Evropska profi-liga, neuspeo pokušaj 1975.

Dok uživamo u neizvesnim i kvalitetnim utakmicama  ovosezonske Evrolige samo retki „starosedeoci“ i dobri poznavaoci istorije košarke setiće se da je davne 1975. na našem kontinentu sproveden neuspeo eksperiment sa takozvanom Evropskom profesionalnom košarkaškom ligom (EPLB). S obzirom da se sve dešavalo daleko od naših granica, malo će ko kod nas znati nešto o pokušaju koji je doživeo krah ali koji je, na neki način, otvorio put ka ovome što imamo danas. Zahvaljujući prijateljima i kolegama iz Barselone koji su ovih dana lansirali novu košarkašku reviju u Španiji „Zona 1-3-1“ u prilici sam, uz dodatno svedočenje gospodina Bore Stankovića, da ispričan tu priču iz istorije košarke.

Vreme događaja su sedamdesete godine prošlog veka, vreme pune ekspanzije košarke u SAD ali i stalnog podizanja kvaliteta takmičenja u nacionalnim šampionatima evropskih zemalja,  Kupu šampiona i ostalim kupovima FIBA. U Americi su postojale dve lige, NBA sa 17 timova i tradicijom dugom 30 godina i ABA, osnovana 1967. koja je imala, isto kao i NBA, draft, regularnu sezonu i plejof, ali i neke novitete: šarenu trobojnu loptu i šut za tri poena, što će NBA prihvatiti tek 1979. ABA nije izdržala konkurenciju, ugasila se 1976. ali je tokom 9 sezona ostavila dubok trag, pre svega zbog velikog broja asova koji su igrali za klubove u njoj: Džulijus Irving, Artis Gilmor, Rik Beri, Spenser Hejvud, Mozis Meloun, Džordž Gervin, Bili Kaningam… Poslednjem All Star meču  ABA lige, 27. januara 1976. u Denveru,  prisustvovalo je 17.798 gledalaca, malo više nego što je te godine bilo na meču „svih zvezda“ NBA u Filadelfiji (17.511).

U nekom trenutku podudarili su se interesi grupe američkih biznismena i nekih evropskih košarkaških poslenika. Ideja je bila formiranje Evropske košarkaške profesionalne lige (EPBL) . Sa evropske strane promoteri su bili baskijski trener Hose Antonio Kaska i  selektor Belgije  Gij van der Brek, a podržavao ih je francuski biznismen Marsel Leklerk. Međutim, projekat je propao u startu, nije se maklo dalje od ideje. Istovremeno, slične planove imala je još jedna grupa ljudi koja je svoj projekat krstila International Basketball Association (IBA). Iz njih je stajala agencija „World Sports Limited“ čiji su vlasnici bili Džim Kobrun i Stiv Arnold. Oni su imali dobar odnos sa Volterom Kenedijem, tadašnjim komesarom NBA lige. Tom Kenediju se pripisuje da je prvi pomislio na ekspanziju NBA u Evropu, do čega još nije došlo ali se i dalje priča o tome.

Ozbiljna prepreka bila je FIBA, u čijoj je skrećenici ovo poslednje slovo dolazilo od reči „amater“ – koja će 1976.  godine  biti zamenjena sa „asociacija“ – ali u to vreme, početkom 70-ih godina, profesionalizam je bila zabranjena reč u košarci iako su igrači u Italiji, Španiji, Francuskoj i drugim zemljama i te kako bili plaćeni. Međunarodni olimpijski komitet takođe je bio veoma rigorozan prema profesionalizmu, mada je u vrhunskom sportu dominirao lažni amaterizam. FIBA je tih godina kao legitimnog predstavnika košarke SAD priznala NCAA, američku studentsku ligu. FIBA još uvek nija bila spremna da prizna profesionalizam a njen tadašnji generalni sekretar Vilijam Džons poslao je svim nacionalnim federacijama pismo u julu 1974. u kome je tvrdio da „u amaterskoj košarci nema mesta za profesionalizam“. Kritikovao je primer iz SAD rekavši da je „profesionalna košarka uništila  sve amaterske aktivnosti“. Profi-basket nazvao je „parazitskim tumorom, sličnim kanceru“.

Ideja o evropskoj profesionalnoj ligi rađala se uz mnogo problema, sumnji, neizvesnosti. U početku, računalo se na saradnju sa postojećim evropskim klubovima ali kako su oni bili pod kontrolom nacionalnih federacija, a ove pod nadzorom FIBA, odlučeno je da se formiraju novi klubovi u kojima bi igrali američki igrači jer se na evropske nije moglo računati zbog gubljenja statusa amatera, ma koliko taj amaetirzam bio lažan.

Od dve ideje brže je napredovala ona IBA, pored ostalog i zato što je projekt predstavljen Vilijamu Džonsu uz spremnost da FIBA bude uključena u celu priču. U startu je trebalo da igraju klubovi iz 8 gradova, odnosno država: Diseldorf, Pariz, Ženeva, plus po jedan tim iz Italije, Španije, Grčke, jedne od zemalja Beneluksa i – Jugoslavije. Kvota za upis bila je fiksirana na 20.000 dolara, a klubovima je garantovano 30 utakmica kod kuće. Posle još nekoliko meseci pregovora projekat je dobio ime EPBL (Evropska profesionalna košarlaška liga). Vilijam Džons je delegirao Španca Rajmunda Saportu kao čoveka od poverenja koji će kontrolisati takmičenje. Nacionalne federacije, uprkos prisustvu FIBA, nisu bile spremne na saradnju sa organizatorima novog takmičenja i od prvog momenta su postavljali sve moguće prepreke, od „zauzetosti“ sala i sudija do ignorisanja u medijima.

Da skratim, posle silnih peripetija odlučeno je da u prvom izdanju EPBL učestvuje 6 ekipa iz Tel Aviva, Brisela, Ženeve, Liona, Madrida i Minhena. Formirana je neka vrsta takmičarske komisije, u kojoj su bili Džons i Stanković ispred FIBA, i predstavnici federacija Francuske (Rober Bisnel), Švajcarske (Žirar), Španije (Saporta) i trojica iz EPBL (Heht, Meade i Beker). Dogovoreno je da ni jedan evropski igrač mlađi od 32 godine ne može da igra.

Prvi zvanični akt EPBL bio je draft 19. novembra 1974. u Njujorku. Na raspolaganju su bili samo igrači bez ugovora u NBA i ABA i svršeni studenti NCAA koji nisu našli angažman u domovini. Neki su imali solidan košarkaški pedigre, poput Džona Vejlija koji je bio plej na Ju-Si-El-Ej (UCLA) u vreme Džabara, ili Leri Snejk koji je imao više od 10.000 poena u NBA.

Liga je krenula 12. januara 1975. utakmicom između Minhenskih orlova i Sabrasa iz Tel Aviva. Vilijam Džons je podbacio loptu na početku, ali gospodin Bora Stanković izneo mi je svoje sećanje koje potvrđuje tezu da je FIBA na neki način „pokrila“ takmičenje da bi ga – sabotirala:

– FIBA je formiranje EPBL doživela kao pretnju našim kupovima koji su bili u punoj ekspanziji. Džons je, umesto da uđe u otvoreni rat, izabrao taktiku „zajedničkog rada“ čime je postigao da sve bude pod njegovom kontrolom. Na kraju se sve završilo krahom američkih biznismena koji su izgubili oko pola miliona dolara i digli ruke – seća se Stanković.

Bilo je planirano da timovi odigraju po 42 utakmice, ali ni jedan nije stigao do te cifre. Već krajem marta takmičenje je prekinuto. Najviše mečeva odigrao je tim iz Teal Aviva – Sabras – 30. Imao je 20 pobeda i 10 poraza. Švajcarski  Swis Alipns stigao je do 28 (15-13), kao i ekipa iz Minhena (10-18), Belgium Lions iz Brisela odigrali su 27 (17-10) a španski Iberia Superstars 25 (7-18).  U pokušaja spašavanja lige planiran je turnir tri prva u Tel Avivu za dobijanje šampiona, ali ni to se nije dogodilo. Iz retkih dokumenata o tom neuspelom eksperimentu saznajemo da je odabran najbolji kvintet u koji su ušli Ker (Sabras), Šaler i Van Zandt  (Alpins), Džoe Hamilton (Eagles) i Edi Mast (Lions).

Ekspriment je propao, ali profi košarka je ipak stigla u Evropu, od 1992. na olimpijskim igrama imamo i igrače iz NBA a Evroliga je, izgleda, našla model takmičenja koji funkcioniše. Sve u svoje vreme…

A možda će doći i vreme o kome je 1975. u reviji „Pro Basket“ Volter Kenedi, komesar NBA, napisao:

-Vidim u ne tako dalekoj budućnosti profesionalnu ligu između Evrope, Amerike i Afrike/Azije,. Zašto da ne? Ako radimo na tome, uz pomoć satelitske televizije i sa modernim avionima distance neće biti problem… Takmičenje bi bilo podeljeno u 4 grupe: Severna Amerika, Evropa, Južna Amerika i Azija/Afrika. Po 8 u grupi, ukupno 32…Svaki tim odigrao bi 28 utakmica a po dva prvoplasirana  išla bi u narednu fazu na ispadanje. U finalu bi igrali prvaci zapadne i istočne hemisfere. Prepreke? Mnoge, naravno, ali po mom mišljenju sve je rešivo.

Od te proročanske vizije prošle su 42 godine a još ništa nije rešeno (osim što preko 100 stranaca igra u NBA, ali to je dokaz da je košarka “uvezena“ u NBA a ne da je „izvezena“ iz nje), a nisam siguran i da će biti u dogledno vreme. Ili možda grešim?

Photo: Privatna arhiva