Inside NCAA: Prave gazde su treneri

 

NCAA liga je po mnogo čemu specifična, a sigurno je uloga trenera ono što joj daje posebnu draž.  Za razliku od NBA lige, gde su igrači neuporedivo važniji i gde je sve podređeno njima, a treneri se, sa par izuzetaka, menjanju kao na traci, na koledžima su gazde – treneri. Postoji nekoliko razloga za to. Kao prvo, igrači se ne zadržavaju dugo, oni najbolji odlaze u NBA posle godinu-dve, ili u najboljem slučaju igraju črtiri godine posle kojih mnogi padaju u zaborav. Neki imaju tu ludu sreću da osvoje i titulu, ili odvedu tim na Fajnal four,  ali već sledeće godine se toga slabo ko seća, i svi pogledi su uprti u novu sezonu i nove zvezde.

Za razliku od njih treneri, pogotovo na high majors univerzitetima, ostaju i po dvadesetak godina na istoj klupi, neki čak i dočekaju penziju, i tokom dugogodišnje karijere postanu simboli ili zaštitna lica svojih univerziteta. Naravno da je takmičarski uspeh neophodan za duži opstanak na klupi jer, kao što sam u prethodnim blogovima spomenuo, NCAA je pored sporta i veliki biznis gde se na poraze gleda kroz novac.

Kad smo već kod novca, treba spomenuti da su treneri na vrhunskim univerzitetima (high majors), znači njih stotinak, neka vrsta kluba milionera. Nije nimalo čudno da zarađuju i po nekoliko miliona dolara godišnje, a kad se tome doda da svaki trener napiše po nekoliko knjiga, zatim imaju učešće u  raznim emisijama tokom sezone, kao i u organizaciji letnjih kampova, onda se njihova primanja enormno uvećaju.

Treneri se, što je i normalno, bore da se dokopaju najboljih radnih mesta, odnosno klupa. Vrlo često se na kraju sezona ozarenih lica predstavljaju kao novi treneri nekih ekipa, prethodno napustivši svoj bivši tim gde su na sličnoj pres konferenciji godine-dve ranije obećavali da će tu ostati do penzije, i da nigde na svetu ne bi radili sa većim uživanjem. Poznato, zar ne? Mnogi kažu da su ceo život maštali baš o toj klupi, i da su najsrećniji na svetu. A onda im neki drugi univerzitet ponudi više novca i – evo ih sad na novom radnom mestu ali sa sličnom pričom. Ipak mnogi ostaju dugo sa istom ekipom i, kao što rekoh, postanu simboli svojih timova.

NCAA liga je uvek imala trenerske legende, kao sto su bili Bob Najt, trener Indijane, sa kojom je osvojio dve titule i poslao mnogo igrača u NBA. Njegove izjave za medije i dan danas zvuče duhovito, kao i česti ispadi na terenu uz brojne tehničke. Najt je uvek poštovao jugoslovensku školu košarke, i često igrao protiv naših mladih selekcija na priperemama za razna takmičenja. Njegovi bivši asistenti se i dan danas sećaju kada su početkom osamdesetih u Beogradu bili isprašeni od neke naše selekcije, a gnevni Najt im za kaznu zabranio povratak u hotel. Tako da su tumarali Beogradom do sitnih sati dok se “general” nije konačno smilovao.

Šta tek reći o najvećoj trenerskoj legendi Džonu Vudenu, slavnom kouču UCLA, koji je osvojio deset titula i napravio možda najboljeg centra svih vremena Ljua Alsindora, kasnije poznatog pod imenom Karim Abdul Džabar. Poznat je po tome što nije pridavao nikakav značaj novajlijama, koji u njegovo vreme (trenirao UCLA od 1948. do 1975.) nisu ni imali pravo takmičenja godinu dana. Smatrao je da ne znaju ni da vežu pertle kako treba, a slavnom Bilu Voltonu je rekao da je razmaženo derište koje nema pojma, i da ne dolazi dok se ne ošiša kako treba.

Kako zaboraviti slavnog Dina Smita, legendarnog trenera Severne Karoline, u koga se stotine igrača kune da je od njih napravio zvezde, uključujući i najvećeg  – Majkla Džordana?

Naravno ništa ne traje večno, pa ni veliki treneri. Mnogi su odavno u penziji. neki više nisu među živima, ali na sreću uvek ima onih koji dolaze posle njih. Sada bih naveo neke koji su još aktivni, a već su postali žive legende NCAA i košarke uopšte.

Majk Križevski sa Univerziteta Djuk je prošle godine zabeležio hiljaditu pobedu (trenutno ima 1.025) i skoro celu karijeru je proveo na ovom slavnom koledžu. Mnogi bivši i sadašnji NBA igrači su kod njega ispekli zanat. Takođe, Coach K – kako ga zovu zbog nezgodnog poljskog prezimena – bio je selektor SAD na Olimpijskim igrama i na Svetskom prvenstvu.

Dodao bih Džima Behajma sa Sirakjuza, koji preko 30 godina uspešno vodi ovog giganta.  Skromni čovek još skromnijeg izgleda neumorno decenijama postiže fantastične rezultate. Njegov nekadašnji đak, a sadašnji super trener Rik Pitino, koji je u svojoj karijeri osvojio titulu sa Kentakijem a u zadnje vreme vodi Lujvil, je harizmatični energični trener. Temperamnetni sin italijanskih imigranata iz Njujorka svake godine je u igri za Fajnal 4. Kad je počeo kod Behajma bio je plaćan obrocima u studentskoj menzi, što je sa velikim zadovoljstvom prihvatao. Danas su i jedan i drugi multimilioneri.

Džon Kalipari je u poslednjih desetak godina pretrpeo velike kritike zbog sumnjivih metoda ubeđivanja najboljih mladih igrača da dođu kod njega, ranije u Memfis a sada u Kentaki, ali je postigao neverovatne rezultate i napravio pravu NBA fabriku.

Tu su i drugi veliki treneri koji su vredni pomena. Bo Rajan na Viskonsinu, koji je pod stare dane dočekao prvu klupu i odmah stao rame uz rame sa velikanima. Bil Self sa Kanzasa, ili Bili Donovan, koji je posle mnogo godina rekao zbogom NCAA ligi, i prešao u NBA.

Sama pojava ovih velikana u dnevnim sobama najbojih srednjoškolaca prilikom ubeđivanja da dođu na njihove univerzitete je nešto o čemu ti momci maštaju, ičemu teško mogu odoleti. Čest prizor je grupa bogatih belaca, i njihova pratnja u limuzinama, kako ulaze u crnački geto i negde u tesnom siromašnom stanu pričaju sa majkom talentovanog dečaka obećavajući brda i doline samo za potpis njenog sina.

Kao i igrači, novi veliki treneri se rađaju i menjaju ostarele legende jer košarka je večna i nijedno ime, ni igračko ni trenersko, nije veće niti će ikad biti od ove predivne igre.

Photo: NCAA