Ako nekog nisam ispustio, jedan imaginarni “All Star” tim na početku Evrolige mogao bi da izgleda ovako: Pau Ribas, Dolman i Navaro (Barselona), Grendžer (Efes), Bogdanović (Fenerbahče), Landesberg (Makabi), Klark (Uniks), Mačvan (Armani), Hanter (Real Madrid) i Barnjani (Baskonija). Šta im je zajedničko? To što ne igraju, svi su povređeni. Neki će pauzirati duže, neki kraće, ali vezuju ih povrede.

Čitam u španskoj štampi otrovne strelice na račun kalendara Evrolige. Kao, krivac je prenaporni raspored koji je sa 30 kola u regularnoj fazi nametnula Evroliga. Simptomatično mi je da se najviše žale treneri ekipa koje su loše krenule. Žali se Barcokas, kuka Trinkjeri, verovatno još neko. Razumem ih, treba opravdati loš start i u tom smislu povrede su gotovo dobrodošle. Nisam pročitao žalopojke Željka Obradovića i Dimitrisa Itudisa, trenera timova koji imaju po 4-0.

Uopšte nije sporno da je kalendar Evrolige težak i da traži izuzetne napore, ali tek su prošla 4 kola. Sigurno je da ima zamora od putovanja, ali pre će biti da je u pitanju loša sreća jer ma koliko napor bio 10-tak utakmica od početka sezone ne mogu biti jedini uzrok povreda. Istina, neki igrači su igrali i kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, što je dodatni napor, ali čini mi se da je među povređenima samo “kosovar” Dolman imao taj dodatni angažman. Vidim i da se već na početku NBA sezone ozbiljnije povredio Riki Rubio. On, sigurno, ne može da se žali na kalendar već samo na lošu sreću.

Problema sa povredama će tek biti, a što ih bude više biće i više glasova protiv kalendara Evrolige. Ima li rešenja? Verovatno da ima, ali ne odmah i ne lako. Koliko znam, Evroliga namerava da se u budućnosti širi, da li će to biti 18, 20 ili 24 tima zavisi od mnogo čega, ali koncept “svih protiv svih” ostaje na snazi bez obzira na broj timova. Dakle, ako ih jednog dana bude 24 timovi će samo u regularnoj sezoni igrati po 46 utakmica, plus plejof i F4, suma sumarum pedesetak utakmica samo u Evropi. Barselona bi u tekućoj sezoni mogla da stigne do 89 utakmica, što je više od polovine NBA timova koji ne uđu u plejof. U hipotetičkoj Evroligi sa 24 tima broj mečeva popeo bi se na preko 100 što bi zaista bilo mnogo.

Šta je rešenje? Priznajem da ga nemam ni kao ideju, ali izneću glasno jeretičku misao da će u u budućnosti ceh platiti nacionalne lige. Neću da tvrdim, ali nekako mi se čini da sve ide ka tome da najbolji evropski klubovi igraju samo Evroligu. Odmah da kažem da nisam pobornik degradiranja nacionalnih liga, ali bojim se da će klubovi, u budućnosti, gledati svoj ekonomski i sportski interes, baš tim redom. Ne mogu da zamislim ACB ligu bez Barselone i Reala, niti našu – ma koliko kratka i slaba bila – bez Zvezde i Partizana, ali neću se pitati ni ja, ni navijači, već klubovi. Moguće je, naravno, i neko među-rešenje sa “skraćenim” učešćem evroligaša u nacionalnim ligama, recimo samo u plejofu, ali sve je to na dugom štapu.

Novi format Evrolige, u takmičarskom smislu, obećava i ne bi ga – bar za sada – trebalo gledati kroz povrede igrača. Bilans i utisci svodiće se na kraju sezone, ali evidentno je da se u evropskoj košarci nešto menja. Da li ćemo jednog dana imati “EBL” (European Basketball League) , vernu kopiju NBA, ostaje da se vidi. To ne zavisi samo od kalendara već i od niza drugih uslova: budžeta, sala, čarter-letova, dužine “rostera”, TV ugovora… Možda je to cilj kome treba težiti, ali evropska košarkaška kultura je drugačija od američke i to treba imati u vidu. U Evropi ne možeš da Barselonu premestiš u Rim i da ona ima navijače, niti bi neko u Moskvi navijao za, recimo, Armani Milano. U Evropi su nacionalne titule cenjene kao i one međunarodne, možda čak i više.

Ako neko uspe da pomiri nacionalne košarkaške interese i atraktivnost međunarodnog nadmetanja, možda ćemo naći pravu formulu po kojoj bi i vuk bio sit i košarka(ši) na broju.

Photo: MN press