Dugi: Tamo gde nastaje Amazon (2)

Kad sedim sa Popom u “Potkovici” umemo da dugo ćutimo. On čita vesti na telefonu a ja odlebdim. I s vremena na vreme promenimo po koju cicijašku rečenicu. A često, vrlo često, kao da smo baba Vange. Neko od nas pomene trećeg, i zazvoni telefon – taj pomenuti se javlja, ili nailazi na vrata. Kako se svi družimo mora da postoji zajedničaka usmerenost i učestalost toka misli, ali deluje prilično začuđujuće.

Samo što poslah predhodni tekst o Ikitosu, koji se uzgred budi rečeno svideo ljudima zbog moje sirove moći zapažanja međusfera i pamćenja čudnih detalaja, upalih teliviziju kad tamo stravične poplave baš u severozapadnom Peruu. Setih se i one moje opaske o mogućim poplavama, i prilično sigurnih tvrdnji domaćina da se na boje. Ali, Amazon ne treba ljutiti. Pa i naši amazončići Kolubara i Tamnava umeju da pokažu zube. Osetismo to onomad.

I pored ovih poslednjih utisaka pokušaću da se “teleportujem ” u  ona vremena, u daleku 1973. i pokušam da napišem onako kako se sećam da je bilo. Stigli smo tada, kao reprezentacija Jugoslavije, u Ikitos, grad na Amazonu. A kako nas je odmah fascinirala veličina i snaga reke, namah sam primetio da je žuta da žuća ne može biti. Biće da su Kinezi prvi zaštitili brend na onu njihovu, da li beše Hoanho ili tako nekako. Možda Jangce, nisam siguran. Izgleda da  sam preskočio taj čas kineskog u školi

Stadosmo u prvom nastavku kod ulazaka u hotelske sobe. Hodnik je bio svetao i gledao je na reku, a sobe opet u zelenilo – odmarajuće. Čisto ali čudno. Kreveti naslonjeni na zid bez ograde ili uzglavlja. Gledaju pravo na vrata od kupatila. Malo, ali ponavljam – čisto. Nešto me začudi kad videh traku tamno braon u visini baš gde bi trebalo da se stavi glava kad spavaš. Moj kum Milun Marović nije baš najbolje video, a meni se učini da nešto na traci titra, i da se mrda. Priđem bliže i imam šta da vidim  MRAVI. Prvi auto-put, Grabe svojim poslom i dalje, i tako napred-nazad. Bejasmo prilično umorni da odmah reagujemo panično. Tek, ja sam levo od mog kreveta mravima presekao putanju, uzeo sam koka kolu (bilo kuda, koka kola svuda) sipao niz zid pa pored kreveta i do izlaznih vrata. Kad su za onu našu francusku snajku mogli da sade jorgovane, mogu i siroti mravčići malo ciklamata da osete.

Bio sam ponosan kako sam rešio problem i kakav sam, za trenutak, bio vojskovođa sa tolikim brojem vojnika. Kum za to vreme pođe prema kupatilu i odmah polete nazad, u kontranapad. Raširio oči i pokazuje razmak između dve ruke od oko tridesetak santima. Dobro, ‘ajd u strahu i iznenađenju su velike oči, ali nije preterivao. Reče – ovoliki gušter u kupatilu! Da li je bio oveći gušter, ili omanji aligator, zavisi od percepcije i elemenata neočekivanog. Ja skočih sa kreveta da ga vidim pazeći da ne gazim svoju vojsku, ali je zbrisao negde iza šolje, ili kade. Nisam ga video ali poznavajući moga kuma, koji nije nimalo strašljiv ili paničar, poverovah mu odmah. Sećam se kad je po reci gurao ruke ispod kamena i hvatao pastrmke, i na moje “mnogo pametno” pitanje šta ako ga pastrmka ujede, samo se slatko nasmejao.

Požalili smo se dole na recepciji, beše još egzotičnih primedbi, i čovek sa razoružavajućim osmehom nam reče: Pa šta nećete da umrete. E, jejbiga, beše u pravu – kad oni normalno žive, zašto ne bi i  mi?
Pirane nam se smeju

E sad, beše ozbiljno i zbog  toliko zgusnutih nadasve nesvakidašnjih utisaka u malo vremena. Te prelet Anda, te reka i zamišljanje opasnosti, te mravi, te gmizavčići. Postajemo obazrivi ali sad smo ojačani sopstvenim saznanjem da više ništa ne može da nas iznenadi. A sećate kad su oni naši “naučnici” organizovali vežbe TO, valjda da istreniraju narod za ovakve slučajeve. Tada jedan sirotan objavi: Vežba “Ništa nas ne sme iznenaditi” se odlaže zbog kiše!
A mi u Peruu bejasmo da igramo, pa kud svi Turci tu i mali Mujo, i hrabro krenusmo na ručak u susret novim saznanjima kojim smo obogaćivali svoj svet i život. Kum i ja bili smo prvi, ili među prvima na ručku, i normalno odmah sedosmo pored akvatijuma sa piranicama. Okupismo se svi i domaćini iznesoše ručak aušvickog tipa. Svako je dobio i lupu da ugleda šniclu. Ali nama ne da đavo mira, i ja od ono jada od mesa uz pomoć mikroskopa odsečeem polovinu, i sa najvećom nadom i strašću bacim u akvarijum čekajući mentalni “orgazam” pri susretu piranica sa onim, nazovi komadićem mesa.Već sam spremio priču za kući kad se vratim.

Kad ono – razočarenje, kao sa onim ruskim brodom što nas je branio od bombardovanja. Ništa, apsolutno ništa. Prolaze pirane pored onog nazovi mesa kao pored turskog groblja. To beše početak sumnje u naše saznajne inpute od ranije, i borbu da održimo ravnotežu između naše imaginacije i stvarnosti. Bilo kako bilo, mi ostadosmo gladni, ali bi ostali i da smo taj komadić pojeli. Ovako poče da nas grize crvić – da li su naše predstave nečija izmišljotina, ili naša mašta. A piranice se okrenuše, verovatno da ne vidimo da nam se smeju. Ma bile su u dilu sa kuvarom, sto posto.

Završi se ručak i mi ostadosmo još koji sekund sve očekujući da će one ribice naglo da ogladne, da naša žrtva ne bi bila uzaludna. I taman da krenemo – kad ulaze dvojica. Kratko ošišani, siva odela, bele košulje, crne cipele i bele čarape. Nisu baš kao Bluz braders, više su nekako gej braders. Odmah sa vrata se uputiše našem stolu, visoki belci, i znali su koga traže. Ja procedih kroz zube – jebote, ovi su kao mormoni. Ćosina bratija!

Viđali smo ih ranije, i pomalo se družili sa njima, normalno na Ćosinu inicijativu. Dođoše kod nas, proverismo znanja engleskog, i oni rekoše: Mi smo iz mormonske crkve, valjda najbliže, i da li je G. Krešo Ćosić sa nama? Kad rekosmo da nije, vrlo ljubazno i vaspitano nas pozdraviše i rekoše da šta god, apsolutno šta god nam zatreba, i ako imamo problem, da im se javimo. Ne znam zašto, ali sam se osetio sigurnim,
Eto, tom prilikom smo otvorili jugoslovensko-mormonski konzulat u Ikitosu, tri metra od kraja sveta. Pojavili su se i nestali, tako da sam se upitao da li je to bilo stvarno, ili neka domaća iluzija.

Preneli smo našima sve, i bio sam malo iznenađen što svi nisu bili zatečeni. Bogami UDBA sve zna unapred, i nikad ne spava, samo odmara.

Domaćini su bili  jako ljubazni, ali videli brzo da smo malo ovčice, ili čavke, uplašeni ambijentom, pa nam jedan proturi priču da su pre tri generacije tu živeli i kanibali, i da se sad po gradu prepoznaju tako što imaju malo veće očnjake. Uveli su, kažu, sami sebi dijetu i promenili klopu zbog holesterola, i ukolopili se među bivša pečenja. Nisam siguran da su nas zajebavali, ali moraju i oni da se malo zezaju – možete da zamislite nas kad idemo ulicama, bar u početku, i kao kreteni zijamo ljudima u zube. Ko zna šta su mislili, Videli smo da je zajebancija posle nekoliko dana, ali oni se zabaviše. Možda je tu i bilo malo istine ali način na koji smo mi to shvatlai beše iz iz naučno fantastičnih romana.

Polako smo upoznavali grad, obazrivo, i u početku smo se uglavnom muvali oko hotela. Preko na reci bilo je privezano nekoliko čamaca, dobrih, i neki gliser, pa beše tu i jedan momak koji se stalno nešto muvao oko hotela. Nekako iz dosade priupitasmo ga kako bi čamcem, i kojim, preko reke. (Jel’ beše Mak Dizdar – Valja nama preko reke). On reče da birmoami. Kako da biramo? A on -birajte, mi: čiji su
čamci, on – ma nema, veze ćapićemo. Eto, kad se nama nešto nije sviđalio nije bilo po zakonu. Izabrasmo malo veći čamac, znate da pirane ne uskoče u njega, i krenusmo. I mada je brodić pičio brzo, trebalo nam je vreme da pređemo preko reke i da se približimo velikoj tmastoj, zelenoj obali sa druge strane. Kad ‘oćeš! Ulazimo u ogromnu šumu ali reka ne prestaje. Ševrda momak vrlo spretno između velikih drveta i bez imalo straha da će nešto zakačiti dole, znači duboko je, ide kao Križaj. I onda šok – sojenica, nešto kao Tomina na Savi, samo od drveta i viša. I buljuk, valjda petoro dece na stepenicama. Sojenica ima dva otvora, nešto kao prozori koje sam uspeo da vidim. Rupa na sred poda je WC, i jedna prostorija za sve i jedna vrata, zapravo samo otvor iza koga su četiri stepenika gde pristaje čamac. I to je sve. Stariji nisu bili tu, a deca radosna samo skaču u vodu i plivaju, smeju se. Odoše naše predrasude o piranama i shvatismo koliko je radosti u njima, a koliko neznanja, predrasuda i bezrazložnih strahova u nama. Deca nam mahnuše i nastaviše igru dalje.

Mi se vratismo, i zamislismo se. A došlo nam bilo da skočimo sa njima u vodu. Momka koji je za nas “ukrao” čamac i vodio nas iz divljine u divljinu videh posle u sportskoj hali, u odelu i sa bubucama u ušima. Beše to peruanska UDBA, sigurno. Za svaki slučaj, da nas ne pojedu kanibali.

Velika krivina Amazona

Kako se bližio kraj turnira, gde smo bili najbolji, sve smo opuštenije i dublje zalazili u grad. Navikli mi na ljude, a i oni na nas. Odvedoše nas i na jedan izlet brodom u rukavce Amazona. Prilično je širok za naše pojmove o rukavcima, sedamdesetah metara, a drveće iznad se spojilo i deluje egzotično, da ne kažem zastrašujuće. I uglavnom beše priča – te ima krokodila, zmija i pirana, ali ne videsmo ništa.

Vođa je bio neki Nemac, obučen u one kaki uniforme sa pištoljima za pasom, i ženske su ga gledale kao Stiva Mekvina, a on folira – ovde bi dobio batine na prvom ćošku. Ali kad platiš da odeš u tu vukojebinu onda moraš da potvrdiš svoju maštu, jer jebeš sećanja ako nema egzotike.

Odemo do velike krivine Amazona, tu je kao centar grada Ikitosa, kao na kopnu, ali je cela površina reke bila prkrivena sojenicama poređanim kao u ulici, još sam samo očekivao i adrese – kanal Revolucije br 43. Ili što bi Nada Macura rekla – kanal kralja Aleksandra V.

Zbog ogromne količine fekalija i slabe matice taj deo grada je mnogo smrdeo za naše ukuse, i izbegavali smo ga kasnije. Ali navikoh se na ljude sa najlepšim osmehom na crpurastom tenu i sa lepim zubima. Očnjake ne primetih. Pretposlednjeg dana skupih hrabrost da uđem u jedan restorančić, njihovog tipa, malo je reći egzotičan, i dok ne uđeš izaziva otpor. Sve što mogu sada da kažem je da je hrana bila fantastična, i da bi je alavo jele i one site piranice iz hotelskog akvarijuma.

Sve beše ljudski i normalno. Sala u kojoj smo igrali je od nekih drvenih greda sa velikim rasponom. Kao građevinac sam se kasnije upoznao sa tzv. lameliranim nosačima. Izgledalo je nestvarno, ali kad nije smetalo Amerima nije ni nama. Takvu konstrukciju sam video prethodne godine u Šangaju. Drvo je odvajkada najpouzdaniji saradnik u zidarstvu.

Gledam slike današnjeg Ikitosa, 365.000 stanovnika i svetli bulevari, postao je impozantan grad. Ja ga takvog ne pamtim. Nama su pričali priče o prašumi gde je napravljena Brazilija, prestonica Brazila. A nije bilo tako.To je bio distrikt sa studenskim gradom Gujanijem, i planiranim gradom na nekoj crvenoj visoravni, a sve je ostalo jw potreba ljudi da na daljinu podgreju ljubopitljivost i maštu.

Mi smo u Ikitosu toga vremena dotakli  zastrašujući izgled prašume i neobuzdanu i razoružavajuću lepotu osmeha i dobrote ljudi. Niasm u poziciji da vam kažem da li kod osvetljenih bulevara i novih građevina ljudi ostadoše isti – nemoguće je da jesu, ili možda grešim…
Bio sam na mestu gde nastaje Amazon ali su me kupili, opustili i razoružali ljudi koji su mi pokazali i ubedili me da Amzon nastaje tamo gde nastaje nepatrvoreni život.

Tek da se zamislimo!

(Kraj)

Photo: Screenshot