Dugi: Vreme praštanja

Behu neka pisanja, normalno mnogo ozbiljnija i značajnija od ovog mog, te vreme raspleta, te vreme smrti, ali me nekako dodirnu ovo vreme našeg Božića i vreme praštanja. Što se mene tiče ja mogu, hoću i oprostiću svima sve, neću zaboraviti, ali oprostiću. Jedino sebi neke stvari ne mogu. Nikad da oprostim, ali je i meni teško sa mnom.
Sećate se, a stariji se sigurno sećaju Seida Memića Vajte i njegove “Zlatne ribice” – kao lovio neki čuvek ribu, lovio, lovio ceo dan, i ulovio ribicu zlatnu… I tako ide do najveličanstvenijeg kraja, po mom, i da malo iznerviram Ostoju – “najnašijeg” kraja  (meni je to najprelepšiji kraj – prim. A. Ostojić) –  “e kad je tako, kad si takva idi nek te drugi hvata, ja nisam čovek od jedne želje i pustiću te iz inata!” E vala neka, svaka mu je na mestu. I uvek kad čujem te stare stihove spontano se razgalim i nasmejem.
Ovo što sledi možda i nema neke direktne veze po smislu, ali je isto itekako naše. O nekom dedi koji je imao dva sina i dve snaje. I reče ono krucijalno: “Ja imam dve snaje. Jedna je loša i stalno mi govori (ono što Andrija govori Anđelki) deda jedi govna. Druga, Milica, je dobra i stalno mi kaže: deda ne jedi govna”. E pusta starost i iskonska želja da je pokolenje u pravu i bolje od njega. Nad-pamet. Nemojte da slučajno pomislite da je deda glup.  A naš je, osećam.
Tako i ja mojoj ženi nikad ne rekoh ono prvo, ružno. Doduše, na zidu imam jedan papir na kome piše “NJG”, i stalno pokazujem prstom na to. Ovo još nema veze sa košarkom ali biće je verujte. Ili se bar nadam, zbog Ace i Vlade. Tek, moja žena je uvek u pravu, sem kad nije, ali onda važi preambula. Vrisnula je, u pravu je, kad videsmo da Božić donosi praštanja, što je i cilj našeg najradosnijeg praznika O tome sam već nešto na početku teksta.
Jebote, oprostiše i onom harmonikašu iz Peći, i zeleni plan i Mobtel, pa onom gitaristi odavde, ili odakle je već, i onoliko banaka i Kipar, pa mnogim probisvetima zbog “zastarelosti”. Trgovčević me nazvao za Božić i reče da mu se “javlja” i za Miškovića isto. I ako on to “ne zna” da mu javim. Dramaturško odeljenje tužilaštva to majstorski uradi, da od silnih pljuvanja izabere samo nedokazivo, i nije prvi put. Ako nije zastarelost, ili neka druga abolicija, onda su viši interesi: ne diraj “nosioce”nacionalnih priznanja. Ili zbog mira u kući, ili da ih držiš za ono ispod stomaka… ko zna kad će zatrebati.
Ali zato kad žena i ja prođemo Bulevarom preko puta Univerziteta ili zajedno, što je retko, ili sam, i čistačice i domari i kuriri izlaze i upiru prstom u nas (ili u mene): eno ga, ili eno ih – utajili su jedan ček Poštanske štedionice još u prošlom veku, i država propada. Ovi gorepomenuti su iz famoznog kreditnog biroa, gde su sem njih i neki važniji i nevidljivi kao sudski izvršitelji. Kako je samo naivno izgledalo formiranje pomenutog biroa, i prošao je “lišo”, što bi rekli braća Dalmoši. Samo zato jer je podsećao na biro za zapošljavanje.
Jedino se bune sudski izvršitelji zbog nemogućnosti da intervenišu kod harmonikaša i gitariste, jbg procenat je u pitanju, ali ućutaše jer kako su ih stvorili tako mogu lako i da ih… Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani. Ali zato ček po ček… ma, kakav Mobtel po Mobtel, zeleni plan po zeleni plan, Kipar po Kipar, banka po banka! Hrišćanski je praštati, a Božić i oko Božića je najbolje vreme za to.
Ali – kome da oprostimo za ovih minus 14 Celzijusa? Moj prijatelj Ranko Rajković, najbolji hidrometeorolog Srbije i one naše “bratske” brdske države, ali i pisac i kritičar, dođe pred ovaj kijamet ovde iz Podgorice. Valjda zna nešto više, a i ovde bolje greju stanove.
E, sad da konačno počnem da se vezujem za košarku. Čujem da je sranje u Splitu, hladno i tamo, i zovnem Šolmana. Imao je neku operaciju na leđima, pa da vidim kako je. Reče da je užas i da su on i žena izašli na kafu u kafić blizu kuće, ali da je toliko hladno, sa vetrom, da su njih dvoje pitali one u kafiću da li imaju privremeno prenoćište. Nasmejah se kao fazonu, a ovde sve hladnije i hladnije. Ostavim auto i pođem  kući da nekom čestitam Božić. Provalim na telefonu grupno slanje, i onda ovim svojim dugim ali od silnog grickanja noktiju tupim prstima iskucam nešto adresa i batalim. Inače držim svoj telefonski broj u šoferšajbni automobila, zbog parkiranja u Beogradu. I po onoj hladnoći tri puta zovu različiti ljudi da me opomenu da su mi ostala upaljena svetla. Lep osećaj da dobro u ljudima ipak opstaje uprkos svemu.
Ujutru primetim da sam poslao i Željku Jerkovu u Split ono “Hristos se rodi”. I sad – šta da radim, treba da siđem da upalim auto, a opet moram i da zovem Željka da se izvinim. Bolje da ja pogrešim nego da se on naljuti. I u tom premišljanju zvoni telefon, zvonak smeh sa druge stane. Jerkov, i  njegovo: “Vaistinu se rodi“!. Jebiga, stvarno smo iznad. Te on i Dragica za naš Božić imali bakalar, i bog zna kako, ali sam dobio i najkompletniji hidrometeorološki izveštaj da sam se naježio. Led, minis sedam, bura sto na sat, more ledi, struje nema, i opet ono naše – žao mi je, mnogo žao. Takvi smo mi Srbi, zato nas i svrbi.
Tek i da mu Ranko Rajković pozavidi. Upalim Studio B, da vidim temperaturu (ovo sam napomenuo samo da neko ne pomisli nešto drugo), kad ono minus 14. A opet moram da vidim da li auto pali, za ne daj bože. Od straha i zastrašujućeg razgovora sa Željkom setim se Nade Macure, i počnem da se  “slojevito “oblačim. I gaće, i untercigere, ili kraće untrce, pa pantalone, gore jednu majicu, pa šlofijanku, pa džemper, tanju i deblju jaknu. Tako slojevit ruke i noge teško savijaš, kao svojevremeno oni šverceri iz Trsta sa po deset pari farmerki na sebi.
Krenem niz stepenice dole, izađem znojav napolje jer kod nas u hodniku greju kao ludi. Utrčim u auto, kresnem – upali ko bomba, malo zadovoljstva, i onda – frka. Znate, godine su, a i doktori insistiraju da ne smem da trpim. Pođe mi se na jedno mesto. Ali auto još nezagrejan, čekaj još malo. Potom trk na četvrti sprat bez lifta, jeste vreme praštanja – ali bešiki, to još niko nije rekao. Polako uz stepenice, pa sve brže i brže ali, stara je gradnja i visoko je. I taman dođeš tamo gde su se i najhrabriji usrali, kad problem – pantalone, pa onda da li prvo untrce ili šlofijanka (ovo mora da su germanizmi), pa ako imaš sreće da pogodiš onda da li majica ili gaće, ili obrnuto, pa tek onda tražiš ako nađeš preuzvišenog ili, po godinama, preuzniženog; panika je na vrhuncu,olakšanje je tu, da li koji sekund pre ili kasnije i da li je pogođeno ono što liči na koš – nebitno je. Ali iako je Božić, u samoj životnoj praksi praštanje je sporedna kategorija.
Ide Bajaga na Radio Karolini, i setih se da sam se namerio da pročitam Duška i njegovo i Bajagino “Verujem-ne verujem”. Pročitam, i odmah replika. Ne kao posmatrač, nego kao” čimbenik” iz prvih redova.
Slušam odozgo razgovor majke moje dece sa njima. Naravno, ja na tapetu. Kao”nezreli otac” nije baš da sam poslušan, korespondiram sa svojim mislima a sad mi ih je raspirio Souly. Sve mu je na mestu sem onog u početku – izvjesni Čemberlen. Ne ide. A ostalo je na mestu, i sa njegovog stanovišta izuzetno zapaženo i vodi različitim razmišljanjima.
Nisam igrao utakmice u kojima bi jednom igraču bilo nameštano da se “proslavi”. Sem jedne, ali o tome kasnije. Pisao sam već o tome kako sam u Abu Dabiju odigrao utakmicu sa datih 69 poena, i bio posle meča prozvan da nisam odigrao dovoljno dobro, jer da sam dao 77 mi bismo pobedili sa jedan razlike. Tipičan “robovlasnički odnos”  bez nameštanja, ali sa strahom kod mojih saigrača i odsustvom, sem kod jednog, i miligrama samopouzdanja i želje da se takmiče. Stvar mentaliteta i vaspitanja. Ja sam samo svedok i žrtva istog.
U Radničkom se nikad nije desilo da se iživljavamo, bili smo vaspitani i hteli smo da budemo što bolji, što se od nas i očekivalo. Ali jednom, samo jednom je nešto ličilo na “bespotrebno kurčenje”, bez pokrića. Druga liga, mi superiorni i dolazi nejako Mavrovo, sa ambicioznim mladim trenerom. Vrednim, ali sa slabim timom i njegovom žalopojkom da, koliko god da su vredni i ambiciozni, izađu  na teren jakima i deca su tada prosto ubijena u svojoj strasti i volji. I da ne dužim, pobedili smo sa 188:44 u Beogradu. Nabacivano je Braci Karatiju da prebaci stotku, i zapisnik je radio na tome, a nas, počev od njega, je u jednom momentu bilo sramota. Upitali smo se da li je to ono što nas zadržava i fascinira u košarci. Niko se nije pohvalio u svlačionici posle utakmice. I to nam je bila škola. A vratilo se kad smo kao vrhunski tim poraženi od Bosne sredinom sedamdesetih sa 45 razlike, bez nameštanja – čisto sportski. To beše ono čuveno Pivino – “Zamisli njih krene, a nas stane”. E, jebiga, baš se pogodilo.
Kad sam već kod Sarajeva, onu godinu kad sam odigrao za KK Sarajevo bilo je nekoliko utakmica gde sam dao mnogo, ali to je bilo takmičenje, jaki timovi, moji saigrači fantastični. Nema puštanja, a ja moram da se pokažem i pobedim i po mentalitetu, i po statusu. Sve sportski i u okviru moralnog vaspitanja.
I opet Sarajevo – bio neki kao festival košarke, Kup republika i pokrajina. Osam timova, skoro cela jugoslovenska liga na okupu, a sećamo se koliko je ta liga značila u Evropi. Bili smo svi prijatelji i drugari, smešteni u novootvorenom “Bristolu”. Sem Kosova i Bosne, pa i donekle Crne Gore, veoma jake ekipe. Uzgred, to je bio jedini put da sam igrao za reprezentaciju Srbije.
Pre turnira neki “naučnik” objavi da najbolji strelac dobija vrlo skupocen sat na poklon. Nismo odmah primetili otimanje, sve dok neko ne skrenu pažnju, mislim da bejaše moj brat koji je igrao za Vojvodinu. Reče da je Jova Malešević otimao loptu od svojih, tuđih, čak i od sudija, samo da da više. Ima u tome preterivanja, ali nije ni predaleko od istine.
U svakom slučaju sa tribina smo gledali Hrvatsku protiv Crne Gore. Nabacivalo se Jerkovu. Beše i smešnih situacija. Vraćanje Željku na sredinu terena da u naletu završi. I on u jednom momentu stade i odmahnu rukom. Bilo ga je sramota! Završio je utakmicu sa 88 poena. U nekoj diskusiji, uveče, u polu-zezanju o tome ne sećam se da je to iko odobravao, sem jednog – reče: “Jebeš zezanje,voleo bih ja da mi pored imena piše 88”. Nije red da kažem ime, ali meni je to izgledalo gladijatorski i životinjski.
Sutradan smo igrali protiv Kosova. Mnogo smo bili jači i pred sam izlazak reče naš trener da dajemo loptu Praji, jer ima šanse da uzme sat. Stali smo, slegli ramenima i počeli utakmicu sa nelagodnošću. Praja je bio dobar i bez forsiranja, i davao je najviše. A i svi mi bejasmo uglavnom strelci, retko ko da je hteo da se svesno liši situacije za egzekuciju. I koliko god da smo se trudili da sve izgleda normalno, ja sam sve završavao kad god sam mogao – Praja, kao najbolji strelac u toj utakmici, se osetio posramljenim i iskreno mi rekao: “Dugi, manite onaj sat – ovo je sramota”. Onda sam shvatio koliko je uspravan i veliki čovek, bez obzira kakav je igrač.
Elem, nagrada je ukinuta. Velika mrlja na iživljavanju prijatelja nad prijateljima je ostala kao opomena i kao sramota svih nas. Nisam siguran ni da je to takmičenje, ili festival u tom obliku ikada više održan. U životu imaš momenata kad sebi ne opraštaš ništa, čak ni u vreme praštanja.
Tu i tamo čujem se sa Zekolijem, iz Prištine. Da, sa Zekolijem. Bio mi je i ostao prijatelj iako smo zajedno bili svedoci te mladalačke “iščašenosti” duha u Sarajevu. Svi akteri tog događaja ostali su međusobno bliski, i danas svima nama, baš svima, to beše škola iz morala,vaspitanja i ljudskosti.
Ako se neko drugačije seća ovoga – neka iznese, ali kad mi je do nečeg stalo ja to pamtim kao slon, i ubeđen sam u autentičnost svoga sećanja.
I sva ona Duškova sećanja, zabeleške i ekstremna dostignuća uz pomoć, ili bez pomoći sudija, su višeslojna i različita. I onih 100, i 105, i 144 i 71. I ne treba da bude Božić da mi – a ko smo to mi da nekom praštamo? Pre će bog oprosti. I nezrelost, i klinačko ushićenje, i sitno nadimanje ali i nedostatak ljudskost, bolje reći neljudskost koja se ne prašta, i kad tad dolazi na naplatu.
Tako nešto pamtim i ne zaboravljam, a ako sam ja bar delić nečega grize me, jako me grize.
Praja u životu nije morao da uradi ništa više, meni je dovoljno što sam ga kao pravog upoznao na tom događaju u Sarajevu.

Photo: MN press