Intervju: Žarko Paspalj

Legendarni kapiten reprezentacije koja je pre tačno 20 godina osvojila titulu prvaka Evrope u nezaboravnom finalu u Atini, seća se svega što se dešavalo na tom šampionatu kao i dočeka u Beogradu, ali i dramatičnih životnih situacija u kojima se kasnije našao

(Integralni intervju objavljen u nedeljniku Vreme broj 1276. Svako prenošenje teksta u delovima ili u celini je zabranjeno)

Nekako ovih dana, pre tačno dve decenije, krenula je naša košarkaška reprezentacija sa aerodroma u Surčinu pravo u istoriju. Dve nedelje kasnije, 2. jula 1995, kapiten te ekipe Žarko Paspalj podigao je u Atini šampionski pehar koji se dodeljuje prvaku Evrope. U tom trenutku život u Beogradu, Nišu, Kraljevu, Subotici, Nikšiću i širom tadašnje SR Jugoslavije je stao. Da bi sutradan, na dočeku naših sportskih heroja, sve eksplodiralo i otišlo u tri lepe. Cepale su se majice, nazdravljalo se poznatim i nepoznatim, ljudi su ljubili točkove autobusa kojim su se košarkaši prevozili od aerodroma do čuvenog balkona beogradske gradske skupštine.
Nije to bio samo jedan od onih događaja kojih se mnogi od nas rado sećaju. To je bio događaj koji je mnogima od nas obeležio ceo život, zbog koga je vredelo živeti. “Evropsko prvenstvo u Atini nije bilo najveće takmičenje na kome smo pobedili, ali je očigledno da ga ljudi tako doživljavaju. Znali smo koliko naš narod pati, i koliko mu je bila važna pobeda na tom EP, i igrali smo za te ljude” – priča Žarko Paspalj (49) dok u rukama prevrće elektronsku cigaru koja mu pomaže da zaboravi one prave, koje je nedavno ostavio.
“Vreme”: Imaš li utisak da je prošlo već 20 godina od Atine?
– Ja lično nemam. A sudeći po komentarima mojih drugova koji su tada igrali tamo, kad god pomenemo da je prošlo već dvadeset godina svi se skoro šokiraju. Tužna je i poražavajuća činjenica da vreme tako brzo prolazi. Dvadeset godina je naša realnost, zar ne?

Kad pogledaš sebe, i oko sebe, da li se baš sve promenilo otada, ili je nešto ipak ostalo isto?
– Svedoci smo nekih nenormalnih promena za ovih dvadeset godina. Pre svega u načinu življenja, u komunikaciji i odnosima. Sve se ubrzalo, sve se promenilo i nijedna delatnost nije toga pošteđena. Mnoge stvari su sada bolje, ali mnoge i lošije. Živimo u vremenu gde ne postoji mera, Jednostavno idemo iz krajnosti u krajnost i čini mi se da je konfuzija itekako prisutna. Posebno kod onih ljudi, u koje i sam spadam, koji su živeli u nekom drugom vremenu, pa su sad u svojim zrelim godinama u mogućnosti da daju svoj sud o tome šta se to dešavalo, i šta se sada dešava. Voleo bih da ovom vremenu dam neku prelaznu ocenu, ali čini mi se da ovog momenta to ne može da se učini iz prostog razloga što mnoge stvari nisu iskristalisane, niko ne zna na čemu je. To je neka generalna slika, a što se tiče košarke i tu se oseća tranzicija. Izgleda da nam je to najomiljenija reč poslednjih trideset godina, mi stalno živimo u nekoj tranziciji. Kad jednog dana izađemo iz nje možda će se i drugačije zvati. Košarka se mnogo promenila, i za to ima mnogo razloga. Neki su mogli da se izbegnu, neki ne. Da li je sada košarka bolje . za mene lično nije. Da li je organizovanija – to tek neću da komentarišem. Ja i moja generacija bili smo svedoci poslednjih romantičnih vremena košarke, ali to je prošlo.

Šta si ti 1995. bio: Jugosloven, Srbin, Crnogorac ili samo košarkaš?
– Moram priznati da je to tema koju rado volim da načnem, jer se radi o jednoj od mojih najvećih životnih zabluda. Tada je bilo normalno da budeš Jugosloven, a onda te stigne poražavajuća činjenica da u ekipi imaš ljude sa kojima igraš, a koji se tako ne osećaju. I ti prelaziš preko toga, jer ti mozak nije spreman da preuzme takve informacije, ali ubrzo shvatiš da u jednoj državi postoji i nešto drugo. Konkretno to govorim za kraj osamdesetih godina, kad je već počeo da se najavljuje rat, i onda negde počinješ da dobijaš drugačiju sliku, odnosno počinješ da razmišljaš na način koji ti izaziva ozbiljnu konfuziju i kurcšlus u glavi. Znači, prelazimo sa jugoslovenstva na nešto potpuno drugo, a u stvari to je trebalo da se desi i mnogo ranije. Za nekog normalnog čoveka koji se bavi sportom, i koji treba da bude primer, sve se ruši. Odjedanput postajemo svedoci, hteli mi to ili ne, nekih stvari koje ne smeju da budu naš fah.

Slažeš li se da je za nas EP u Atini počelo još 1992. kad smo se pripremali za Olimpijske igre u Barseloni?
– To je sve povezano, i ta dva događaja ne mogu da se tumače razdvojeno. Mi smo verovatno jedina, ona najtužnija generacija koja je propustila da uđe u istoriju najzlatnijim slovima koja mogu biti napisana. Kad sad samo pomislim šta smo izgubili, mislim na košarku, šta smo izgubili raspadom te zemlje. Bili smo na pripremama u Solunu, odakle smo otišli u Francusku. Tamo smo igrali neku trening utakmicu, i uveče u hotelu videli smo na CNN-u da se nameću sankcije toj tadašnjoj zemlji. Između ostalih i sportske sankcije. U tom trenutku niko živi nije mogao znati šta su to sportske sankcije, niti šta to znači u našem slučaju. Tek kad smo se vratili u Solun tamo su došli ljudi iz Košarkaškog saveza i saopštili nam da ne možemo nastupiti na Olimpijadi u Barseloni. To je bilo potpuno šokantno za sve nas. Niko nije mogao da shvati zašto mi kao sportisti ne možemo biti izuzeti iz nekih dešavanja. Sad mi je jasno, ali onda nikom nije bilo jasno.

Svi su godinama čekali da padnu sankcije, ali čini se da ste vi košarkaši nekako bili “najnestrpljiviji”, prvo su vas pustili da igrate?
– Ja lično mislim da, ako je načinjena šteta nekome ko je u tom vremenu bio jako uspešan, onda smo to bili mi. Neću da kažem da su drugi bili loši, daleko od toga, sve su to bili izvrsni sportisti, ali neki od njih su ipak išli na Olimpijadu kao individualci pod nekakvom belom zastavom. Mi nismo imali čak ni to pravo. Fudbaleri kažu da bi možda tada uzeli Evropsko prvenstvo, a ne Danci, ali kod nas nije bilo toga “možda”. Mi smo u to vreme bili toliko dominantni u kontinuitetu, bili smo svetski i evropski šampioni, da to “možda” nije postojalo. Možda bi jedino bili srebrni na Olimpijadi, iza američkog Drim tima. I onda se desila ta 1995. godina. Privremeno su skinute sportske sankcije, sve se brzo dešavalo, i ja vam sada tvrdim da je to bilo jedino takmičenje na koje smo otišli a da smo bili apsolutno nepripremljeni. Mislim pritom na naš prepoznatljivi rad i vreme koje provodimo zajedno kao ekipa. Tada se sve stihijski desilo. Mi smo to Evropsko prvenstvo u Atini osvoji pre svega zbog jednog neverovatnog motiva koji smo imali u sebi. Želeli smo svima uinat da pokažemo da to što su nam uradili je ravno katastrofi. A bilo je očigledno da smo nepripremljeni. Prvo smo igrali neke kvalifikacije u Bugarskoj gde smo se čak jedva provukli…

Atini je prethodio taj kvalifikacioni turnir u Sofiji. Tu smo trebali da igramo sa BiH, ali oni su odbili?
– Eh, svega je tu bilo. Ma mozak ti u tim trenucima ni na ništa ne reaguje, ne razmišljaš o mnogim stvarima jer samo pet dana ranije nisi ni znao da ćeš biti tu. A onda je neko javio: Ej, ljudi, hajde da se skupljamo, nešto se dešava, postoji mogućnost da igramo na Evropskom prvenstvu. Znači, sve to je išlo tako nekako naopako, pa i ta Bosna nam je predala, a Bugarsku smo jedva dobili u produžetku. Bili smo spremni jedino mentalno, imali smo neviđenu želju.

Kolika je uloga Bore Stankovića u našem povratku na svetsku scenu, da li je on “izmislio” taj turnir u Sofiji?
– Ne znam za to, pretpostavljam da je tako bilo, ali mi igrači to svakako nismo znali. Kasnije se pričalo da je to Bora sredio sa Vasilokopulosom, koga je Stanković podržao da postane predsednik FIBA. Navodno je to bio njihov zajednički aranžman, ali da li je zaista tako bilo… Bora Stanković nam je pomagao ne samo tada, nego i svaki put kad bi mu se ukazala prilika. Kao i svi naši sportski radnici. I ne može se odvojiti onih pet igrača na terenu, ili dvanaest, kao i trener, od kompletne organizacije na koju moramo biti najponosniji. Bora je uz to bio i član MOK-a, imao je uticaj i mogao je da izgovori i neku lepu reč o nama. Siguran sam da je to i činio.

Sve do polaska u Grčku nije se pouzdano znalo da li će igrati Divac, koji se tada parničio sa Partizanom pred sudom u Kaliforniji oko obeštećenja od njegovog drugog ugovora sa Lejkersima?
– Da, postojala je ta tužba. Ne sećam se detalja, ali znam da je postojao jedan negativan stav prema Divcu, naročito u godinama koje su sledile, kao prema opozicionaru u odnosu na vlast. Da, to je postojalo.

Kakva je bila atmosfera u reprezentaciji po dolasku u Atinu? Jesi li ti od početka bio “domaćin”?
– Prvo, ja sam domaćin i prema mnogo manje važnim ljudima, a kako ne bih bio prema onima koje toliko volim. Ja sam pre toga u Grčkoj igrao 4-5 godina, napravio od sebe ime, dobro sam igrao, ljudi su me voleli. A vaspitan sam tako da volim da ugostim ljude, i bilo je potpuno normalno da će saigrači za bilo šta da se obrate meni. Dobro, bio je tu i Duda Ivković, i on je radio u Grčkoj, ali nije bilo sporno da su svi znali na koja vrata treba da pokucaju kad im bilo šta treba.

Igralo se u Marusiju, domu Panatinaikosa. Da li bi ti skandirali ono “Nikad nećeš uzeti trofej Paspalje” i da se igralo u Pireju?
– Da. Definitivno da. To je bila jedna naopaka slika koja je otišla u svet, a vuče koren iz godine pre, kad sam prešao iz Olimpijakosa u Panatinaikos. Tu strofu koju su ispevali navijači kluba iz Pireja su ponavljali cele prethodne godine, tako da za mene to nije bilo ništa novo. A onda su naši navijači to okrenuli u “Sad su uzeo trofej Paspalje”, i pokrenuli ogromnu negativnu energiju kod Grka. Naime, oni su mislili da će uzeti zlato kao što su uspeli 1987. To je njihovo pravo, i uvek mi se dopadao njihov odnos i ljubav prema sportu. Ali teško su primili što smo ih dvaput pobedili na ovom takmičenju, mi koji smo se tu pojavili kao uljezi. Ali da će se napraviti tako negativna atmosfera – e, to nismo očekivali.

Mi novinari smo se u Atini družili sa hrvatskim kolegama. Vi ste bili u istom hotelu sa njihovom reprezentacijom. Kako su izgledali ti susreti?
– Pa tu nije bilo susreta iz prostog razloga što Hrvati nisu smeli da se sretnu ni sa kim. Nije bilo ni ono “na kvarno” po sobama. Njihov odnos prema nama, a igrali smo nekad zajedno, posle tri godine, koliko je prošlo otkako se zemlja raspala, bio je potpuno neprepoznatljiv. To nije ni za čast, ni za priču, i bolje da ne govorimo o tome.A ono što se desilo na postolju, kad su napustili ceremoniju dodele medalja, to je presedan koji mora večno služiti za primer kako neko ne sme da se ponaša u sportu. To je ujedno i najveći propust jedne međunarodne federacije jer Hrvati nisu kažnjeni za to. Ali – ima i ono drugo. Pobrinula se sudbina, i više nikad posle toga nisu ni bili u prilici da osvoje neku medalju. Kako god da se zove taj gore, kaznio ih je sledećih dvadeset godina.

Grci vam nisu oprostili što ste ih pobedili u polufinalu. Mnogi su se čudili otkud oni zvižduci našoj reprezentaciji u finalu, čak i mržnja, i to od naših “tradicionalnih prijatelja”. Kako si ti to doživeo?
– Oni jesu naši prijatelji, i to nije sporno. To u finalu je bila jedna mrlja, rekao bih ružna mrlja u našim odnosima. Dobro znam koliko oni cene naš sport, tada je to bio jugoslovenski sport, i svi su itekako svesni koliko su naši ljudi doprineli napretku i kvalitetu sporta kod njih. Ti zvižduci, to je bio loš momenat. Dešava se to. Stihija, loša energija i potpuno nekontrolisano pražnjenje. Ponavljam, da smo mi bili spremniji i u najboljoj formi, te dve utakmice sa Grčkom bi bile laka šala jer bi ih dobili dvadeset razlike. Ovako, u kakvom smo stanju bili, jedva smo ih pobedili, a kad sve to sabereš dobiješ navijanje protiv nas u finalu. Sve je to bilo potpuno šizofreno, i ne treba dalje ni komentarisati.

Ostao je nezaboravan onaj trenutak kad su Litvanci hteli da odu sa terena u finalu. Šta si tada razmišljao?
– Iskreno – ja bih voleo da su izašli i napustili teren. To je bio samo još jedan dokaz kompletne loše atmosfere koja je stvorena. Pričalo se da je sve namešteno, da je Bora Stanković namestio sudije, da je FIBA namestila sudije, i da svi nas protežiraju. Ta namera Litvanaca je bila veliko finale jedne velike dezinformacije.

Jesu li tebe iznenadili Hrvati kad su otišli sa ceremonije dodele medalja?
– Jesu. U novijoj istoriji Divac-i-Paspaljtako nešto se nikad nije desilo. A što je najtragičnije, i to je moja zamerka velikim svetskim sportskim funkcionerima: ako ste nas mogli u roku od pet minuta da oterate sa Olimpijade, i uskratite nam tri godine nastupa, a njih primite na Olimpijadu po takozvanom DHL modelu “od danas do sutra”, kako je moguće da ih ne kaznite posle Atine? Jer – zamisli šta bi se desilo da smo mi tako nešto uradili? Sigurno ne bi prošli kao oni, tu nema nikakve dileme. To je bio tragičan, tragičan gest.

Idemo na slavlje u atinskom kafiću “Corner”?
– Pa dobro, slavlje je bilo primereno situaciji. Dali smo sebi potpuni odušak. Krenuli smo na jedno mesto, bilo je kasno i već je bilo zatvoreno, i onda smo našli kafanu koja je na kraju ispala kultna. Svaki put kad gledam snimak odande, a gledam ga jednom u par godina, ne može a da mi ne probudi emocije. Ta ozarena lica ljudi koji su se tu našli verovatno samo tada. Bilo je to rasterećenje svih nas, jer smo imali ogroman pritisak… Ma, mi nismo u tom prvom trenutku ni bili svesni šta smo uradili na tom Prvenstvu. Tako bar ja mislim. I to niko od nas nije mogao da shvati sve dok nije došao u Beograd. A to slavlje u “Corneru” je bilo potpuno spontano.

Jesi li ti zatvorio celu ulicu u kojoj je kafić?
– Ha, zatvorili su je ljudi a ne ja. Bilo je mnogo sveta, ko god je došao bio je dobrodošao. Cela ta priča bila je fantastična i meni je draga, to su momenti koji ostaju za života. Tek tada shvatiš da sve što si radio je bilo ispravno, i da ima smisla. Taj uspeh smo postigli u jednom specijalnom trenutku koji se nikad neće zaboraviti.

Da li si kasnije još neki put otišao u “Corner”?
– Naravno. Ja sam tu, na Glifadi živeo. Ali, nije taj “Corner” nešto specijalno. Specijalna je bila situacija, i specijalni su bili ljudi.

Sećaš li se Slovenaca u automobilu, koji su u neko doba noći zalutali u tu ulicu?
– Da, ali kao kroz maglu jer je to bilo pred jutro. Bilo je tu mnogo štošta.

Saša Đorđević je ostao u Atini još jedan dan, i nije bio na dočeku u Beogradu. Šta je propustio?
– Da je znao sigurno bi došao! Doduše ni mi nismo mogli znati šta nas čeka. Sve dok nismo seli u avion, i kad su nam piloti rekli da je na aerodromu u Surčinu nenormalan broj ljudi. U tom trenutku takvu informaciju mozak nije mogao da prihvati. Kako da kažem, to je bilo prvo takmičenje posle raspada Jugoslavije. Posle šampionata 1990. i 1991. uhodana ruta je bila: idemo prvo da ostavimo kolege u Zagrebu, pa nastavljamo za Beograd. Ne sećam se da nas je iko igde dočekivao. Tako da nema nikakve paralele. A onda dođeš na aerodrom i shvatiš da se događa nešto potpuno nestvarno i nenormalno. Pista je bila preplavljena ljudima, neverovatno, to se nikad nije desilo. Pa onda ono putovanje autobusom od aerodroma, Novi Beograd gde su ljudi preplavili put i aplaudirali, pa onaj haos ispred Skupštine grada, to, to je jedna potpuno nenormalna slika. I dan danas kad je se setim naježim se. Kako drukčije da opišem kad te neko slavi, i kad ti neko srcem pokazuje koliko te voli. Evo, kako prolaze dani i godine, shvatiš da si zaista postigao nešto mnogo veliko.Žao mi je što se mnogih detalja ne sećam. Ali ima jedna fantastična stvar: kad se skupe ljudi koji su tu bili, i krenu da pričaju, vidiš da je svakome za oko zapelo nešto drugo. Jedan je video jedno, drugi drugo. Znam samo da smo mi igrači svi bili u potpunom šoku. Ne znam da li smo bili više umorni ili odmorni, to je bilo stanje kao da smo hipnotisani.

Šta se u tvom životu promenilo posle EP u Atini?
– Vratio sam se dole, u Grčku, odigrao još jednu dobru godinu, onda je došla Olimpijada u Atlanti 1996. I dalje smo se mi igrači svi družili i posećivali. Voleli su da dođu kod mene u Grčku. Posle sam prešao u jedan manji tim, u Panionios, pa je svima laknulo. Više niko nije imao osnov da me vređa, a i izgradio sam fantastičan odnos i sa navijačima Panatinaikosa i Olimpijakosa. Otišao sam u tim gde su svi mogli da navijaju za mene, i da ne budu protiv mene. Kad sam sa Panioniosom pobeđivao Panatinaikos ili Olimpijakos, niko mi to nije zamerao. Čak mislim da im je svima bilo i drago.

Tada si bio oženjen Milkom, uskoro su stigla deca, dve kćerke. Traje li ljubav još uvek?
– Imam dve predivne kćerke, Anju i Stašu, i tu je sve kako treba. Nisam više u braku. Starija kćerka je diplomirala, završila i masters, i sa momkom je otišla u Kanadu. Mlađa je ovde, studira medije i komunikacije, mislim da se to tako zove. Ova nova zanimanja – treba da budeš ekspert da ih tačno imenuješ.zarko_paspalj

Jesi li spreman da postaneš deda?
– Bogami nisam. I nadam se da se to neće desiti u sledećih 5-6 godina.

Da li se može reći da si u martu 2001. skoro umro, i da od tada živiš svoj drugi život?
– Pa bolje da se tada ništa nije desilo. Mada, ima i ono: ko zna zašto je sve to dobro. A ako je išta dobro kad dobiješ infarkt, onda je činjenica da sam ga dobio tako rano pa je organizam bio jak i sposoban da se izbori sa tako nečim. Bilo je i nešto loše u svemu tome: nikad u karijeri nisam bio povređen, niti sam propustio utakmicu, pa mozak ne prihvata da može nešto loše da ti se desi. Možda je to razlog što to nije bilo kratkotrajno lečenje, kako je trebalo, nego dugotrajno. Pre svega zbog mog neprihvatanja bolesti. Bio je to za mene jedan vrlo ružan period koji je trajao oko dve godine. Tek posle dve godine sam shvatio da to baš tako i ne može, i da moram da promenim određene stvari u životu. Uradio sam to, i evo već godinama nemam nikakvih problema. Rekao bih da sam sad za nijansu manje tvrdoglav, i za nijansu spremniji da, ako mi nešto ne prija, da se sklonim, ili uradim nešto za sebe. Nisam napravio baš neke fascinantne korake u životu, ali neke male definitivno jesam i evo, prošlo je već deset godina i nemam problema.

Jednom si rekao da nisi bio iznenađen infarktom jer su u tvojoj porodici mnogi umrli mladi?
– Takvi smo mi, pa i ja, spremni smo da šalu upotrebimo i tamo gde joj nije mesto. Rekao sam da, što se tiče očeve linije, oni se baš nešto nisu naživeli, a umirali su mahom od srčanih problema. Ni ja nisam izuzetak. I roditelji su mi umrli mladi, oboje od srca. A pre dve godine mi je umro i brat. Ja evo imam skoro 50 godina, i ne znam šta da mislim. Da li sam srećnik, pa sam uspeo da se izvučem? Ili je način života koji vodim put da živim duže od ostalih? To ćemo tek da vidimo.

Pa – kako ti se čini ovaj drugi život?
– Ništa specijalno. Kako da kažem, meni je dobro. Sve aktivnosti sam sveo na onu meru koji meni prija. Ako mi nešto izaziva nelagodnost – pokušavam da bežim iz toga. I da radim stvari koje mi prijaju. Ne znam da li je neko na svetu uspeo da dođe do te formule života? Verovatno neki jesu. Ja se trudim da se što manje nerviram, i da pazim na to šta mi govori organizam. To je suština.

Da li se u to uklapa i epizoda sa Partizanom, kad si im pomogao u jednom trenutku, pa se posle povukao?
– To je epizoda koja je trajala šest meseci. Pomogao sam prijateljima, mada Partizan nikad nije bio blagodaran prema svojim bivšim igračima. Ali to je neka druga priča, druga istorija. Dva prijatelja su došli da vode Partizan, Divac i Danilović, i ako im je ta moja pomoć imalo značila – onda je bilo dobro. Da bih se više angažovao trebalo je da se tada vratim u Beograd iz Atine, ali ja na to nisam bio spreman. Ostao je u klubu Saša Danilović sve do danas, Divac je bio uključen tri ili četiri godine. Mislim da Danilović radi u Partizanu fantastičan posao.

Naša košarka bi bila bolja i zdravija kad bi u njoj radili ljudi kao ti. Razmišljaš li da se aktiviraš u tom sportu, ili ostaješ veran Olimpijskom komitetu Srbije?
– Moja ambicija je bila da budem uključen u sport, ali ne kao trener. To nisam hteo. Nažalost, vidim da niko od moje generacije nije spreman da se nešto posebno bori za zdravlje naše košarke. Jer, nekad je to ipak bila druga košarkaška organizacija. I na osnovu tog iskustva i sećanja mi smo očekivali da ćemo biti dobrodošli. Nije bilo tako. Mislim da je to bilo najpogubnije za našu košarku. Naime, šta se desilo? Pa zar nije bilo normalno da Danilović, Divac i Paspalj, kao što su vodili Partizan, da vode i Savez? Jer znajući odnos sva ta tri čoveka prema sportu, siguran sam da bi košarka kod nas imala potpuno drugačiji tretman u odnosu na sve što se ovih godina događalo. Zatim, mislim da bi i Zvezda i Partizan uvek bili tu gde treba da budu, ali bi neko drugi bio na prvom mestu. A to je Savez! Vremenom se vrlo jasno pokazalo da to telo teško može da funkcioniše bez kape i glave. Na kraju, to nas je koštalo jedne kompletne dobro organizovane košarške organizacije koja nije mogla da iskontroliše interese klubova. A Partizan je dobio tri čoveka koji su taj klub uzdigli do ogromnih visina i to u uslovima kad ništa nije bilo lako. Sa jako malo para Partizan je postao prepoznatljiv brend u Evropi, a sa druge strane Zvezda, koja nije imala takve ljude, do ove godine je imala milione problema. Nažalost, nije postojala želja da se takvi ljudi uključe u Savez. A znajući dobro kakvi smo, siguran sam da bi sva ta energija koja je data Partizanu bila data srpskoj košarci. Ne Partizanu ili Zvezdi, nego srpskoj košarci.Mislim da bi to napravilo strahovito veliku razliku. Sa Divcem, Danilovićem i Paspaljem u Košarkaškom savezu to bi bila potpuno drugačija i srpska i Jadranska liga, potpuno drugi nivo. Sve bi bilo na drugačijim temeljima. A mi smo zaklali bika za kilo mesa. Upravo to je urađeno kad smo sva trojica otišli u Partizan, a ne tamo gde treba.

Politika te ne interesuje?
– Mi smo svi rođeni političari, a ja se držim stava da oni koji se bave sportom treba to i da rade, umetnici umetnošću. I to bi tako trebalo da bude kad bi sve dobro funkcionisalo. Pošto ne funkcioniše, onda moramo nekoga da krivimo. A krivimo političare, ljude koji vode ovu zemlju, i to je jedno stečeno pravo. U Srbiji je to jako izraženo, niko nam nikad nije dobar, i pitanje je da li će nam ikad iko biti dobar. Mnogo puta su me zvali iz raznih partija, ali nikad nisam razmišljao o političkom angažmanu. U stvari jesam, priznajem, u nekim momentima. Ali to je pre bila stvar revolta, kad vidiš da bi nešto mogao da radiš bolje. Međutim – budi ono što jesi. Budi sportista i radi ono što znaš i ponašaj se u skladu sa onim kako si vaspitan. Kad sam ja u pitanju, jasno mi je da me mnogo ljudi poštuju, između ostalog i zato jer nisam ni levo ni desno, nego sam svoj.

A harley-davidson?
– Nije mi to strast, nego novost u mom životu. Pre četiri-pet godina počeo sam da vozim motor, vrlo oprezno i pažljivo, i to mi je veliko zadovoljstvo. Moja najveća strast su oduvek bili automobili, oni moji stari, kao i kućna muzika. Stalno nešto popravljam i sređujem te automobile, a ovaj hurley mi upotpunjuje hobije.

Iskreno, koliko često se setiš Atine 95 i dočeka u Beogradu?
– To je stalno prisutno. Sa mojim kolegama, koji su tada bili tamo, delim isto mišljenje. Svi se slažu da je to najdraže prvenstvo. Sa nama je počeo balkon, i Skupština, i poštovanje sportskih uspeha. Jer danas izaći na balkon znači da si uradio nešto u svom sportu. Za sve nas ta godina je bila nešto posebno.

Photo: privatna arhiva