Dugi: Punoletsvo

Obožavam Jokića. Kao i svi, verovatno. Nervira samo što nije ni “DELIJA” ni “GROBAR” pa ne mogu da se guze sa njegovim slikama. Ali je nesvakidašnji i odavde je, pazite – odavde je. Jedino se bojim da ga tamo silnom lovom ili potrebama ne  “amerikanizuju” i otupe mu autentičnost, što bi mi ovde rekli “zajebanciju u pristupu”. Još se više bojim da ne potpiše za nekog KANDIDATA. Ma valjda nije lud. Mada, naš je a kad “Kad Zare igra, ne se znaje”.

Ali ima još jedan Jokić, samo je  novinar i piše u “Danasu” subotom.Vlada Jokić. Piše lepo pitko i razumljivo. Skoro napisa ono legendarno  “Budimo ljudi iako smo Srbi”. Ma  pretera ga – pa ne mogu baš svi da budu ljudi, moraju i da budu oni drugi. Jedino me buni što nas mnogi sa strane, pogotovu moji prijatelji, smatraju dobrima. Joj, dođite, samo dođite da živite samo malo sa nama. Mi smo sebi dovoljni, i više od toga.

E, ja se ne dam i tražim zlato u moru peska, a primećujem, posmatram, trpim i istrpeh poslednjih tridesetak svašta. Moje prizemljenje beše veoma bolno i shvatih posle tog čina kako od ljudi postaju ZOMBIJI.

Beše baksuzna 2013. Ali ima nešto  mnogo važnije i veće! Sledeće godine slavimo punoletstvo, ej u Srbijici, brale punoletstvo  – širi šatore… A kad pričaš smireno sa nekim, posle tri bensedina ili pet piva, kao najgore što nam se desilo beše bombardovanje. U ovo doba pre osamnest leta. Pa i ja sam sedeo sa mojim  prijateljem Rakom Živkovićem negde u tri PM, u bloku, kad smo doznali da je kraj, onda nisam znao čega. On, znate, beše neko mudo u vlasti i odmah su mu javili. Znate ono: Kumanovo, ili šta već. Do tada samo meni značajno, jer mi se otac tamo rodio i imam tamo najbližu rodbinu. Verujte za mene mnogo značajnije od onog pod  šatorom, i naših i njihovih na brzinu proizvedenih generala sa čitkim potpisom. Mi bejasmo u bloku 45 i izgleda da samo ja nisam imao vezu u vlasti, jer poče takva pucnjava – da smo tako  pucali onih sedamdeset i par dana nisam siguran da bi baš sve bilo onako kako je bilo. Mi,valjda, tu municiju čuvasmo za između sebe, što je danas jako primetno. I Raka reče, valjda je znao i sve  detalje “ispraćaja” pod kumanovskim šatorima:

–  Sve je bolje od  bombardovanja.

Ja sam se odmah složio –  O D M A H! E, da mi je ova  pamet a one godine. Posle bitke svi gener…
Setih se 24. marta uveče ljeta  gospodnjeg 1999. Sedim u jednom ateljeu koji sam koristio u dvorištu velikih zgada u ulici Prote Mateje, nešto malo petljam sa jednom slikom što se brzo suši. Samo na kratko. Dole u dvorištu u kolima me čeka moj sin Relja. Krene sirena, kasnije iz čiste nemoći smo je nazvali ŠIZELA. Čista  nemoć i kafanska hrabrost. Jebem ti sunce, govno mi se smrzlo. Stanem par sekudi, kad Relja, 13 godina, na vrata i gore kod mene na galeriju. Oči velike , uplašene – srce da ti pukne.
– Ćale, šta je ovo?

Oči mu ogromne i  čeka pomoć koju ja, niti iko drugi može da ponudi. Ja počnem da lažem sebe i njega, malo rečima, više nonšalancijom, normalno izveštačenom. “Ništa, sine”, i polako još nešto kao  radim na slici. Retko ga zovem SINE, pa mi to beš lepo u tom zastrašujućem trenutku. Izlazimo, gledam da bude polako,bez panike a debelo crevo mi postalo tanko. U dvorištu puno dece sa majkama ili sa kim već. Čujem histeričan smeh i komentar:

– Ma to su samo probe!

Mi  stvarno nismo normalni sa načinima kako se plašimo, volimo, postojimo. Da, bejahu probe kako da nam nam silnici ovako malima i samima jebu mater. Da, grubo napisah, ali beše baš to. Zviždućući kao Dragan Nikolić i Bora Todorović u “Balkan ekspresu” kad su se negde izvlačili, izađemo van dvorišta i svratimo u kafe “Žurnal”. Atmosfera, otprilike, kao u onim hladnjačama, skladištima grdnih malina koje nam pretekoše. Poručimo piće i kao ništa. A nikad, nikad me kuća iz  kafane nije toliko vukla kao tada. Znam za ono Dačino da kafana zbog kuće ne sme da trpi, ali onda je moj pokušaj, glupi pokušaj da pred sinom glumim sigurnost i nonšalanciju, bio jezivo težak zadatak. A on, jebiga, kao  svaki klinac sve vidi, sve zna.

Da napravim malu digresiju. Prošlog  leta u Splitu, na Firulama, u kafiću gde se viđamo kao generacija – ja do toaleta kad sirena. Smrznem se, ali kao osvedočeni stručnjak primetim da je “SMIRELA”. Klinac, konobar, primeti, a ja ga pitah – “Šta je to?” “Ma  neke prove…” Njihovo “prove”, a ne probe. Rekoh – “Neka ti bog da da uvek slušaš samo probe!” On stade i ozbiljno me upita, jer je prepoznao moj jezik: “A odakle ste vi, šjor?” Rekoh mu, a on ozbiljno reče: “Znam sve, pričala mi je mater jer je svo vrijeme bila u Beogradu”. Crna žena nije  mogla da izdrži pritisak, izljubila porodicu i vratila se, ne znam posle  koliko vremena, iskonima.
Znam jednu Rovilnjanku koja živi ovde dugo, i koja  je, normarlno, otišla kući kad smo počeli da ih  “pobeđujemo”. Izdžala je tri dana i od radija, televizije i Džejmija Šeja htela da poludi, vratila se ovamo trčeći da pobeđuje zajedno sa nama.
Moji prijatelji, iz Švajcarske usred bombardovanja spakovali su stvari u veliki kombi i posle dvadesetsedam godina boravka tamo, gde su im se i deca rodila, vratili se kući. Neće  ponižavanja. Digli glavu, stisli zube i krenuli. Ne moram da vam pričam da su ih naši na pustoj Kelebiji gledali i ispitivali kao da su iz “Laze”.

A ja preko mog druga Fabrisa sredio vize za moje da idu Hrvatsku. Preko reda i pored reda. Sećam se: sedim preko puta  ambasade “naše” bivše braće sa kojima imam i ženu i decu, u Kneza Miloša, i pijem viski, jedan pa drugi, kao svi u Beogradu  tada. Javljam mojima, kao olakšanje za vize – sad imamo “vezu” svuda. Kad u tom momentu – šok. Kažu: “Mi smo odlučili da ne idemo nigde. Kako ti i svi drugi, tako i mi”. Nisam mogao da verujem. I nikad, verujte nikad mi nije bilo teže i lepše u istom momentu u životu. Zamislim se, pogledah one viskije u kafiću i pomislih da možda NATO nije dilu sa Škotskom. Stao im trenutno izvoz pa daj neki rat, da potrošimo zalihe, a da  dostava ne bude daleko. Ovi naši malinari bi mogli da uče iz tuđih  iskustava.

Činjenica je da smo očekivali  bombardovanje iz 1941. ili, ne daj bože, iz 1944. Zato su prvih par dana bili probematični. Beše i zamračivanja. Danas sam sebi izgledam kao budala, ali sam od Zahumske do Kalemegdana, kod naših prijatelja, išao kao onaj kamion iz filma “Karaula” Rajka Grlića. Pali-gasi, k’o kreten. Ceo grad zamračen. A oni odozgo mogu da pogode čašu u nula-nula. Nažalost, to se uči u drugom semestru. Svetla su naši u Beogradu počeli pale ne da pokažu NATO-u da ih se ne boje, nego zato što su se lopovi namnožili u gradu za vreme mraka, i jedva čekali šizelu da krenu u svoj provod. Kasnije se opustismo, ama baš.

Pišem o segmentima da se nikad ne zaboravi nešto što može da bude nauk mlađima. A znajući nas, a jebo ti nas, to je  nemoguća rabota. Strašna je nemoć, vodi u nerazumnost i pretpostavlja se životu koji bi trebalo da nam je svetinja. Tvrdim da je BESPOMĆNOST, ili NEMOĆ najtužniji i najponižavajućiji osećaj kod  ljudi. Što je traženo i postignuto je.
Pokušavali smo da glumimo normalan  život, čak i da se deca bave sportom. Moj sin je odigrao par utakmica pod uzbunom. Jednu na Kališu, dva tima, svi roditelji tu, kao ništa, a u  vazduhu tišina, jeziva, gromoglasna, razarajuća, bolesna. Sirene odavno objavile da ovi  kreteni lete, gde – ko to zna? Tek, deca igraju. Nisam primetio ništa okolo dok mi moj drugar Đešnjić nije skrenu pažnju na grupu od šestoro dece koja su išla pored stadiona kezeći se histerično. Vidi, reče on, uduvali se ili duvaju. Da, beše kesa među njima što je išla iz ruke u ruku. Ej, deca mlađa od naših na terenu. Naježih se, ali čovek, valjda, kad je gusto, postaje jači ili nemilosrdniji. Tek ureza mi se to u mozak zauvek.

Neko vreme kasnije, bilo je toplo a ja određen za delegata neke klinačke utakmice na “Olimpu”. Ja, inače, nisam  mogao da napredujem dalje od delegata na neonatologiji kosarkaških utakmica, jer ovi koji o tome odlučuju čuvaju sve za svoj esnaf, decu svastike. Uglavnom sudije i njihove. E, dok su oni sedeli u kafani Dugi i Tvigi na sve pristaju, i zadesih se tako gore na Zvezdari. Zasvira šizela i ja upitah roditelje da li da se igra. SVI, baš SVI, rekoše neka – deca igraju. Održa se utakmica, kad nešto kasnije čusmo da je malo posle zavarila jedna “krmača” u neku garažu, ili parkiralište MUP-a pedesetak metara uzbrdo. Šta su ti automobili bili bitni, i koja tužibaba je to dojavila… Sva stakla kilometar u krug  popucaše. Naježio sam se i od same pomisli kakav bi šok bio za decu.
A čika Laša, pok dr Kosovac Aleksandar koji je bio predobar čovek i voleo je sve nas koji smo se družili sa njegovom Vesnom, kada sam ga userd bombardovanja pozvao da vidim kako su, beše mu jako drago. Imali su stan preko puta Petrovaradinske tvrđave, prelep, baš pored onog varadinskog mosta. I taman je izustio –  “kako ste lepi moji”, onako lalinski, kad zveknu nešto, on uzviknu da nema struje i da je pogođen most. Jao, zavapi on, dete moje a što nas toliko mrze i gađaju. To ne beše prvi srušen most u Novom Sadu. Kao da je u besu i  nemoći hteo da kaže što ne gađaju vas, kao tamo se sve odlučuje. Nisam hteo da kažem da gađaju i nas, i nije imalo nikakvog smisla. Ubrzo je veliki gospodin čika Laša, dr Aleksandar Kosovac napustio ovaj svet, i to je poslednji put da sam ga čuo. Ni njemu nisu dali da mirno ode. Zlo.

Međutim, bilo je i duha u toj našoj tugi .Kao onaj grafit u  Titogradu “Bombardujte malo i nas, nijesmo ni mi šugavi!” Ne znam da li je istina ili ne, lepo zvuči. Kod naše “braće” nikad ne znaš.
Tek, svojevremeno mi je Goran Sultanović, u to vreme upravnik Beogradskog dramskog na Krstu, naručio, ili zamolio me jer njemu nikad ne bih naplatio ikonu “Mala Gospojina”, slava koju je  pozorište izabralo kao svoju  To je tad bilo u trendu. Poče naše “pobeđivanje” nad NATO i on me opomenu, jer sam zbog eksplozivnih razloga to sasvim smetnuo s uma. Ja sam već bio izabrao drvo za ikonu i počeo malo da radim. Jedno veče obrišem prašinu  i krenem. Uradim je za dvadesetak sati, zbog ulja koje se sporije suši. Kažem mu, i on odredi neku od sreda za vreme NAŠE ofanzive da se nađemo tamo u klubu, proslavimo “pobeđivanje” i da  mu je uručim.

Moj brat organizuje mi vršnjaka i prijatelja  iz Mladenovca, sad pok.  Boška Lodžu, strašnog muzičara, da dođe sa svojim  orkestrom. E, to beše nadrealno. “Ko to tamo peva” na kub.
Zamislite kako se četvorica pozamašnih sa instrumentima smestiše u fiću. Gazda instrumenata, kontrabas je morao na krov. Kad su ga privezali virio je i napred i nazad, pa su mu  privezali crveno krpče – sve po propisu. Krenu avalskim iz Mladenovca, nigde nikog, zloslutna tišina, sirene samo što nisu. Traje to iako su  imali pol poziciju na startu. Dolaze do Trešnje, pa pod Avalu. Tamo su se istovarivale bombe samo tako. Nisam upoznat zašto su te šume bile na listi NATO. Valjda rano ozeleneše. Ili možda ima nešto ispod. Ma “nijesmo ni mi mutavi”.

Bilo je i onih igranki sa kamionima i radarčičima za navođenje, i bežanija igranka bez prestanka. Beše tu u marku i vojske na stražama. I sad zamislite njihov osećaj kad vide NO NAME borbeno vozilo sa isturenom cevi. Mladi fiću ne pamte, a starešine su ozbiljno  izlazile sa oružjem. Opet se setim Grlićeve Karaule. Ovo je bilo više groteskno mada… A, da, i pobožno. Jer ovi kolima su se odmah krstili i molili bogu da su oni što iskaču iz šume naši, a onda su se starešine krstile kad vide šta je, ko je i gde idu. U svakom slučaju, dođoše oni na Krst u  pozorište. Onaj klub sa strane, veliki prozori širom otvoreni. Mi se polako zagrevamo i svi nervozno čekamo sirene. Krene muzika, ali još  mlakasto, i onda ono čuveno izrečeno sonornim glasom Gorana Sultanovića: “Pa gde su do sad? Da im se nešto nije desilo?” Beše to raširena zajebancija u  to vreme, a ja sam je tad prvi put čuo. I onda nasta pičvajz, Lodža sa  kotrabasom nam priredi nezaboravnu noć. Elem, to veče ne beše sirena i bombardovanja. Možda su čuli muziku pa pomislili da smo ih konačno “pobedili”, pa se vratili. Ko zna? Ali Goran i dan danas priča, ozbiljno priča, da kad je ovaj Dugački, njegov Dugački, doneo ikonu u pozorište, samo tad i tu noć nisu padale bombe. Ikona je dan danas tamo, i odem poneki put da je vidim.

Bilo je tu i bombardovanih “veterana” iz Sarajeva. Koji su odmah prepoznali način i bili mnogo opušteniji. Reče jedan, čak i ono sumanuto nasumično bombardovanje ne beše ništa prema topotu čizama uz drvene stepenice i strepnja kod kojih vrata će da se zaustave. Strašna selekcija zla.
I ono najneljudskije, i najbesramnije – sa kamerom na bombi i vozom u Grdeličkoj klisuri. Nisam zao, ali će kad -tad neko negde gore da poravna stvari među ljudima. Mada će i tu  možda da se izvuku jer to ne beše LJUDSKI.
A da je i groteska ljudska osobina pokaza i ono na  STAROM DIFU. Gde se u bazenu kupaju i idu u saunu, a u drugoj polovini vojska mirna i tiha u uniformama. E, kako kod nas ima tužibaba, a i taj 1945. koncipiran vojni protokol, tek trebalo je dvadesetak dana  milosrđa da se sprovede neka odluka, da se obuku civilke, da se bar iz aviona ne vide uniforme. Ili, što  mi reče jedan moj prijatelj iz radija Bg  kad su ih dislocirali na Kosmaj. Tamo su sedeli i, valjda, bili neka rezerva za komunikaciju. E sad, da li je bilo dojava da će ih gađati, ili im je gazda, komandant ili referent NO pri radiju zadao vežbu – čuj vežbu usred rata – da  pokažu kako su spremni, morali su pod uzbunom da se dislociraju sa vrha Kosmaja u Koraćićku banju, u restoransku baraku. Baraka  prepolovljena zavesama – u jednom delu svadba, samo trešti, u drugom vojnici, neki u  unuformi neki ne, sede u tišini i puše. Ovamo blješti, onamo maskirno svetlo. Beše i proturanja klope i pića ispod zavese, ali pažljivo, po PS, da ovi odozgo ne primete.

Mi jesmo blesavi, mada ne onoliko koliko drugi  misle o nama, već mnogo, ili mnogo više, ali u svemu nalazimo duh i  zajebanciju.To nas, valjda i održava. Zato i znam da koliko je nas – toliko i ima priča o 1999. godini, vremenu straha, ali i prosvetljenja, tuge  i uspravnosti, vremenu koje ne smemo nikako, NIKAKO, zaboraviti. Treba, k’o Švaba tralala, da ponavljamo kako smo se proveli i poneli, i zašto, i da iz toga nešto naučimo. Ovo poslednje je definitivno NEMOGUĆA MISIJA. Za nas.
A sve ovo sam napisao zato što sam mnogo stvari  naučio, shvatio i prepoznao. I koliko je velika ona Njegoševa  “U DOBRU  JE LAKO DOBAR BITI…” I koga možeš da voliš iracionalno mnogo, a da ga ne ceniš nimalo, i koga možeš da ne voliš, ali moraš da ga poštuješ. Jer mi smo definitivno krivi za svoju sudbinu, priznali mi to ili ne – inače nas ne bi bilo, kao za vreme Cara Dušana. Jer braću i sestre i decu ne biramo. Nemamo  uticaja na to kad i gde ćemo se roditi. Ali u svemu gde biramo smo uskraćeni – prijatelje, ponašanje, reakcije i momente. Sve radimo “srcem”, i u onoj priči o pragmatičnosti Engleza mi bejasmo idealni medijum. Nisu li oni u  ratovima imali
Gurke koje su nemilosrdno gurali u prve redove, i Srbe sa njihovim antičkim i iracionalnim osećajem pravde i časti, te su ih i u prvom i drugom velikom ratu rado i lako koristili za svoje interese? A oni grubo ravnodušni i netaknuti. Njima su moralne norme  krojili Henri VIII i Kromvel, a Tomas Mor je bio samo primer za žrtvovanje. Mada je postojao osveženje za naš osećaj ljudskosti. Ma baš briga  Engleze i njima i slične…

Pri kraju ovog pisanija o proslavi punoletstva, koje je počelo onim šatorskim rođenjem u Kumanovu a sad će da bude obeleženo 2. travnja u šarenim šatrama sa igranjem i pevanjem. Sva sreća da nedelja ne pada prvog i da ne bi bilo – aprililil… ili travanjnjnjn… Pamtim i nešto što me je održalo, i što mi daje  nadu da smo ipak ljudi – iako smo smo Srbi. Kao što reče Vlada s početka. Ne valja što to pokazujemo samo i isključivo kad smo pritisnuti, ugroženi i izloženi zlu. Što reče Biće Mladinić – Jaki smo bre, brate, kad  nas pritisneš. Ne znam da li su njemu pred kraj prebrojavali krvna zrnca, ali i da jesu – svašta bi našli.

Treba i nešto drugo da pamtimo – to kako smo bili dobri jedan prema drugima za vreme bombardovanja. Nesreća valjda  zbližava ljude. Bili smo uplašeni, ali kao da smo se više plašili za druge. Nije bilo teških reči, nije bilo politike, stranaka i opredeljenja. Svi smo bili ugroženi, i uz ono sveprisutno – zašto? Shvatali smo da smo žrtve kao i svi mali, žrtve silnika operisanih od emocija i ljudskosti. A prijatelji – kao što rekoh mom prijatelju Draži kad je počeo da se žali i upitao me da li me davi. Pa čemu služe prjatelji, ako ih dobro izabereš: da te maltretiraju, dave, neki  put i slažu, i da im sve to oprostiš a da oni od tebe to rezolutno i zahtevaju, i smatraju to kao svojinu. I da te pritom vole bez razloga i staju iza tebe uvek, UVEK: e, za te izbore, kao uostalom i za mnoge druge, nemamo talenta. Jer Beograd je za vreme bombardovanja živeo punim plućima, oslobođen perifernih osećanja (političkih), dopuštajući emocijama i duhu da caruju – kao da nam je poslednje vođenje ljubavi, ali bez ijedne zle misli prema drugima. Bulevar je bio pun i prepun. Kafane, prvi put sa opravdanjem prema ukućanima – pune. Kineza na ulici k’o Kineza. Oni nisu odlazili – nesvakidašnja pojava. Kao da su se stopili sa nama.

Rekoh da nismo baš cvećke kad smo u miru, i da nam  treba bombardovanje da se pokažemo u pravom svetlu. Imadosmo, kao ni jedan grad u svetu, četiri takve terapije u prošlom veku, tek da nas podsete na naše moralne i emotivne kapacitete. Kakvi li bismo bili, pre svega sami prema sebi, da tih terapija nije bilo? Ne smem ni da pomislim. Znaju naši saveznici i “braća” to, pa su od te četiri terapije dve bile njihove u Dvadesetom veku, i to kao “kućne posete”. A verujte, imam strašan osećaj, moj lični, da nas više poštuju oni naši “neprijatelji”. Razmislite malo! Kad te ujede pas, to je kao normalno. Kad te ujede tvoj, to je normalno za Srbiju. A kad te ujedu oni koji su baš tvoji – to boli, od najtvojijih je to maligno. Vređa pamet i osnovno dostojanstvo, pa čak i ako je potpisano imenom Tolstoj.

Sad shvatih gde se denuo onaj brod koji je krenuo sa istoka  da nas podrži. Pa – on se šunja oko Soluna, i čeka svečano otvaranje kanala Morava-Vardar-Egej pa da se stušti prema nama. Nešto kao onaj puž što reče: Tutnjim ja šumom, kad ispred mene pade žir, pusti žilice i izraste hrast i ja udarim u njega. Pobedismo i izađosmo sa nekoliko stotina netaknutih tenkova sa Kosova. Oni su u ovakvim sukobima korisni kao motokultivatori. Sad dobismo na poklon ješ sedamdesetak motokul…  izvinite – tenkova. “Radujmo” se!

Od miliona priča ovo je deo moje. A vi gurnite u stranu  moju bolećivost, pa bes, i sećajte se i pamtite za pokoljenja, jer samo i isključivo tako ćemo se i mi promeniti. Englezi, kakvi god da jesu, podariše nam Tomasa Mora, i  na tome im hvala.

Photo: Screenshot