niti, tankoj niti iz velikog klupka koju sam izvukao. I kao svoje lično opažanje smem da kažem da se, na primer, u zapadnoj  Evropi lepo jelo, ali porcije su bile prilično mršave. Nisu baš bili izdašni sa mesom. Najbolje je bilo u Italiji. Doduše svuda je to lepo izgledalo, ali – malo za naše kriterijume. Da se razumemo, dosta toga zavisi od i od domaćina. A ovde kod nas su se svi najedali, verujte, znam iz njihovih priča.

Sećam se, takođe, da smo kao juniorska reprezentacija Jugoslavije na PE u Atini 1969.počeli dosta slabo.A boravili smo u nekom idiotskom poluzavršenom kampu, i posle nekog vremena počeli smo svi da ličimo na veliki paradajz i beli tvrdi ovčiji sir. Danas bi to bio delikates, ali onda nam se smučilo, i dugo, dugo u životu nešto slično nisam hteo da probam. Čak mislim da je naš savez na nama štedeo, i da to nije bilo do domaćina. Nije to bila prava slika grčke kuhinje. U to sam se kasnije uverio.

U istočnoj Evropi ne pamtim da sam negde dobro jeo, izuzev u Bugarskoj. Sličnoi su nama, mesa koliko hoćeš, a domaćini su koji ne štede. U SSSR-u nikad i nigde, sve do perestrojke, nismo dobro jeli. Pri tome njima ništa nisi smeo ni da prebaciš, sve je morao da odobri gensek. Škakljivo… U Poljskoj smo jako slabo jeli, a u Rumuniji, u to vreme, nismo uopšte klopali. I Rumuni isto – tamo se, valjda, živelo od vazduha i vode.

Sa druge strane bare malo drugačija priča. SAD – puno hrane, ali lošeg ukusa. Dok je najraznovrsnija i najbogatija kuhinja u Južnoj Americi. Počev od Meksika, pa na jug. Neko je ovde pre nekog vremena govorio nešto o “istinitoj istoriji”. Priča je poduža, ali izdvajam samo deo koji govore da su otkrićem Amerike na taj kontinent došli konji (kako god vi to shvatili) i goveda. I da su autohtoni  stanovnici današnje  Argentine, ako su hteli stekove, mogli da ih prave samo od lame i nekih drugih sličnih životinja. A Evropa je dobila krompir i još ponešto što nam je Amerika dala. Lepo reče pesnik: “Ej  Kolumbo, jebem te  radoznala”!

Šezdesetih godina Ranko Žeravica je primetio da igrači na turnejama po Južnoj Americi vidno napreduju, pogotovo ako turneje traju duže od mesec dana. I bila je praksa da reprezentacija ode tamo na par zvaničnih i nezvaničnih turnira i takmičenja, i odigra još nekoliko utakmica protiv, najčešće, Brazila, Argentine, Perua, Urugvaja, Kolumbije ili Meksika. Obično bi bili stacionirani u jednom gradu duže vreme, i igrali utakmice, a zatim bi prelazili u drugu bazu. A !971. smo duže vreme boravili u Sao Paolu, gde je igran jedan veliki turnir. Uglavnom, u gradu je bilo zagušljivo, hrana šarena, bogata vitaminima ali slaba za igračka naprezanja. Česte su bile primedbe od strane našeg rukovodsva, na šta bi domaćini samo klimnuli glavom i nastavili po starom. Uglavnom, izgubismo svi po nekoliko kilograma za vreme boravka u Brazilu; prilično su nam bili upali obrazi. To je primetio i Ranko.

Zatim odlazimo u Buenos Ajres. Svi smo bili mrtvi umorni. Transfer u Sao Paolu od hotela do aerodroma trajao je pet sati, pa čekanje na let, pa let i… Stižemo na odredište oko deset uveče. Gladni i umorni. Na putu do hotela u glavnom gradu Argentine ugledamo neki teniski teren i restoran. Vlasnik, pogađate, naše gore list – emigrant. Zašto emigrant – ni on sam nije znao da kaže, tek bio je emigrant. Onako iscrpljeni sedamo da jedemo i čekamo. Za našim stolom Blagoja Georgijevski iz Skoplja, Davor Rukavina iz zagrebačke Lokomotive, i Tvigi Ivković i ja iz Radničkog. Samo što nismo zasspali kad se odjednom otvori kuhinja i iznesoše pred nas ogroman pladanj sa nekim pljeskavicama, krmenadlama, brizlama, belim  bubrezima, ražnjićima – ma nestvarna pojava! Bilo je brdo klope ispred nas, a mi zapanjeni i gladni. Poče neumereno uzimanje hrane po principu današnjih kirbi usisivača. U jednom momentu Rukavina, inače veoma lepo vaspitan i obrazovan momak da ga svako poželi za zeta, upita:”A šta je ovo”? Bejahu beli bubrezi, i Makedonac Georgijevski odvali: “Muda od juneta”! Davor je bio gadljiv kao časna sestra, a sav fin, samo ućuta i gurnu tanjir od sebe. Gadljivost je bila jača od gladi. Ne moram da vam objašnjavam da smo nas trojica pojeli sve. Osećaj blaženstva je bio neopisiv, da ne budem baš potpuno van savremenih društveno priznatih normi, izgledao je kao što ovi danas opisuju “flash”, Po komšiluku ćete lako da se raspitate šta je to, ako slučajno ne znate. Danas za taj osećaj ne morate da letite čak u Buenos Ajres.

Davor ostade gladan, ali bar nije povraćao (mada mislim da nam ni to ne bi smetalo koliko smo bili gladni). Bilo je tu više od kilogram mesa “po glavi”. Završimo mi, spremamo se da krenemo, kad – šok. Ne, reče gazda – to je bilo samo predjelo. Slobodno izjavljujem da mi je tad, i nikad više, bilo žao što sam sit. Rastrčaše se kelneri i svakom donesoše tanjir sa stekom kao iz Taličnog Toma. Mislim da se to danas zove T- bones stek, preko velikog tanjira se previjao tako da se tanjir i ne vidi. Istrenirani smo da trpimo i da se naprežemo do krajnjih granica, ali nijedan trening u Kranjskoj Gori nije bio tako težak, do granica izdržljivosti, kao ova borba sa ogromnom šnicletinom. Najeo se i naš drug Davor, a bilo mu je lakše nego nama. Ipak ga je bog nagradio za njegovu finoću i principijelnost.

Međutim, ovo je bio samo lagani početak skoro mesec dana borbe sa hranom u Argentini. Imali smo utisak da šta god naručiš – dobiješ stek. Tražiš kafu – eto ga stek, odeš po novine – a on te čeka! Preterujem, ali takav smo osećaj imali. Putovali smo uzduž i popreko Argentine, i svuda isto. Brigu o hrani je preuzeo naš kapiten Dragutin Čermak. Šta god naruči za sutradan – bude prvo stek, zatim stek, i na kraju, za promenu, opet stek. Balašević kao da je bio sa nama. Samo je falila štrudla s makom. Taman smo se navikli, počeli da vraćamo težinu i snagu i, za čudo i brzinu, a kapiten nam ozbiljno saopšti da u Argentini predstoji 15 bezmesnih dana (zbog povećanja izvoza, ili šta već). Namršti se on, a mi smo imali isti osećaj kao kad bi danas nekom oduzeo mobilni na 15 dana. Progutamo mi nekako tu vest, i sa zebnjom odemo na prvi ručak. Kad tamo opet gomile mesa, samo svinjskog i svih drugih vrsta sem govedine. Kod njih je samo govedina  meso. Ovo ostalo je salata. Da pojasnim, to je  govedina sa pašnjaka, od životinja koje prelaze tonu i po. One se gaje po par godina pre mego što se istranžiraju.

I mi dadosmo svoj doprinos argentinskom izvozu mesa tamanjenjem onoga ponuđenog. Prođe i ta akcija, i mi se ponovo sretosmo sa svojim starim prijateljima – stekovima.

Da se, ako dozvolite, malo vrati na samu košarku. Ipak je ovo Koš magazin. Ja sam prvi put tada video Argentince. Nisu odgovarali mojim predstavama o košarkašima. Jaki, gojazniji nego što treba, građeni kao pegle sa debelim nogama nisu ličili ni na šta. Ali stršno i neuobičajeno su brzi, pametni i lukavi, a  što su tukli – nije za verovati, Prvu utakmicu su nas prebili, istukli i dobili. Kad biju – bežite od njih, Međutim imaju lepu osobinu da, kad im uzvratiš batinama, ne kukaju, nego ćute i trpe. Čim smo se mi navikli, prilagodili i  najeli, smem slobodno da kažem, počeli smo da ih deljemo. Sve više i više, kao sto reče Moka Slavnić za neku utakmicu iz prošlosti – ma to je bilo veselo veče.

Na kraju je po njih bilo par tragičnih utakmica. Ogromne razlike za nas – ipak smo mi talentovaniji, uostalom zato smo i najbolji. Ranko na kraju turneje održa sastanak, i reče: “Između ostalog, jeste li videli kako ste se zarumeneli i  popravili. Svi ste dobili po sedam, osam  kilograma, a ostali ste brzi, ako ne i brži i snažniji”.

Vidite šta meni pada na pamet kad pomenemo brojna putovanja. Sledeće godine je bila egzotična turneja, mislim najegzotičnija u isturiji jugoslovenske košarke. Išli smo u srce kulturne revolucije u Kinu. Dobijali smo tamo od ptice mleko, ali je sve to bilo namešteno samo za nas. U stvarnosti je bilo mnogo, mnogo tužnije.

Pa 1973. opet Južna Amerika, to je već bio naš domaći teren. Odlazili smo opušteno i nisam mogao da steknem nova saznanja na već iznetu temu hrane, ostalo mi je samo da obnovim gradivo.

Postoji na našoj televiziji jedna emisija koja se zove “Gastronomad”. Vodi je gospodin sa fantastičnim glasom, izvanrednom dikcijom – priča razumljivo da ga je milina slušati. Izabrao je lepu temu i to zaista radi dobro. Jedino mi zasmetalo kad je rekao da su na svetu samo četiri autohtone kuhinje: italijanska, iranska, indijska i meksička. Mislim da sam dobro zapamtio. Ponavljam da nisam tu nešto potkovan, ali dobro znam da bi se mnogi bardovi nacionalnih kuhinja ozbiljno naljutili na ovakvu teoriju. Francuzi i Španci pre svih, ali i mnogi drugi. A tek ovi naši organizatori velikih kulturnih događaja, raznih krkanijada, slaninijada, kobasicijada, kupusijada, svinjokolja i raznih drugih koljeva (molim vas bez ikakvih insinuacija!) – baš po meri onog zapadnog bisnismena sa početka ove priče.

Ne znam da li sam rekao nešto interesantno, ali za kraj još i ovo: kad se sastanu starije generacije, i počnu priče od Kulina bana, niko ne govori o utakmicama, rezultatima. Tek uzgred. Nešto stariji treneri pokušavaju da nabace na tu temu, ali razgovor tada odmah zamire. Košarka je dijagnoza, suština i konstanta, ali propratne pojave uz nju, poput hrane, su sitnice koje čine zivot.

Život je iza nas, a sitnica je bilo puno. Ja sam izdvojio ovoj svoj čudan, ne svestan nego spontan odabir.