Dugi o utakmici sa Litvanijom: A sada uspravno!

Boli poraz, i treba da boli, jer to je emocija koja je ljudska i treba je do maksimuma gajiti. Tražićemo opravdanja i greške, pre svega kod drugih. A bilo je i naših. Protivnik je jednostavno bio bolji, ali u uslovima u kojima su oba tima igrala. Ako smo veliki, a mislim da jesmo, sad tek sad treba dići glavu, dobro razmisliti i nastaviti dalje. To je sport i ne mogu svi da budu prvi.
Ovo nije pravdanje već je tuga, ne razočaranje nego čista tuga. Oni su svi moji do kraja i kad gube, a ne volim kad gube. Oni znaju kako im je, i tu nema utehe. Svako od njih zna tačno gde je pogrešio, ili šta nije dobro uradio. I nema tog priznanja ili novca koji može da poništi bol zbog izgubljene utakmice. Mada, kažem, treba dići glavu visoko i nastaviti dalje.

Pišem ovo namerno odmah posle završetka utakmice Srbija-Litvanija, jako se trudeći da ne podlegnem potištenosti. Mnogo pobeđujemo, i porazi su nekako iznenđenje za nas. Evo, na Đermu je sad mrtva tišina. Ni Bulevarom niko ne prolazi. Kao posle finala Rolan Garosa između Đokovića i Vavrinke.
Ono što sam i ranije, posle prvog polufinala hteo da napišem, to je nešto vezano za utisak koji mi se učvrstio sad, posle druge polufinalne utakmice. Uz malu ogradu: ja sam u svemu najpametniji, kao i svi ovde, ali sam u subjektivnosti apsolutni prvak sveta. Tek da se ovo uzme kao apsolutno moje zapažanje i moj lični stav.
Ipak, kao Švaba tra-la-la, tako i ja ponavljam već napisano ranije da smo kratki sa plejmejkerima. Teodosiću smo uzeli dušu, a ovi “mali zeleni” su se menjali na njemu kao na traci i, očigledno je bilo, da su ga namerno izmarali u odbrani, mislim u našoj odbrani. Stalno su kidisali jedan na jedan, uz mnogo blokova, tako da je Teu duša bila u nosu. Istrpeo je mnogo udaraca u telo, a bokseri dobro znaju koliko to umara. Uz to, litvanski organizatori igre su bez problema napravili više od petnest penala, a naši to sebi  nisu smeli da dozvole. Ako to shvatimo kao školu, uradili smo nešto. Ubili su nas mrcvarenjem i kvarenjem igre, malim brojem poena kao i, uostalom, Španci Francuze u prvom polufinalu.

Stalno mi je na umu ideja da moramo da namećemo drugačiji stil igre. I moramo, ali za to trebaju i duže pripreme, i veći izbor igrača za bezbolnije izmene i, sigurno, ne za bljesak na samo jednoj utakmici.  Kao i pokretljiviji centri da bi se sa ovim težim i kvalitetnijim, pogotovu u završnici, uspešno nosili, i pre svega mučili ih u napadu. Jer, ruku na srce, i onaj veliki (Valančijunas) iz Litvanije naterao nas je da sužavamo oko njega, pa je ostajalo mnogo prostora za prodore njihovih bekova . Od svih naših centara jedini koji nije ništa uradio, baš ništa na ovom Šampionatu je “Marjanović”. Nije se video. Koliko sam primetio, svi ostali NBA igrači su, ako su hteli ili smeli, igrali i uglavnom bili nosioci igre svojih timova. Malo cinizma je posledica moje potištenosti. Ne zamerite mi na tome.
A utisak koji su na mene ostavile dve utakmice polufinala je da smo u početku Prvenstva gledali košarku i uživali u košarci, dok ovo sad ne umem da definišem. Neka “rovovska” borba, srce na terenu na granici faula. Ma kakva granica! Jedino ovi nesretnici iz Azije znaju danas šta je granica. Ovo sad je opšta tuča. Kriterijumi sudija su za neki drugi sport, i to bi bilo poštenije javno reći. Ako je to budućnost košarke – ne piše joj se dobro! U prvom polufinalu sam na trenutak pomislio da je po sredi domaćinsko suđenje, slično onome koje smo mi imali u Turskoj u polufinalu SP.  Međutim ubrzo sam shvatio da je to opšta poajva. U jednom napadu petorica naprave faul – jednome se svira. Na utakmici na kojoj jedan igrač da polovinu poena za svoj tim (Gasol) to ne izgleda lepo, baš je košarkaška degradacija. Sudije sviraju faul par sekundi pred “smrt”, i to opravdavaju borbom. Kod nas to su prekršaji za zatvor. Onaj ragbi je poštenija i muškija igra. Ovde danas u košarci svako udari svakog, tek onako da mu zasmeta. Kao da nisu kolege profesionalci, kao da ne zavise svi oni i njihova deca od zdravlja i sposobnosti da i kasnije igraju.

Ranije napisah ovde na Koš magazinu da, recimo, Argentinci umeju da tuku, ali bar ćute kad im se vraća. Ovo danas je na tom planu bila baš “ženska” predstava. Litvanci su se dobro prilagodili kriterijumu suđenja, bolje od nas. Mada mislim da mi košarku poimamo potpuno drugačije. U prošlosti i oni su, sećam se, bili talentovani i išli u pravom smeru. Sada, valjda pored rada na snazi, kondiciji, tehnici, taktici i šutu, imaju posebne pripreme iz ćuđenja. Nisam mogao da odredim ko je od njih najveći “iščuđivač”, ali predstava je bila, najblaže rečeno, ljigava. A kako se igralo u polufinalima, u normalnim okolnostima i fizioterapeuti bi ispali sa pet penala. Znam da se takav pristup košarci prevazilazi bržom, tečnijom igrom, boljim šutem, ali za to treba više vremena i resursa koje mi za sad nemamo. Mada talenta i vizije imamo.

A da su tu Amerikanci? E, njima sudije ne smeju da sude ovako, zato se protiv njh i igra lepa košarka. Kad su oni tu sudijski kriterijumi su daleko košarkaškiji. Pa i sudije su ljudi, ili možda nisu?
Ovako, mogu da pretpostavim kako će izgledati finale u nedelju – masovna tuča, kao makljaža navijača. Neki će to nazvati rovovskom borbom, neki muškom borbom. Da li je zaista tako? Ima da bude, pre svega, tuča između Gasola i Valančijunasa, a onda i svih ostalih. A ako muškom borbom nazivamo saplitanje, udaranje i grebanje sa leđa, podmetanje kolena, nemilosrdno i stalno, onda će i biti muška borba. Rezultat, ako mi je dozvoljeno da prognoziram, biće kao kad igra Real – biće puno GOLOVA.
I sva sreća da u najavi svakog TV prenosa piše da je u pitanju Evropsko prvenstvo u košarci, inače bi mogli gledaoci da pomisle bog zna šta je drugo u pitanju. A mi, mi moramo da iz sebe iscedimo još kvaliteta, da još više radimo da bismo u budućnosti naterali druge da prvenstvo na kome mi igramo ostavlja mnogo lepši i košarkaškiji utisak. Ovom trendu makljaže i iščuđavanja nikako ne smemo da povlađujemo prilagodjavajući mu se. Uostalom, imamo i na koga da se ugledamo. Jer i kad smo ubedljivo izgubili prošlogodišnje finale Svetskog prvenstva, ipak je to bio košarkaški praznik za oči.
IZVINITE ŠTO SAM GORAK I LJUT.

Photo: FIBA Europe