Dugi o pepeljarama, loptama i primenjenom Dostojevskom

 

Upravo sam se vratio iz Grocke. Ne, nisam za vreme Evropskog bio u Grockoj. Nisam tako važan da se tamo sklanjam, a i dobro, veoma dobro sam obavešten. Tamo u Grockoj postoji jedna napuštena hladnjača u kojoj sam se hladio od emocija i od izneverenih, mojih i samo mojih navijačkih očekivanja. Razum govori jedno ali želja, nadanje i, pre svega, osećaj da možemo, dovodi nas u situaciju da smo preveliki optimisti, i da više navijamo nego što analiziramo. Po meni, to je lepo i žestoko se zalažem za svoje pravo da se nadam, volim i radujem se, pa i tugujem sa onima koje volim. Zato i uzimam sebi za pravo da iznosim svoja viđenja ljudi i pojava, sopstvena tumačenja i subjektivna gledanja. Ponavljam subjektivna, jer i rešenja koja poneki put ponudim su moja, a vreme će pokazati da li su suvisla ili obično naklapanje tipa posle bitke. . .
Košarka je  osmislila moj život, i zato  sam joj neizrecivo zahvalan. Između ostalog i zbog toga volim da komentarišem – na svoj način – pojave i događaje iz mog sporta danas, kao i iz prošlosti. Pogotovo događaje i ljude koji su kao kamenčići uzidali sebe u ovu, još uvek – kao što jednom ranije napisah, zarubljenu piramidu koja se zove srpska, naša košarka. Tema ima milion. To je poput emisije “Moj Beograd” na Studiju B. Svako ima svoj Beograd – dva miliona priča. Tako i među košarkašima nebrojeno priča i pamćenja. Ja svoje hoću da podelim sa drugima. Moja hrabrost je da uporedim i sećanja – a, verujte, nisu ista kod svih aktera nekadašnjih događaja.
Ali, da ne bi bilo “selo gori a…”, moram nešto reći i o proteklom EP. Odmah na početku: da ostavimo definitivno ono naše čuveno – šta bi bilo kad bi bilo. Uradili smo koliko smo mogli. Da smo mogli više – uradili bi, da smo slabiji ne bismo se domogli ovog mesta. Nemilosrdno i lepo. Imali smo na kraju grubo prizemljenje, uz želju da se dohvatimo sa boljima od sebe na nekom sledećem takmičenju.
Elem u toj mojoj “Grockoj” sam saznao da Srbe, kao nebeski narod, svi mrze, i da smo mi preteče svih migranata, azilanata, došljaka, svemiraca i šta već. Kad smo sišli sa neba na Zemlju, ona izgleda nije bila prazna. Bili su tu neki mali zeleni koji su od početka protiv nas, a evolucijom su stigli i u FIBA, među sudije, u CIA, Mosad, NKVD… Sad je to aktuelno, pa se i ja pitam ima li neki Zoran Milanović u našem stručnom stožeru, ili u Košarkaškom savezu?
Ne volim takav način objašnjavanja ili pravdanja uspeha ili neuspeha. Uostalom, još je Nikola Pašić davno rekao: “Znaš ti nas – jebo ti nas”. Svako traženje razloga za slab rezultat van nas samih je najobičnija glupost. I sam sam komentarisao suđenje za vreme Prvenstva Evrope, i sad iza toga stojim: ovakvi kriterijumi puštanja grubosti ruše, skrnave lepotu košarke. Smanjuju atraktivnost, čak i želju za bavljenjem košarkom. Približavaju je nekim drugim sportovima, pa ako se tako nastavi uskoro nećemo razlikovati šta gledamo, rukomet, ragbi ili basket. Rešenje postoji. Neko to mora da promeni, i to pristupom i načinom igre, ali i da tim drugačijim pristupom pobeđuje, da bi ga drugi cenili i pratili. Lepota i ideja moraju da pobede snagu. Budućnost ovog našeg sporta, tako mislim, zavisi od toga. Nisu dovoljni samo Amerikanci, koji mogu da igraju šta hoće i kako hoće. Treba još neko d pokuša kao oni. Neko mora da proba, a ja nadmeno mislim da mi to možemo. Tek kad se tako nametnemo imaćemo ne samo kontinuitet rezultata, već i lakoću u radu, selektiranju i formiranju nacionalnih selekcija. Ovako – ostajemo na nedorečenim bljeskovima i saplitanjima koja nam se dese baš kad ne bi trebalo. To shvatam kao jedan brdski cilj beskrajne etape, ali za nas izuzetno važan i u tom naporu treba da smo svi ujedinjeni.

A šta smo mi pokazali na ovom Prvenstvu – mislim na nedostatke koje smo svi videli? Tu ne mislim na način vođenja, pripremu i selektiranje koji su po mom ukusu. Međutim, to apsolutno ništa ne znači jer jedino merilo je uspeh. I ništa više, a ni manje. Stručni štab je takav kakav je, i merilo njihovog rada je uspeh ili neuspeh. Ako posle drugog mesta na svetu i četvrtog u Evropi kažemo da su neuspešni – bili bismo bljutavo nadmeni i bez pokrića oholi. Da ne nabrajamo zemlje, počev od naših najbližih suseda, koje bi dale “deo tela gde leđa gube svoje časno ime” za to naše četvrto mesto.
Da se igralo samo u Berlinu bili bismo prvaci Evrope. U Francuskoj smo bili mnogo slabiji, ali sport je zato takav, i surov i lep. Nije tu bila reč o tempiranju forme, kao što neoprezno reče jedan komentator  na TV (uzgred, te komentatore bi trebalo ponekad menjati, jer vremenom postaju veći stručnjaci od selektora, kao i svi mi uostalom, mada bi oni trebalo da budu odmereniji).

Treneri kod nas nisu u lagodnoj situaciji. Oni spremaju najbolji tim od onoga što im je na raspolaganju a, priznaćete, to nije previše dobro. I sad ću da kažem nešto što se može tumačiti kao najveća jeres: mnogo se trenerima daje na značaju! Oni su deo celine, kao i svi, mnogo su važni u nekim segmentima ali su ipak igrači ti koj iznose kreaciju, maštu, nadigravanje. Evo jednnog primera koji to potvrđuje: možete li pretpostaviti koliko puta nacrtano u tajmautu može kasnije da uspe na terenu, kao ono protiv Nemačke? Jednom u hiljadu slučajeva! I to samo protiv glupih ekipa.
Najteže u košarci je biti trener. To vam je kao kad gledate televiziju – sve vidite, a ne možete da utičete ni na šta. Treneri raspolažu igračima koje su izabrali i ukazali im poverenje, ali finalizacija, tačnije egzekucija, zavisi od sposobnosti i kvaliteta igrača na terenu. Moraš da imaš i znanja da ih naučiš, strpljenja da ih sačekaš, autoriteta da ih prizemljiš da ne uzlete, ljubavi da ih uzdigneš posle pada. Probao sam – ja sam za to nesposoban.
Napisah ranije da naša organizacija i nije neka podrška selektorima, malo im olakšava selektiranje tima. A kako smo mali, mi moramo imati timsku igru. Na primer, nemamo dovoljno plejmejkera da izdržimo duža takmičenja. Nemamo mi mnogo što šta. Baza nam je tanka, i na popravljanju toga treba da radimo zajednički. Jer, pobedili bi mi i  Litvaniju, i njihovu ružnu košarku, i sve, da smo postigli devedset poena, odnosno ubacili otvorene šuteve. Ne da nas nije htelo, nego nismo mogli, nismo umeli, jednostavno nemamo dovoljno igrača za vrhunski kontinuitet. Imamo ih za bljesak talenta i ideje, ali kad talenti postanu lovina onda se vidi da nisu pobednici. Mada tu ima materjala da se od njih naprave pravi košarkaški terminatori. Kako to postići? Konkurencijom, duvanjem za vrat boljima od nas, tako da igranje u nacionalnom timu postane ne samo privilegija i obaveza, nego i uspeh u pobedi nad konkurencijom. Pobeda nad pravom konkurencijom. Tek tada bi treneri bili na slatkim mukama, i tek tada bi mogli da im prebacujemo što su uzeli ovog, a ne onog.

Sve ovo ne govorim napamet, verovatno se većina vas seća vremena kad smo bili najbolji u Evropi i na svetu. Istorija ne sme da bude samo opomena, nego i učiteljica. Nažalost, ovde istorija počinje od svakog od nas, uostalom – znaš ti nas j…
Sećam se, svojevremeno je neko od novinara, onako važno namršten, pitao Radmila Mišovića kako daje koševe. Umesto epohalnog odgovora o konačnom razrešenju tajne nastanka svemira, dobio je: “Jednostavno šutnem, i dam koš”. Sledila je filozofska razrada – ako neko stane ispred vas, i ne uspete? Radmilo reče: “Pomerim se levo ili desno, i dam ga”. Novinar se nije predavao: a ako ga i onda ne možete dati? “E, onda burazeru idem na klupu, i ulazi neko ko će moći, i ko jedva čeka priliku”. Grubo i nemilosrdno, ali je tako. To je teralo Radmila da trpa i trpa, jer ekipa igra tako da neko ostane sam i postigne koš. Uostalom, to se i vežba. I nema tu čekanja određene akcije, ako te neko zaboravi – odmah šutiraš. Videli smo to i kod Amerikanaca u finalu Svetskog prvenstava.

Ako ne šutiraš – ideš na klupu jer si rupa u timu. Ako šutneš i promašiš – opet ideš na klupu, i ulazi neko ko može kad je sam da ubaci. Prosto i jednostavno, i neizrecivo teško u isto vreme. To je pitanje i meke ruke, i treninga, ali i glave i samopouzdanja koje se uvežbava i stiče, pre svega jakim radom po klubovima – kao nekad.
Imali smo mi otvorene šuteve koje nismo ubacili kad je moglo da se lako prelomi. A ubacivali smo kad je bilo manje važno Nismo imali na klupi alternative koje bi to bolje uradile. Ponavljam – tu sposobnost da ubaci važne šuteve igrač nosi sa sobom kao kvalitet, i to se itekako uzima u obzir kod selekcije za najbolji tim. Svaki trener bi dao (da ne kažem šta je govorio pokojni Piva) sve da svaki igrač ubaci kad je sam. Uostalom, zato se i igra košarka. A taj kvalitet se donosi iz klubova – iz naših klubova. Jedan Bogdan Bogdanović je neizbrušeni dijamant, i da je ostao još samo godinu u Partizanu, gde bi mu bilo sve dozvoljeno, bio bi sad već košarkaški bog. On nije prvi koji je iz Partizana, i iz naše košarke, otišao nedovoljno dovršen kao igrač. To treba da nam bude škola. I nije tu u pitanju samo tehničko-taktička obučenost, već glava, koncentracija, samopouzdanje. Veliki igrači ne moraju da igraju stalno, nego onda kad treba. Na primer, sedamdesetih su u Injisu iz Varezea, jednom od najboljih timova Evrope toga vremena, igrali Osola i Ruskoni. Italijani su u to vreme vrteli neku, kako smo mi voleli da kažemo, naučenu košarku, do zla boga dosadnu. Pomenuta dvojica nisu ni gledali na koš. Ali čim okreneš glavu od njih – oni ubace. U tridesetom minutu – u tridesetom. Znači stabilni igrači. A njihov trener je baš to od njih tražio, to je cenio i kao takve ih izabrao. Kasnije su na tome doktorirali Zoran Sretenović u Jugoplastici (kad su postajali šampioni Evrope) i kasnije Željko Obradović u reprezentaciji i Partizanu. Koliko sam čuo, Obradović je kao junior u Čačku davao po sto poena na utakmici. Kakva je to pamet kojom je uspeo da sebe preobrati u jednog od najboljih plejmejkera koje smo imali! Uspevao je da razigrava druge, a znate mu saigrače, da ih vodi već tada kao trener na terenu. A ako se neko slučajno usudi da ga ostvi samog na šutu u tridesetpetom minutu – on hladno ubaci trojku. Tek da znaju sa kim imaju posla. E – to je glava, i to je samopouzdanje, i upravo to nam treba. To se pravi  i gaji.

Imamo mi štofa. Ovo što pišem nije ni kritika ni pohvala, nego zapažanje. Jako smo dobri i talentovani, ali to treba da nadogradimo. Kao u vrhu smo, a nismo na vrhu. To je poput maratonca koji pred ciljem slomi nogu. Možemo mi mnogo bolje. I da postižemo stalno vrhunske rezultate, i da nametnemo lepu košarku, i da pojurimo, za sada nedostižne Amere.
Siguran sam da Kalinić kod bivšeg selektora ne bi smeo da pomisli ni na n od nonšalancije, a neki igrači ne bi ni igrali u reprezentaciji da je neko drugi selektor. To mora da se prevaziđe, jer dobar igrač je uvek dobar, i daje sve od sebe. Svaka sitnica je teg na selekcionoj vagi, pa čak i onaj sanduk votke koji se pojavio u nekim novinama posle poraza od Francuza. Ova generacija nije završila svoj posao, ali treba je brusiti i čekati. I treba raditi na novim dijamantima. Da ih imamo više. Boban Marjanović je mnogo vredan igrač, i strašno bi nam pomogao na ovom Prvenstvu.
Lično nisam pristalica toga da selektor ne boravi sve vreme u zemlji, da ne obilazi klubove i nadgleda igrače. Saradnja sa klupskim trenerima je osnova struke.
Današnje komunikacije dozvoljavaju da se to prevaziđe na kvalitetan način, ali mora, mora u Savezu da postoji stručni savet sastavljen od ljudi sa autoritetom koji će da projektuje, vodi i nadgleda košarkašku struku u državi. Nije mi jasno što to, sem na papiru, ne zaživi u praksi. Izgleda da ne odgovara “stručnjacima”, menadžerima i neiskazanim igrčima koji su konačno došli do prilike da “odlučuju”. Pa mi nismo dozvolili jednom Bori Stankoviću da postane predsednik Košarkaškog saveza. Navodno nije imao delegatsku bazu. To beše skoro. Isti ti ljudi i sad vedre i oblače košarkom u Srbiji. Gospodin Bora je imao samo košarku kao svoju bazu, a to u ovoj zemlji nije nikakav argument. Uostalom, znaš ti nas…
Samo me živo interesuje ko su te vojvode i serdari koji izglasaše po pet, ili ne znam koliko klinaca-stranaca u našim juniorima. I to sa tri uzdržana glasa. Jebote kakva hrabrost!!! Tri uzdržana!

U jednom momentu sam pomislio da je Savez ojačao i stao na rep klubaštvu, ali sam se prevario. Ili možda misle da će i ta deca-stranci kasnije igrati za našu reprezentaciju. Možda im treba šok terapija, kao što je Piva svojevremeno iznerviran do kraja, izneo pred predsednika kluba košakašku i ragbi loptu, i pitao ga:”Koja je lopta za košarku?” Prošao je kako je prošao, ali je to dobar recept. Ovima koji su izglasali dozvolu za igranje stranaca u juniorskim timovima trebalo je dati loptu i pepeljaru, i pitati ih: koje je lopta. Čist primenjeni Dostojevski. Pa to ni u sanatorijumu u Toponici ne bi prošlo. Tamo su samo nervno oboleli, ili kako se nekad govorilo – ludi, ali ne i glupi. Ovi ovde su izvitopereni, za njih medicina još nema odgovarajuću dijagnozu. I zato vrlo brzo očekujem odluku o da po dva igrača iz Srbije mogu da igraju u našim kadetskim timovima. I to uz posebnu dozvolu. O pionirima, odojčadima i neonatologiji će malo kasnije, verovatno, jer to je nivo koji su mnogi od njih dosegli igrajući košarku, a jedini san im je bio da dohvate mrežicu.
Jedan moj saigrač iz davnih dana napisao je, a piše odlično, kad se već niko ne uzbuđuje – što da ja talasam. Ako nije njegova lična provokacija, onda je to jedini deo članka koji mi nije legao. E – ja hoću da se i mešam, i provociram, i da vređam i psujem ako treba. Ovo ne vodi ničemu. A liči kao da menadžeri i “sudije” vode politiku, što nije nepoznato u praksi. Koji su to interesi koji vode  ove ljude, mogu samo da pretpostavim. Da ne pominjem praksu pljuvanja i optužbi bez skrupula, laži i laži (bože moj u radno vreme je to dozvoljeno, čak i poželjno). Današnjica. Osetili smo svi to, više ili manje, na sopstvenoj koži. Progutaš i ideš dalje. I to dizanje ruku, taj idiotski način da se potvrdi glupost. Ma, sve umemo da pokvarimo manipulacijom. Možda će to, nažalost, i proći u košarci trasirajući put koji vodi u propasti. Ali bar moramo da viknemo i opomenemo, koliko ko može. Mora neko da pokuša da stane na pravi put, sigurno će se naći takav, ali ne da troši energiju i autoritet boreći se  protiv sitnih duša, nego da se bori da pobedi pravi put za naš lepi sport – košarku. Dok se takav ne pojavi nama će neke “sudije” određivati košarkašku sudbinu.