Italija: Cilj ispunjen, gorčina ostala

 

Slušajući italijanske kolege i bivše asove, poput Karltona Majersa, Andreje Meneginija, Uga Skonokinija, selektora Simonea Pjaniđanija, predsednika nacinalnog saveza Đanija Petručija, kao i vodeće igrače Danila Galinarija, Maga Barnjanija, Marka Belinelija stiče se utisak da su azuri bili mnogo više uvereni da će osvojiti medalju, štaviše da će ponoviti “francuske” podvige iz 1983. i 1999. kada su jedina dva puta osvojili košarkaški Monblan, nego što su to hteil da pokažu u javnosti.

Imajući u vidu sklonost povredama najboljih italijanskih košarkaša koji igraju u NBA (Galinari, Barnjani, Belineli), kao i vrlo tanku klupu bez mnogo kvalitetnih igrača na koje može da računa Pjaniđani, verovalo se ipak da je ova prilika ona prava, možda i poslednja za ovu grupu igrača da se okiti medaljom. Galinari i Barnjani su u nekoliko navrata ponavljali da bi bilo deprimirajuću ući u istoriju kao prva generacija koja nije osvojila ništa (poslednji veliki uspeh azura datira od Olimpijskih igara u Atini 2004, srebrna medalja). Posle pobeda nad Španijom i Nemačkom, kao i sigurne igre protiv Izraela u osmini finala, te čudesnog oporavka Maga Barnjanija za meč sa Litvanijom, košarkašku Italiju je uhvatila i neka vrsta euforije. Neki su već videli Galinarija i Đentilea protiv Srbije u u polufinalu. Ruku na srce, Italijani ni jednog momenta nisu sumnjali da će četa  Saleta Đorđevića stići u završnicu Evrobasketa. Pjaniđani je izazivački napravio opasku da bi voleo da izađe na megdan još jednom Srbiji, ostavljajući utisak kao da je pronašao taktiku za pobedu nad Orlovima.

Zbog svega toga nije bilo lako sakriti razočarenje zbog ispadanja od Litvanije, čak ni kada su Azuri obezbedili plasman na preolimpijski turnir pobedom nad Češkom, što je bio javno obnarodovani cilj Pjaniđanijevih izabranika pre početka Evrobasketa. Predsednik saveza, vrlo ambiciozni Đani Petruči, je potvrdio Pjaniđanija na selektorskoj klupi pozivajući se na ugovor koji trofejnog stručnjaka nekadašnjeg Montepaskija iz Sjene veže do Olimpijskih igara u Riju, demantujući tako glasine da su odnosi između njega i selektora vrlo nategnuti. Takođe, Italija je veoma zainteresovana da bude domaćin jednog od tri preolimpijska turnira na kojima će se podeliti poslednje tri karte za Olimpijadu u Riju.

Petruči se nada da će italijanske NBA zvezde biti, pre svega, zdravi za taj predolimpijski turnir, posle sezone u najjačoj ligi na svetu, i da će eventualni turnir u Italiji, a igralo bi se u Torinu,  biti dodatna motivacija da pozitivno odgovore na poziv Pjaniđanija. Barnjani je pod velikim znakom pitanja, dok bi Galinari i Belineli trebalo da se odazovu. Italijani se nadaju da bi neko od mlađih košarkaša mogao da iskoči, da sazri u sledećoj sezoni, jer su svesni da sa ovim fondom igrača ne mogu daleko da doguraju.  Praktično, Pjaniđani ima tri vrhunska košarkaša (Barnjani, Belineli i Galinari), jednu zvezdu u uzletu (Đentilea),  jednog dobrog (Datome) jednu večitu nadu (Haketa), i dvojicu solidnih (Činčarini i Kuzin). I – to je sve. Ostali su tu da popune broj. Kao što smo videli to je malo, tim pre što je na poziciji pleja Činčarini prosečan a Haket je previše, što bi moji Čačani rekli, bandit i nepouzdan. Dovoljno je da se jedan od njih povredi ili razboli i situacija postaje alarmantna.

Sledeći problem je što italijansko prvenstvo vrvi od prosečnih i isluženih stranih igrača koji zatvaraju prostor mladim Italijanima da se razvijaju. a pri tom od njih ne mogu ništa ni da nauče. Zato ne čudi što je u poslednjih nekoliko godina izašao samo jedan mladi igrač velikog potencijala, reč je o Alesandru Đentileu, uprkos činjenici da je mlada reprezentacija Italije osvojila srebro 2011. i zlato 2013. Na Đentileu će se graditi budućnost italijanskog basketa, a cena koju su platili azuri njegovim nesnalaženjem u poslednjih deset sekundi meča protiv Litvanije, kada je imao loptu za prolaz u polufinale, biće kredit koji u Italiji imaju nameru da što pre naplate s kamatom. Možda već na preolimpijskom turniru u olimpijskom gradu Torinu.