Dugi: Tamo gde nastaje Amazon (1)

Sećam sa  kad je moj otac kupio prvi televizor, ja sam uredno sa pažnjom odgledao i odslušao operu “Don Kihot”. Imao sam desetak godina, klinac željan svega iz mašte i nekih priča iz daljine, čija je karakteristika bila da se sa udaljenošću uvećavaju. A mašta, ona je bila sve: i ishodište i utočište, i uteha i nada, narastala zajedno sa nama – mozak nam je samo vrio. I kad se pojavilo tako nešto kao prvi TV – osećali smo se kao da smo  dohvatili deo naših fantazija i nežno ga gurnuli ispod košulje, pored srca.

Toga je bilo sve više. Pa u početku retki filmovi u boji u sinemaskopu, koje smo gutali i zbog  dalekih i izazvnih, za nas tada nezamislivih predela. I one maštovite priče Laze, mog nastavnika geografije u školi “Svetozar Marković”, koji je sa vrlo skromnim učilima, ali sa razigranom maštom i vrcavim jezikom, prosto oživljavao svoja znanja pred nama. Malo smo se smejali, onako u gomili, ali kad se osamimo te priče su nas golicale. Umeo je to lepo da uvije, ali samo malo u celofan, tek da nas zainteresuje. Znate, on je voleo i vozio motor sa prikolicim. Zindapp, neki nemački iz tridesetih prošlog veka. Beše valjda nečiji trofej, ili reparacija iz onog prvog rata. Putovao je dosta po Evropi pa je o tome najradije pričao. Te kako je u Nemačkoj hteo u nekom mirnom mestu da  razapne imrpovizorni šator i da odspava malo pre sutrašnjeg nastavka putovanja. Stade na  jednom mestu, i taman da legne kad iza grunuše vozovi i od spavanja – ništa. Promeni on lokaciju, ode malo dalje – kad tamo autoput i na kraju priče je mrtav umoran, kao, našao miran kraj kad grunuše avioni… Mislili smo da preteruje, smejuckali se – ma, odakle Nemcima sve to kad su “četrspete” kad je “Srbin pobedio” sravnjeni sa zemljom? A mi, pobednici, do desete godine nismo videli avion, u Južnom Bulevaru smo do mile volje igrali fudbal, pogotovo kad padne mali sneg i malo poravnja one velike kocke. Sklonimo se samo da prođe neki autobus ili još ređe auto.

A nikad ne reci nikad. Počeh i ja da putujem, sve se to brzo razvijalo, da pomisliš  kao da je normalno ići sve češće i sve dalje u neke za nas nekad nedokučive zemlje. I kad se vratiš – kažu, eno ga onaj bio u Americi, Rusiji ili gde god već. Ne pitaju mnogo da im pričaš, ne zbog ljubomore , pa moji drugari su bili do boga ponosni na mene ali nisu hteli da im rušim snove i izmaštane predstave o daljini. Moj drug

Dule je voleo da kaže:

-Ja kad dođem iz Švajcarske kući na kratko, okupim društvo ispred bakalnice, kupim im po pivo i počnem da ih lažem, ponekad i preteram ali oni iz pristojnosti ali i zbog džabe piva ćute. Posle drugog svi zinu i veruju.

Imali smo neobuzdanu maštu i od teskobnog života smo umeli da napravimo karneval.

Posle dugo vremena onomad sedimo -normalno “SEKTA” – i pričamo. Povede se reč o programima na televiziji, ko šta od nas gleda. I Neca, Nemanja Đurić, reče: “Ma nerviraju me i nemam strpljenja ali gledam, često gledam National Geography. Prelepe emisije” – zaključi. On je dosta stariji od mene i malo priča, ali me iznenadilo što u poznim godinama voli ponovo nešto što je odavno, odavno i sam u nekim delovima video, mada ne u ovakvoj prezentaciji. Rekoh i ja da su ovi naši programi sve uži i uži, kontrolisaniji, rijaliti svuda, i na kablu Pink 1 do 1000000. Po neki put mi je žao što sam skinuo satelitsku. Mada zalutaju dobre emisje i kod nas, obrazovne kako smo ih nekad zvali, pa i National Geography je lepo gledati. Sa ovakvim  kvalitetom slike čak milina. Ah, da, zaboravio sam “stari dobri Studio B, ima dobru temperaturu u gornjem desnom uglu ekrana…

Pitam Necu da li se seća šta je sve on obišao i video u svoje i ono vreme, i da li je o tome pričao nekom kad se vraćao kući. Ma ne, kaže, ja i ne pričam mnogo, a i nisu me mnogo pitali.

Ne znam zašto, valjda zbog ambijenta u kome smo bili (kod “Danke”), meni na um pade Ikitos u Peruu. Beše to daleke 1973, leto ovde a tamo zima, ali blaga i sunce ide zdesna u levo, to je tako ispod polutara – u početku čudno, posle navikneš. Ja sam već bio “stari” svetski putnik i ništa me više nije iznenađivalo, a kako sam bio veoma radoznao sve sam prihvatao sa klinačkom ljubopitljivošću. Beše neki veliki Festival košarke u Limi, u Peruu. Pre toga turneja po Južnoj Americi. Sada je to manje važno. Koliko se sećam, jedva sam ušao u  reprezentaciju iako sam bio jedan od najboljih igrača i najbolji strelac prvaka države Radničkog. Tek, Mirko poveo neke svoje i, valjda pod nečijim pritiskom, povede i mene. U predtakmičenju smo bili u tom čuvenom Ikitosu, o čemu želim da vam pričam. O tom vremenu, o tim emocijama, ali i o toj našoj nonšalantnoj šetnji po svetu kao da smo ga oslobodili.

Džombast let

Iz  Rija u Limu smo išli nekom kompanijom Braniff Airlines (nisam siguran u ovo dva slova f). Kad smo videli avion upišali smo se od smeha, ali i straha. DC-8 super, neki model za duge letove ali šaren u afričkim maskirnim bojama: žuto-zeleno-narandžasto-braon. Karneval u Riju. Počeli smo da se nipodaštavajuće smejemo, a govno nam se stislo. U tom neko ko se obavestio reče da je to američka kompanija i da pokriva ceo kontinent, i da ima 560 aviona. Naš JAT je u tom momentu imao 25. Osetili smo se malo posramljeno. A od Lime do Ikitosa sa nekom “no name” kompanijom, nisam siguran da je bila zvanična peruanska Avianca, mada je i ona bila poznata po velikom  broju, uslovno rečeno velikom – nesreća! No, kako smo krenuli nasta avantura.

Peru je velika zemlja – mada su za nas sad svi veliki, izlazi na Pacifik ali i preko Anda duboko na kontinent. Ikitos je u severo-istočnom delu Perua, oko hiljadu kilometara severno do Lime koja
izlazi na Pacifik, a od unotrašnjosti je odvajaju Andi. Nismo to baš tako očekivali, ali preletanje Anda i i let preko početaka amazonskih šuma. Uuuuuuuuuuuu! Taj avion dva metra nije išao pravo. Kad dođoše planine gore-dole, a kad smo konačno videli ogromno zeleno prostranstvo malo se smirio i avion, ali i mi. I svaka mu čast promašio je ili preskočio svaki baobab (ako je to afričko veliko drvo onda nekog južnoameričkog drvenog mastodonta). I na kraju – sletanje. Dole sve zeleno, ogromno, ništa se ne vidi i pilot pogleda u pasulj, protlja zečiju šapu i krenu da se spušta.

Iz iskustva znam da je mnogo dobro što putnici u avionu nemaju pogled unapred jer, verujte, depresivno je. Jednom me je Paja, Pavlović – bivši košarkaš Zvezde i kasnije pilot Aviogenexa – stavio pored sebe pri preletanju Mosora, pred sletanje u Split po buri, ma kakvoj buri – po  “burčini”. E, pa, gledam ja u Ikitosu sa strane i zelena šuma, zelena, beskrajno zelena i sama po sebi beskrajna. Počelo je već da promiče malo više drveće pored prozora pa malo niže. A piste nema. I odjedanput – sletanje, mekano, fino, olakšanje. Gledam sa strane – opet šuma do besvesti, visoka, baca senku na pistu. Nigde zgrade, bilo kakve. Rula mašina sve sporije, dođe do kraja, malo se zaokrenu i stade. Vidimo neke ljude okolo, prilično egzotične – potomci Inka i Maja. Lagano obučeni jer tamo je toplije, na severu je. Izađemo iz aviona, gužva – ima se utisak da su se ljudi razmicali da propuste avion. Baš tako -da propuste avion. Pista izdignuta iznad neke crvenkaste zemlje, baksuzno srpski primetim da je i nova i jako kvalitetna za prašumu. Nikakve zgrade. Pored piste u rikverc parkiran onaj američki žuti školski autobus.

Izbaciše nam stvari na pistu, potrpaše ih u autobus, mi posedasmo a avion, jedina naša veza sa  “civilizacijom”, okrenu se i ode brzinom kao auto belca iz Harlema. Dugo smo išli crvenim zemljanim putem kroz šumu visokih bambusa, neverovatnu. Mnogo godina kasnije sam se uverio kako brzo i mnogo rastu kad je neko zajebom posadio jedan par u dvorište u Splitu, iza kuće. Množe se više nego zečevi ili pacovi, i ne moraš da ih hraniš ili zalivaš.

E tada to nisam znao, i bio fasciniran biljkom koja je bila u to vreme u Evropi prilično retka, i samo kao deo egzotičnog i, u to vreme jako skupog bambus nameštaja. Kod nas je pod nazivom bambus u to vreme bio prisutniji i poznatiji, pa i jeftinij nameštaj od vina i koka kole.

Ta vožnja nije bila duga ali je zato bila spora zbog puta, i kad smo prvi put osetili asfalt bejasmo već u gradu, vrlo egzotičnom i za mene nestvarnom. Sve je bilo kao iz filmova, onih o kaubojima koji beže u Meksiko i dalje od Pinkertona i njegovih. Ulice i kuće okolo u nekom, ako ja to nazivam južno-američkom stilu, jer je rasprostranjen u svim zemljama španskog govornog područja na tom kontinentu. Kako nas je umor savladavao jedva smo čekali da dođemo do hotela.

Strah od pirana

S obzirom na prvi utisak, nismo ni očekivali neki luksuz, a i nismo bili razmaženi. Ali ostajemo tamo bar sedam dana i naviknućemo se pa taman i da smo pod šatorima. Tek – dvospratna zgrada,
najobičnija, prosta i čista. Ispred ulica, srednje široka, urađena u maniru onog starog autoputa  “Bratstvo-jedinstvo” od betonske kocke. Kao uostalom i sve ulice koje su bile betonirane u tom gradu. A moj utisak je bio da ih nije bilo mnogo. Kasnije smo saznali da je to zbog velikih vrućina  na kojima se asfalt ondašnjeg kvaliteta topio.

Preko puta ulice bila je ograda sa betonskim stubićima, i onda par metara niže reka. To ne beše reka, nego nešto kao Dunav kod Brestovika ili Rama. Pade mi napamet da, verovatno, sve plavi kod visokog vodostaja. Zastrašujuće. E – to beše Amazon u početku svog valjanja prema Atlantiku. Gledaš u ogromnu žućkastu snagu koja gura prema nekoj velikoj krivini u kojoj beše centar grada, a na obalama ogromne šume, visoke, zelene, tmaste, prelepe i zastršujuće u isto vreme. Bar za nas, i zbog predrasuda stečenih zbog daljine i iz onih čuvenih romana avanturista koji raspaljuju maštu.

Pa tek one čuvene priče o piranama, njihovom izgledu i “maniru”! Naša mašta može svašta, ali kad dođeš na izvorište ne znaš da li želiš da srušiš svoje snove i predstave, ili ne. A i ako nije kako si to zamišljao – zašto onda drugima rušiti maštarije?

Slučajno na reci ne beše nikoga kad smo došli, i onda pade neki komentar tipa – ‘ajde neka neko umoči prst u reku ako sme. Bogami vezano za one girice nazvane piranama ne beše prijatno. Sa time smo ušli u hotel i prvo i glupo što smo se interesovali bilo je – da li, i gde ima pirana. Jedan livrejisani momak, začuđen ali sa osmehom, pokaza na jedan maleni akvarijum u desnom delu sale pored zida – eno ih, reče. Bio je to početak naših “naučnih” saznanja, i početak rušenja snova. To su često bizarne pojave, a kad bi to preneo ovde rekli bi ti da lažeš. Ne daju ljudi svoje snove. Lepše je tako. Pođosmo u sobe.

E sad, kako nisam novinarski obrazovan, apsolutno nemam meru u pisanju – nešto kao broj karaktera i slično, tek ja sam se “raširio” i nigde kraja mojim sećanjima. Kako reče jedan pametan čovek  – nekad se po kafanama raspravljalo, ljubovalo i tugovalo, a sada se šeruje i lakuje, pa  onda dislajkuje. E, ja volim ono staro. Neka je ovo priča o nostalgiji, ali je bar priča o glavi, i upotrebi iste, o pamćenju i uspomenama koje čine život. Ja da šerujem sa nekim neću – hoću da se sećam na svoj način, i da svom životu potvrdim smisao.

Nije ovo ni klasični putopis. Ovo je više o duhovnom poimanju istog. A mi smo ipak bili košarkaši i reprezentativci jedne respektabilne košarkaške nacije, i košarka nam beše u prvom planu. Ali, mnogo smo primećivali i posmatrali usput. Nije tad bilo ovog Gugla, pa da samo pritisneš dugme. Za to dugme nekad je trebalo preleteti dvadesetak hiljada kilometara. I to beše priznanje nama, a tako smo to i shvatali…
Razmišlite, šta je lepše – dugme ili ovo što ja pišem…
Daljinski upravljač i miš su najdemokratskije naprave do sad izmišljene. Pa ih upotrebite…

Elem, uđosmo u sobu u hotelu na obali Amazona, u gradu Ikitosu, u Peruu..,

I tu, možda, progovori iz mene Henrik Sjenkijevič, i tek počeh da se sećam… Mnogo je za jedan tekst. ‘Ajde da bude i:
TAMO GDE NASTAJE AMAZON II

Photo: Scrfeenshot