Dugi o strahu od Reala  

 

Neverovatno!!! Znam da je istorija učiteljica života, i da se ponavlja. Siguran sam da istoriju kao nauku ne definišu događaji nego posledice istih, i istoričari tako formiraju svoje stavove. Ali ovo nisam mogao da zamislim. Gledam utakmicu u Madridu sa nekim zvezdašima. Besni i ljuti. Čeda Milinković,vlasnik restorana “Opanak” na Bulevaru. Kažem: ljudi, ovo sam već doživeo pre 40 godina. Normalno, misle da sam lud i kažu: “Da,da”.
Evo mojih uspomena od pre godinu i po dana pisanih za jednu knjigu o mom kumu i saigraču, doktoru profesoru Milunu Maroviću. Ništa nisam promenio, a sećanja su sveža kao od juče. Ovo pišem dok još traje mrcvarenje Zvezde u Madridu.

Kako je bilo 1974. igrati protiv Real Madrida u Kupu šampiona Evrope?

– Real – nadrealna i “mistična” veličina tog vremena! Tada informisanost nije bila kao danas, vesti su se prenosile od usta do usta, a kod nas, zna se, tu se obavezno preterivalo. Pre nas u Kupu evropskih šampiona protiv Reala igrali su OKK Beograd, Zadar i Olimpija. Prošli su kako su prošli: to je kao kada bi se danas igralo protiv Putina, Obame i Lebrona Džejmsa u isto vreme! I kada se na sve to doda ondašnja objektivnost i informisanost, koja je na današnju bila pravi rani srednji vek, može da se zamisli kakve su sve predrasude vladale o snazi takve ekipe kao što je Real bio.

I bez obzira na našu urođenu nonšalantnost i sportsku drskost, pošli smo u Madrid kao “jagnjad za klanje”. Ne mislim na sportskom planu, već na socijalne i statusne predrasude sredine iz koje smo potekli. Zamislite, velikom Realu na nogu! Ipak, Evropa je već počela da zazire od klubova iz Jugoslavije, tako da nas nisu dočekali sa potcenjivanjem.

Na nesreću, i za razliku od vremena kada su ostali naši klubovi ranijih godina igrali protiv Reala, početkom sedamdesetih godina XX veka televizija se dovoljno široko razvila da je naša sportska javnost videla naš strah, nemoć i konačno naše uspravno “umiranje”. Prosto, srpski rečeno, posle prijema u njihovom muzejskom prostoru, koji je onda izgledao tako da se Zvezdin danas čini predvorjem bolje pošte ondašnjeg Madrida, poklona u vidu skupocenih satova sa posvetom i pojava košarkaških veličina kakvi su bili Luik, Brabender, Ščerbijak, Korbalan i starijih zvezda – mi nismo bili živi!

Španija je onda bila zatvorena zemlja za nas, ali uprkos našim predstavama, ipak jedna sasvim normalna država.  Dakle, stižemo u Madrid i kao za baksuz neki teroristički napad ETA (Euskadi Ta Askatasuna) ; eksplodirao neki automobil u blizini centra grada i preleteo zgradu od nekoliko spratova i završio u nekom dvorištu. Danas je to, nažalost, gotovo svakodnevna pojava, ali za nas onda šok i potvrda naših predrasuda.

U blizini hotela nalazio se muzej Prado. Milun je poneo nešto da uči, a kada smo prvi put izašli zajedno, otišli smo u muzej. Pošto sam bio fasciniran Velaskezom, odlazio sam posle toga još nekoliko puta. Dan pre utakmice imali smo slobodno pre podne, ali je rečeno da se ne udaljavamo mnogo od hotela zbog eventualno mogućeg treninga. Svi su otišli u kupovinu, Milun u sobu da čita, a ja opet u mu-zej. Kada je stigla informacija da je trening zakazan, našli su Miluna kako uči, on mene u muzeju, a ostali… samo smo nas dvojica bili na raspolaganju za trening od koga, naravno, nije bilo ništa.

A utakmica?!

U sali 12.000 ljudi, na plafonu nekakva ogledala, pa je izgledalo kao da ih je 20.000, a nama u očima, zbog treme, kao 50.000. Milun je posle toga rekao da se odsekao od straha. Ja sam se ukočio, a onaj koji drugačije govori, sramota ga je da prizna istinu. Umalo nisam umro kada sam čuo kada je Luik kazao: “I will take 12” (Ja ću držati dvanaesticu), tj. mene. Trebalo mi je poluvreme da shvatim da je već u dobrim godinama i da sam onda bio i brži i bolji od njega. Uostalom, svi smo mi bili dobri igrači, čak odlični, ali dok smo sve to “spakovali” u glavama već je bilo trideset razlike za Real. Ubio nas je Brabender. A koliko smo iskričavi i u najtežim momentima pokazuje sledeća anegdota iz tajmauta. Piva više nije znao šta i kako da menja da bi nas podigao i povratio veru i nadu, kada se Ražnjatović oglasio:

“Ljudi, meni Brabender nije problem, nego!…” (on je čuvao Brabendera, Milun Ruljana, ja Luika, Tvigi Ščerbijaka, Srećko Korbalana ili već nekog drugog pleja).

A Piva besan, ubijen, ali i duhovit u tom momentu, prekide ga rečima:

“Je li, Bato, a koliko bi nam onda dao da ti je problem?” (a dao je 41 koš u vreme kada nisu postojale trojke).

Ovo “Bato” bilo je Pivino obraćanje nekome ko ga žestoko iznervira. Svi smo tada od muke prasnuli u smeh. Verovatno da su igrači Reala, a i svi ostali u sali pomislili da nismo sasvim svoji. Imali smo duha i istog momenta shvatili da smo nešto veoma važno “kupili”, doduše dosta skupo platili, ali bilo je to neponovljivo životno iskustvo – pored velikog poraza izašli smo bogatiji, naučeni uspravno, sa osmehom i spremni na sve kritike.

U našoj sredini i dan danas smo ti koji su igrali protiv velikog Reala u Madridu, a u to vreme bilo je to mnogo više od sporta, nešto natprirodno, kao pojam “vremenske mašine”. Mi smo za ta dva sata igranja sazreli više nego svih godina ranije; iz Madrida smo se vratili potpuno drugačiji.

http://www.linguasport.com/baloncesto/internacional/clubes/c1/C1_74gd.htm

Petnaest dana kasnije lako i ubedljivo smo dobili Real u revanšu u Beogradu. Posle utakmice dugo sam pričao sa Luikom u restoranu “Sunce” kod Doma omladine. Iznenadio ga je moj engleski, a razgovarali smo o svemu i svačemu. Bio sam vrlo ljubazan i predusretljiv, kao što sam i vaspitan, uostalom, tako prema svakom gostu, njemu posebno. Bilo je kao prema rođenom stricu ili starijem rođaku iz inostranstva koga dugo nisam video. Ni traga od onog osećaja pre petnaestak dana ranije – mnogo poštovanja, i to je bilo sve. Milun tada reče (a isto sam to i ja pomislio):

“Treba još da rastemo!”

 

Photo: Euroleague