Istorija: Partizan, car Carigrada

 

Ne znam koliko sam puta pisao o trijumfu Partizana  16. aprila 1992. u Istanbulu, ali kad god se setim tog nezaboravnog finala protiv Huventuda i Saletove čuedesne trojke priznam sebi da mi je ta utakmica, uz finale Evropskog prvenstva 1995. u Atni, najemotivniji doživljaj u košarkaškom delu moje novinarske karijere. Vidim da  se deo junakla iz Istanbula, uz pomoć navijača, okupio da obeleži četvrt veka besmtrnosti. I treba jer je reč o jednom od najvrednijih sportskih uspeha naših sportista, možda čak i najvrednijem imajući u vidu okolnosti. Jesu fudbaleri Zvezde bili prvaci Evrope, jesu rukometaši Metaloplastike  harali Evropom, jesu vaterpolisti Partizana osvajali evropske titule… Razlika između istanbulskog trijumfa „crno-belih“ i pomenutih uspeha drugih klubova je u okolnostima.

Nikada, ni u jednom sportu, evropsku titulu nije osvojio klub koji je 99% utakmica odigrao u gostima ili na neutralnom terenu. Partizan je te godine od 21 utalkmice 20 odigrao van Beograda! FIBA je, zbog rata na prostoru bivše Jugoslavije, obavezala Partizan – kao i Cibonu, odnosno Slobodnu Dalmaciju iz Splita, tri tima koja su, ironijom sudbine predstavljala raspadujuću zemlju – da kao domaćini igraju van teritorije Jugoslavije. Svi su odabrali Španiju, Partizan je svoj dom našao u Fuenlabradi, predgrađu Madrida, u novoj dvorani koja je dobila ime po Fernandu Martinu, košarkašu Real Madrida koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći decembra 1989. Fuenblabrada, odavno stabilan prvoligaš u ACB, tada nije imala kvalitetnu mušku košarku. Kažu da je Partizan „kriv“ što se basket digao u ovom gradu koji je sjajno dočekao i prigrlio „crno-bele“.

Pre nego što je stigao u Fuenlabradu Partizan je igrao kvalifikacije sa mađarskim Solnokom. Obe utakmice igrane su u Mađarskoj, Partizan je kao gost pobedio 92-65 a kao „domaćin“ 89-72.

U grupi B protivnici i rezultati bili su sledeći

Komodor Den Helder (Holandija) – Partizan 75-81 i 77-111

Partizan -Rasing Maes Pils (Belgija)  87-67 i 86-72

Partizan-Filips Milano 87-67 i 94-89

Huventud Badalona-Partizan 79-76 i 75-76

Bajer Leverkuzen-Partizan 80-73 i  69-93

Partizan-Estudijantes 75-95, 72-75

Aris-Partiza 75-83 i 99-65

Posle 14 kola poredak je bio:

  1. Huventud 11-3
  2. Estudiantes 10-4
  3. Filips 10-4
  4. Partizan 9-5

Iz grupe A četvrtfinalisti su bili Knor (Bolonja) sa 10-4, Barselona (10-4), Makabi (10-4) i Cibona (9-5).Jedini put tokom sezone FIBA je dozvolila Partizanu da u četvrtfinalu igra u Beogradu, Knor je pobeđen 78-65 ali tim iz Bolonje imao je dve utakmice kod kuće. Prvu je jedva dobio (61-60), majstorica je pripala Partizanu 69-65! Izgnanici su stigli do završnog turnira koji se od od 14. do 16. aprila igrao u Istanbulu. Zanimljivo je da su ostala tri učesnika bili rivali iz grupe. Filips je eliminisao Barselonu sa 2-0, Huventud Cibonu istim rezultatom a Estiudijantes je bio bolji od Makabija 2-1.

Pravila su obavezivala klubove iz iste zemlje da međusobno igraju u polufinalu. Huventud je bio (mnogo) bolji od Esdtudijantesa, dok je Partizan po treći put u sezoni nadvisio Filips. U finale su stigla dva kluba koja su imala dosta sličnosti: talenat na bazi nacionalnih igrača, tradiciju, verne navijače… Partizan je igrao bez stranaca, nošen talentom Đorđevića, Danilovića, Nakića, Rebrače, Koprivice, Stevanovića, Šilobada, Šarića, Dragutinovića, Lončara… Prosek starosti bio je 21,7. Huventud je imao Viljakampu, braću Rafu i Tomasa Đofresu, Moralesa, Parda, ali i dva odlična stranca, Kornija Tompsona i Harolda Prislija. Razlika je bila na klupi: Huventud je vodio  iskusni Manuel-Lolo Sainz, višestruki prvak Evrope kao igrač i trener sa Real Madridom, dok je Partizanov “coach” bio početnik Željko Obradović, prethodne sezone igrač “crno-belih” i reprezentativac. Doduše, Željko je uz sebe imao profesora Acu Nikolića, ali slavni trener nije sedeo na klupi. Radio je tokom nedelje na treninzima ali je vođenje utakmica prepuštao Željku.

U jednom od četiri čarter-leta iz Barselone sa navijačima Huventuda bio sam i ja. Nisam mogao da propustim finale sezone koju pamtim ne samo iz profesionalnih već i ličnih razloga. Naime, u Španiju – u kojoj sam i danas – pošao sam sa Partizanom krajem novembra 1991, uoči utakmice sa Filipsom u Fuenlabradi. Iz Madrida smo otišli u Badalonu, sutradan sam ustao u zoru da ispratim “crno-bele”. Narednih nedelja sam još nekoliko puta išao u Madrtid, odnosno Funlabradu nesvestan da postajem svedok istorije.

Huventud je u finale ušao kao favorit, ali Partizan nijednog trenutka nije bio inferioran. Naprotiv. Poluvreme je dobio 40-34,  u 27.minutu nastavka digao je prednost na 10 poena (53-43) posle jedne kontre Danilovića, ali 7 minuta kasnije, posle trojke Prislija, bilo je 61-60 za Huventud. U izgledu je bila drama, i odigrala se, na sreću sa hepiendom. Bili smo očajni kada je Tomas Đofresa na 1,56 pre kraja pogodio trojku za 65-68 a euforični kada je Sale Đorđević uzvratio istom merom. U poslednjem minutu, u poslednjih 15-ak sekundi, pri nerešenom rezultatu, Huventud je imao napad. Tomas Đopfresa se zavukao pod koš Partizana i pogodio na nekih 8 sekundi pre kraja. Partizan je bio bez Danilovića koji je izašao sa 5 penala, ali je imao Đorđevića. Pošto je Huan Morales  posle koša mlađeg Đofrese, ne razmišljajući, poslao loptu u ruke Slaviši Koprivici ovaj je uradio jedino moguće: dao je loptu Saši Đorđeviću. Sale je prešao ceo teren, digao se pored pasivne odbrane Tomasa Đofrese i, bez pravog balansa, šutirao – i pogodio trojku koja je Partizanu donela titulu prvaka Evrope…

Nastalo je ludo, nezaboravno slavlje. Danilović je pretrčao ceo teren i skočio na novinarski sto i pao u zagrljaj selektoru Dušanu Ivkoviću. Saša Đorđević je “cmokao”  svoju desnicu i ponavljao “I kiss my hand”, prezadovoljni direktor Dragan Kićanović samo je ponavljao “Šta sam rekao…”. A rekao je, i kovertirao,  da će Partizan biti  prvak Evrope, a Mlađan Šilobad  otkrovenje turnira. Profesor Nikolić čestitao je Obradoviću rekavši  da će osvojiti “još mnogo titula”, a ovaj mi je mnogo puta priznao da je tada pomislio da se ovo “dešava sad i nikad više”… U Beogradu je takođe bilo ludo, navijači su okupirali Trg republike, okitili „Konja“ u crno-belo i dugo klicali “carevima Carigrada”.

Za dokumentaciju evo podsećanja na aktere finala:

Partizan-Huventud 71-70 (40-34)

Istanbul, 16. april 1992. Dvorana “Abdi Ipekči”. Gledalaca: 9.500. Sudije: Virovnik (Izrael) i Liman (Švajcarska).

Partizan: Đorđević 23 (4-4), Danilović 25 (5-6), Nakić 5, Stevanović 6 (1-2), Koprivica 4, Lončar 2 (2-2), Rebrača, Šilobad 4, Dragutinović 2. Trener: Željko Obradović.

Huventud: Rafa Đofresa 8, Viljakampa 13 (2-5), Prisli 20 (5-5), Tompson 5 (5-6), Morales 6 (0-3), Ruf, Tomas Đofresa 18 (4-6), Pardo. Trener: Lolo Sainz.

Dragiša Šarić nije igrao u finalu, ali je na 16 utakmica tokom sezone imao prosek od 4,8 poena i 2 skoka.

MVP finala bio je Predrag Danilović.

Tokom sezone u sastavu “crno-belih” bili su još i Igor Mihajlovski i Igor Perović.

Partizan, naravno, nije mogao da zadrži taj tim, Kinder i Filips odveli su svoje “dželate” Danilovića i Đorđevića, a trener Obradović je 1993. stigao u Huventud i vratio mu deo duga titulom prvaka Evrope u Tel Avivu… Ostalo je istorija.

Podsećmo čitaoce da smo imali feljton u pet nastavaka o celom putu Partizana do titule prvaka Evrope. Koga interesuje može da pogleda sve nastavke na ovim linkovima:

http://kosmagazin.com/partizanovo-cudo-1992-1/

http://kosmagazin.com/cudo-iz-1992-2-tri-vezana-poraza/

http://kosmagazin.com/cudo-iz-1992-3-uloga-profesora-ace-nikolica/

http://kosmagazin.com/2665-2//

http://kosmagazin.com/cudo-iz-1992-5-carevi-carigrada/

Photo: MN press