… I devojke su bile četvrte

 

Prokletstvo praznog papira, tj. worda… Šta napisati posle poraza od Francuske? Prazan sam kao što je bila prazna igra naše reprezentacija, jedina koja zaslužuje reči ozbiljnije kritike na celom turniru. Nekako sam se pribojavao ovakve igre, ali i da smo igrali bolje ne verujem da bismo došli do bronzane medalje. Nismo izgubili zbog sudija, ali nekoliko njihovih odluka u prvom poluvremenu bile su jasna „poruka o namerama“. U drugom poluvremenu Francuzima nije ni trebala njihova pomoć. Kao da je sve bilo isplanirano da domaćinu, kao nagrada za odličnu organizaciiju i rekorde u gledanosti (više nego duplo više u poređenju sa Slovenijom 2013) dobije utešnu bronzanu medalju. Očekivali su, što se podijuma tiče, više, ali medalja je medalja, piše se.

Naš tim je sedam utakmica ličio na elegantnu limuzinu. Onda je u osmom meču doživeo „bočni udar“ koji ga je izbacio iz ritma, ali „motor“ je i dalje radio, postojala je šansa da se dovuče do cilja. Na žalost, nije izdržao i umesto na cilju limuzina je ostala pred njim. Osim „bočnog ulubljenja“, naš auto je u poslednjim kilometrima velike trke ostao i bez goriva. Kao da je neko previše pritiskao gas i kad nam brzina nije bila neophodna, tada se – zna se – troši više goriva, odnosno energije. Neki igrači su zato u meč za bronzu ušli potpuno ispražnjeni. Nije normalno da Teodosić šutira 0/9 i da ima TRI asistencije. Takođe, nije normalno da imamo 14 skokova manje, 4 asistencije manje, 3 izgubljene lopte više, 4 manje osvojene… Kad tim padne na kraju, znači da nije bio (dovoljno) spreman. Povrede su neke igrače odvojile po 15-tak dana od treninga, i to se na kraju pokazalo pogubnim. Ne može se turnir koji traje dve nedelje odigrati na svežinu. Saša Đorđević se s pravom žali da je, zbog povreda, neke taktičke varijante probao prvi put u poslednjem pripremnom meču sa Slovenijom.

Od tri moguće premije izborili smo se za onu najmanju, utešnu – kvalifikacioni tunir za Rio. Ako je za utehu, čujem da ćemo sigurno biti nosioci na žrebu, zajedno sa Francuzima, tako da je sigurno da nećemo biti u grupi sa njima. To je, svakako, višestruko dobra vest. Sad treba hladne glave analizirati i dobre strane (a bilo ih je dosta) i one loše (takođe ih je bilo) i napraviti plan za Rio. Mogući rivali nisu bolji od nas, ako se dobro spremimo možemo do olimpijske vize. Sa Bobanom Marjanovićem bićemo mnogo moćniji pod košem, da nam je bio u meču sa Litvanijom sada bismo već bili u Riju.

Četvrto mesto nije neuspeh, mnogi će reći da nije ni uspeh, ali ja mislim da jeste. Pre četiri godine bili smo osmi, pre dve – sedmi, sad smo ćetvrti. Ako se trend nastavi, eto nas 2017. na podijumu. Uostalom, i devojke Marine Maljković bile su pre dve godine baš ovde u Francuskoj četvrte, pa su se ove godine okitile titulom. Formuila ? Strpljenje, rad, kontinuitet, selektor sa jasnim idejama. Osim, možda, prvog sve to imamo.

I 2017. u ćetiri zemlje ?

Kad već spominjem naredno evropsko prvenstvo, poslednje u ritmu od dve godine, sva je prilika da će se i ono organizovati u više zemalja, najmanje u dve a najverovatnije opet u četiri. Turgaj Demirel i Kamil Novak, predsednik i generalni sekretar FIBA Evropa, održali u nedelju konferenciju za štampu na kojoj su izrazili zadovoljstvo organizacijom takmičenja i skoro potvrdili da će ista formula biti primenjena i kroz dve godine. FIBA Evropa otvara rok za kandidaturu 1. oktobra i zatvara ga 2. novembra. Posle sledi inspekcija i odluka Borda12. decembra. Čujem da će se Slovenija sigurno prijaviti jer ima sve spremno od pre dve godine, a nezvanično saznajem da je čak 12 zemalja izrazilo „preliminarno interesovanje“.

Francuska će, kad svede račune, sigurno dobro proći, osim što nije osvojila očekivano zlato. Od oko 630.000 prodatih ulaznica (bez poslednjeg dana) najveći deo otpada na Monpelje i Lil. Eksperiment sa fudbalskim stadionom uopšte nije bio loš, ali teško da je ponovljiv jer je u Evropi malo tako funkcionalnih objekata.

Gužva zbog Nadala

nadal

Nešto posle 18,00 španski novinari oko mene naglo su se uzmuvali. „Stigao Nadal“, čulo se sa više strana. Došao je direktno sa meča Dejvis kupa Danska-Španija. U crvenoj trenerci sa oznakom „Espanja“ pozirao je foto-reporterima, dao poduži intervju za špansku TV koja prenosi Evropsko prvenstvo, palac leve ruke bio mu je stalno gore što je značilo „vamos“ (idemo). Dok je Rafa pričao uz sam teren, na njemu je zagrevanje litvanskih igrača gledao Arvidas Sabonis, predsednik federacije. Legendarni Sabas može da bude zadovoljan, Litvanija je ponovo u finalu, ponovo na Olimpijadi (nije propustila nijednu od 1992, sa tri bronzane medalje, dva polufinala i jednim osmim mestom). Mi smatramo Srbiju zemljom košarke, ali isto pravo imaju i Litvanci. Mi smo, zapravo, zemlja lopte, s obzirom na uspehe vaterpolista, odbojkaša, povremeno rukometaša, a Litvanija ima samo košarku. Kada sam pre četiri godine bio u Viljnusu i Kaunausu bio sam impresioniran brojem otvorenih terena sa po jednim košem.

Ubrzo je pojavio i Huan Karlos Navaro, jedan od važnih šrafova španske zlatne generacije koja se pojavila 1999. na juniorskom Mundijalu u Lisabonu, i iz koje su ovde u timu Pau Gasol i Felipe Rejes, a Raul Lopez i Huan Karlos Navaro i dalje su istaknuti igrači u svojim timovima. Španija je bila „pojačana“ i dolaskom kralja Felipea VI, ali su na tribinama brojniji bili Litvanci a „Ljetuva, Ljetuva“ čulo se, bar pre meča, glasnije nego „Espanja, Espanja“.

Tokom meča bilo je obrnuto. Superironost Španaca od starta (8-2, pa11-4 i to bez poena Paua Gasola) nagovestila je “dosadan meč”. Tako je i bilo, 80-63 na kraju. Kad je Gasol vezao 8 poena za tili čas je bilo 19-6, kasnije 34-18. Pokušaji Litvanaca da se vrate meč ostali su pokušaji, u par navrata stiuzali su na -8 ali ni jednog časa nisu ugrozili pobedu Španaca koji se treći put u šest godina penju na najviši stepenik postolja. I sa istim selektorom, Serđom Skariolom, sa kojim su bili i finalisti Olimpijade u Lonodnu i sa kojim će, kao prvaci Evrope, u  Rio.

Pau Gasol je, bez diskusije, bio MVP. Opet imao dabl-dabl učinak (25 poena, tačno na proseku, plus 12 skokova, 4 asistencije, 3 blokade, 1 osvojena lopta i nijedna izgubljena). Uz njega,  u najbolju petorku su ušli još Serhio Rodrigez (Španija), Nando de Kolo (Francuska), Jonas Mačijulis i Jonas Valačijunas (Litvanija).

Uzgred, pao je opet rekord u poseti:finale je gledalo 27.372 gledaoca. Bravo za Lil.

U slučaja Španaca još jednom se potvrdilo da nije važno kako se počne, nego kako se završi. Pobedili smo ih u Berlinu baš kao i u Varšavi 2009, ali oni su i tada i sada bili prvi.

Naravoučenije: pobeđujmo na kraju.

 

Photo: FIBA Europe