Golden Stejt Đoković  

 

Čitaoci “Koša” svakako se sećaju Vlade Olića, čije su priče iz NBA lige, koje je slao sa lica mesta, nestrpljivo čekali. E – taj Vlada je ponovo među nama, tačnije on je i dalje u Americi ali ovo je njegov prvi prilog za portal Koš magazin. Uživajte!

 Golden Stejt Voriorsi su  pobedom u Denveru nastavili da haraju NBA ligom. Sa 15 uzastopnih pobeda izjednačili su rekord  najuspešnijeg starta sezone bez poraza. Pre njih, 15-0 su još bili postigli Vašington Kepitolsi iz 1948-49, predvođeni legendardnim Redom Oerbahom pre nego što se preselio u Boston, kao i Hjuston Roketsi iz 1993-94. Kepitolsi su izgubili u finalu te godine, dok su Roketsi osvojili prvu od dve uzastopne NBA titule. Voriorsi su sada oborili rekord za najbolji start sezone jednog važećeg šampiona. Pre njih, Seltiksi iz 1957-58, predvođeni istim tim Redom Oerbahom,  započeli su godinu sa 14-0 na putu ka drugoj od 9 uzastopmnih šampionskih titula. Možda sada gledamo početak slične dinastije?

Apsolutni rekord možda pada već u utorak uveče kada u Oukland dolaze jadni Lejkersi (2-11) koji već na startu izgledaju gore nego lane – koliko to god zvučalo nemoguće. Pred urnebesnom publikom u Orakl Areni, gde su Voriorsi nanizali 26 uzastopnih pobeda i 45 u poslednjih 46 utakmica, sve su šanse da ćemo gledati novo slavlje.

Nameće se pitanje– da li je ovo najbolji tim svih vremena? Teško je praviti prava poređenja zato što se sportovi i okolnosti menjaju. Tako da je nezahvalno postaviti pitanje ko bi dobio duel između ovih Voriorsa i jedne od onih ekipa Seltiksa iz 50-tih, šoutajm-Lejkersa iz 80-tih, ili Bulsa iz 1995-96 koji važe za možda i najbolji tim svih vremena, sa svoje 72 pobede u jednoj sezoni. I te Bulse sam izbliza pratio sve do Kukočeve prve NBA titule, ali ovaj tim Voriorsa deluje svetsranije.

Tih 15-0 je neverovatno velik podvig, pogotovo danas kada se sve utakmice prenose na televiziji i svako svakog dobro poznaje. Teško je održati konstantan nivo igre iz večeri u veče, pogotovo na početku sezone kada ekipe još nisu dovoljno uigrane. Dobro se sećam serije Roketsa od pre dvadesetak godina, pratio sam je i izveštavao za dobru staru papirnu verziju “Koša”. To je bio jak i dubok tim, napravljen za napad na titulu. Sećaze se, to je bio onaj legendarni tim pod vođstvom Rudija Tomjanovića: Hakim Olajdžuvon, Otis Torp, Robert Ori, Keni Smit i Vern Maksvel, plus Sem Kasel i Mario Eli sa klupe… (Samo im je nedostajao Žan Tabak koga su uzeli tog leta na draftu, i od njega napravili prvog ex-Jugoslovena sa šampionskim prstenom. Dobro, možda je i Klajd Dreksler malo pomogao za back-to-back titule.)

Hjuston je imao puno tesnih utakmica, 10 od 15 pobeda je bilo sa manje od deset poena razlike, i tokom serije im je koš-razlika bila na + 9,3. S druge strane, ovogodišnji Vorirsi su imali samo pet “tesnih” utakmica sa jednocifrenim pobedama, a njihova margina je na skoro neverovatnih + 14,4 iako su igrali protiv izrazito jakih ekipa – 67 odsto njihovih dosadašnjih protivnika su nastupili u plejofu prošle sezone.

Samo u poslenjih osam dana Golden Stejt je imao pet teških duela: produžetak kod kuće protiv Bruklina (gde je Andre Igudala morao da spasava stvari trojkom u poslednjim sekundama regularnog dela, i time izbori dodatnih 5 minuta); tesno protiv Toronta (koji je perfektno odradio strategiju preživaljavanja sa slobodnim bacanjima); maestralno protiv Klipersa u Los Anđelesu gde su se vratili sa -23 u prvom poluvremenu; veče kasnije kod kuće protiv Čikaga, poslednje ekipe koja ih je prošle godine pobedila u Ouklandu (uz San Antonio)

Dominacija sa – pomoćnim trenerom

Kada jedna ekipa završi prethodnu sezonu sa najboljim skorom tokom regularnog dela (67 pobeda), najboljom efikasnošću  i sa najboljom  odbranom, MVP-jem regularne sezone i šampionskim trofejom, a onda odradi leto za pet plus, rezultati su očekivani i ovakav start ne iznenađuje.

Posle osvajanja titule ovog juna Voriorsi su preko leta zadržali sve glavne igrače (najboljih devet po minutaži iz prošle sezone), a jedina dramatična kadrovska promena je bio trejd Dejvid Lija u Boston, čime su se otarasili njegove ogromne plate od 15 miliona dolara po sezoni. Uz to, Drejmond Grin je potpisao novi višegodišnji ugovor tako da je srce tima obezbeđeno za mnogo narednih sezona. Klub i Herison Barns nisu uspeli da se dogovore o novom ugovoru, i on će sledećeg leta postati delimični slobodni agent, što znači da ima prava da pregovara sa bilo kojom ekipom ali kakvu god ponudu dobije Voriorsi imaju priliku da mu ponude isto to i on automatski (p)ostaje njihov.

Najveće pitanje ove jeseni  bilo je kako će ekipa startovati bez trenera Stiva Kera, koji je letos odradio operaciju leđa ali mu se oporavak iskomplikovao tako da je zbog bolova do daljnjeg van stroja, i ne zna se kada ćee se vratiti. Voriorsi su prošlog leta izgubili najiskusnijeg pomoćnog trernera Lajonela Holinsa, koji je preuzeo Nju Orleans Pelikanse, tako da je privremeno poverenje ukazano mladom 35-godišnjem Luku Voltonu, sinu čuvenog “big reda” Bil Voltona. Razmislite malo o tome: najbolji start sezone je postignut sa v.d. trenerom! (Prilična je nepravda  da se sve ove pobede zvanično statistički pripisuju Keru, tako da Volton nema ničim da se pohvali na papiru; štaviše, čak iako Golden Stejt nastavi da hara ligom bez Kera, Volton neće imati prava da vodi Zapadnu selekciju na Ol Star utakmici zato što je Ker to odradio prošle godine, a po pravilima isti trener ne moze da bude kouč na Ol Star utakmici dve godine za redom.)

Odgovor smo brzo dobili na parketu: ovo je opasan tim koji u današnjoj košarci nema mane, a sada, posle osvojene titule, igra sa “bolesnim” samopouzdanjem. Tokom leta su se pojavljivale razne priče koje su pokušavale da omalovaže trijumf Voriorsa: te imali su sreće da su ostali zdravi dok su svi njihovi protivnici u plejofu bili osakaćeni povredama, pogotovu Klivlend koji je najveći deo finala odigrao bez startne dvoje i trojke (Kajri Irving i Kevin Lav, u kojem god redosledu ih preferirate); te Džejms Harden priča kako je on trebalo da uzme MVP trofej (iako su ga Voriorsi pregazili, a on lično je u ključnoj utkamici serije jednostavno nestao); te provukli su se kroz lak raspored pa nisu morali da igraju ni sa Klipersima, ni sa Spursima…

Voriorsi se nisu mnogo javljali po štampi, nego su čekali šansu da svoj odgovor daju na parketu. Stef Kari sada izgleda za korak brži nego prošle godine, i nastavlja ne samo sa ludačkim šutevima nego i sa odličnim izborom. Iako je protiv Denvera odsedeo celu četvrtu i završio sa samo 19 poena (prva uakmica ispod 20 ove godine) što mu je “upropastilo” statistiku na samo 33.6 poena po utakmici, 52 odsto šut iz igre, 44 odsto šut za trojke – a kada pogledate kakve on trojke ispaljuje, iz kojih uglova, u kojim situacijama, to deluje kao da ste seli da igrate NBA2K i igru podesili na “idiot” nivo gde sve ulazi.

Pored Karija, ovaj tim je prepun odličnih individualnih majstora: ubitačna odbrana i dodatno šutiranje Kleja Tompsona, staloženost Herisona Barnsa, neverovatna svestranost Drejmonda Grina (dva tripl-dabla ove godine – koja četvorka u istoriji košarke ima skoro 7 asistencija i 8 skokova po utakmici?), i snažna tela u sredini (Endru Bogut i Festus Ezili) + MVP Finala Andre Igudala.

Uživanje na terenu

Ali ono što ovogodišnje Voriorse čini posebnim je timska igra. Iz svih interakcija je očigledno koliko ovi igrači uživaju da igraju jedni sa drugima, koliko dobro sarađuju, kako se razumeju, kako jedni druge pomažu u odbrani… Voriorsi u proseku pogađaju 42 koša po utakmici (iz igre) a imaju 29 aistencija, što je ogroman procenat poena koji dolaze kao rezultat timske igre. Čak četiri igrača ubacuju dvocifren broj poena po utakmici, a peti (Igudala) ima preko 9 – kad ekipa u proseku ubada skoro 115 poena po utakmici, ima dovoljno prostora da se svi istaknu. Kari je odsedeo celu poslednju četvrtinu u Denveru i aktivno je navijao i podržavao svoje mlađe saigrače, i to mu je bio prvi komentar posle meča – da je sjajno što su i oni dobili priliku da imaju malo veću minutažu. Čak 13 igrača je ulazilo u igru, svaki je imao bar 4 poena.

Gledajuci Noleta samo par sati pre Voriorsa u Denveru, pade mi na pamet da bi ovaj tim sasvim zasluženo mogli da zovemo “Golden Stejt Djoković” I oni i on su u poslednjih 12 meseci potpuno dominirali svojim sportom, do te mere da je upitno postaviti pitanje: da li možda sada uživamo u prilici da gledamo najbolje svih vremena kako nas zabavljaju iz dana u dan?

Voriorsi ove sezone igraju sa  neverovatnom dozom samopouzdanja. I kada prolaze kroz period lošije igre, kao kada su gubili od Klipersa sa 23 razlike i kada im u prvom poluvremenu ništa nije polazilo za rukom, u očima im se videla vera da ako nastave da se bore i igraju odbranu stvari će se vratiti u normalu. Čarls Barkli je to najbolje prokomentarisao – rekao je da je znao da će Golden Stejt pobediti zato što su sve vreme delovali mirno i staloženo. Nije bilo panike, nije bilo svađanja. Ta vera u sebe, u kombinaciji sa neverovatnim individualnim sposobnostima (“draženovsko”  šutiranje kakvo svet ne pamti) i timskim konceptom igre, polako ali sigurno lomi protivnika. Svaki igrač koji izađe na duel Noletu Đokoviću zna da tog dana mora da bude apsolutno perfektan da bi uopšte imao šansu da nešto napravi, i kada nestane margina za greške to paradoksalno tera protivnika na rizičnije poteze, kraće poene.

Slično tome, Voriorsi ove sezone jednostavno prolaze kroz duge periode utakmica u kojima polako mrve protivnika; to je kao igra mačke i miša gde bi mačka svake sekunde mogla bar da proba da samelje miša, ali to ne radi nego prepušta da mišev strah od  napada izazove srčani udar.

 Kari opasniji od Džordana ?

 Protiv Voriosa to pravilo ne važi. Ekipe polako otkrivaju da moraju da budu itekako u vođstvu da bi imali ikakve šanse. Šuteri poput Karija (koji u svakom posedu lopte može sebi da sam obezbedi solidan šut) i Tompsona  su potpuno promenili statističku paradigmu: ako običan igrač promaši pet šuteva za redom njemu rastu šanse da će promasiti i šesti, jer mu pada samopouzdanje, počinje da razmišlja, da menja mehaniku šuta, bira pozicije… (ja to zovem “Džon Starks pravilo” po sedmoj utakmici finala iz 1994. gde je Starks, inače odličan šuter, baš protiv istih onih 15-0 Roketsa, trojke pucao 0-11 i time zapečatio sudbinu Niksa).

Kod Voriorsa to ne prolazi. Oni su “okrutne ubice” u “Kill Bill” stilu koje obične ljudske emocije ne usporavaju (pogledati pod ritern Đokovića Federeru na duplu meč loptu u polufinalu US Opena 2014). Teško je opisati šta sve Kari pogađa ove godine – sedite za YouTube ili NBA.com i pogledajte video. Sva zakucavanja Majkla Džordana i super-ljudske fizičke predispozicije nisu mogle da obeshrabre protivnike koliko to čine sulude trojke (ili ulazi) Stefa Karija.

 I zato mislim da je on opasniji (ako ne i bolji, ma koliko to jeretički zvučalo) od samog Džordana; zato su ovi Vorirsi bolji od onih Bulsa; zato će završiti, očekujem,  sa 74 pobede i ponoviti kao šampioni.

I zato će Nole uzeti Grend slem iduće godine!

 

(Kuriozitet: Vikipedija stranica Vašington Kepitolsa, tima koji je poživeo samo pet sezona i ugasio se pre 64. godine, je apdejtovana samo par minuta nakon  pobede Voriorsa u Denveru pa tako sada tamo piše da Kepitolsi svoj rekordni start od 15-0 dele sa Roketsima i sa Voriorsima. Neko zaista vredno radi – ili ima previše slobodnog vremena.)

Photo: NBA