Jeste li spremni za evropsku NBA?

Target centar, Mineapolis. Druga utakmica plej of serije između Minesote Timbervulfs i Barselone. Poslednji napad ima katalonski tim. Lopta je u rukama Rikija Rubija, igra pik-en-rol sa Markom Gasolom koji se otvara iz bloka, dobija loptu i pogađa sa poludistance za pobedu Barselone 93:92.
Ovaj scenario zvuči malo nerealno, zar ne? Nije baš toliko nerealan. U svakom slučaju zvuči primamljivo.
Svedoci smo sve većeg približavanja evropske košarke i NBA. Američka profesionalna liga se nalazi u ekspanziji i teži ka sve većoj popularizaciji, što za posledicu ima i interesovanje za evropsku košarku. A ona, koja je sve kvalitetnija, medijski pokrivenija i ekonomski snažnija, iz godine u godinu i sama teži ka proširenju tržišta, što dovodi do toga da se dve najkvalitetnije košarkaške lige na planeti sve više približavaju.
Naime, u poslednjih desetak godina broj evropskih igrača u NBA ligi je drastično povećan. U poslednjoj deceniji čak 41 igrač sa Starog kontinenta izabran je u prvoj rundi NBA drafta. Igrači poput Miličića, Barnjanija, Galinarija, Rubija i Veselog zauzimali su visoke pozicije na draftu. Takođe, igrači iz Evrope imaju sve važnije uloge u svojim NBA timovima. Uzmimo za primer Tonija Parkera, braću Gasol, neuništivog Dirka Novickog, crnogorske divove Vučevića i Pekovića, Nikolu Mirotića i Bojana Bogdanovića koji su bili u konkurenciji za rukija godine. Ne zaboravimo veliko priznanje koje je dobio Mark Gasol u vidu nagrade za najboljeg defanzivca lige 2012-2013, kao i nagradu za igrača koji je najviše napredovao koju je dobio Goran Dragić.
Godinama se provlače kroz medije priče o angažovanju nekog od poznatijih evropskih trenera na mestu šefa stručnog štaba nekog od NBA timova. Do ove godine Evropljani su morali da se zadovolje pozicijama asistenta i skauta. Primera radi, naš Igor Kokoškov je već 15 godina angažovan u stručnim štabovima raznih NBA timova. Jedan od najpriznatijih evropskih trenera, Etore Mesina, bio je asistent Majku Braunu u Los Anđeles Lejkersima, a danas je u stručnom štabu aktuelnog šampiona NBA lige San Antonio Sparsa, čiji prvi trener Greg Popovič vuče korene sa ovih prostora. Govorilo se i o kontaktima najuspešnijeg evropskog trenera Željka Obradovića sa Detroit Pistonsima, ali do te saradnje nije došlo. Konačno, ove sezone jedan NBA tim probio je led i za prvog trenera Klivlend Kavalirsa postavljen je Dejvid Blat, Amerikanac izraelskog porekla, koji je trenersku afirmaciju stekao u Evropi.
Sa druge strane, priznatiji NBA igrači u sve većem broju nastupaju za timove iz Evrope. Najpoznatija imena bili su nekad Dominik Vilkins, a nedavno i Alen Ajverson. The Answer je napravio pravi bum potpisom za turski Bešiktaš, gde se doduše nije proslavio budući da je bio na zalasku karijere, ali je u svom boravku na Bosforu stigao da ukrsti koplja i sa vršačkim Hemofarmom. Danas u Žalgirisu nastupa Džejms Anderson, koji je u prethodnoj sezoni bio možda i najbolji igrač posrnule Filadelfije. U Lokomotivi iz Kubana je Entoni Rendolf, 14. pik sa drafta 2008, koji nikada nije pokazao svoj puni potencijal koji je nagoveštavao na univerzitetu Luizijana Stejt. Ne zaboravimo i Pandinog Prijatelja, Meta World Peace, Rona Artesta, jednog od najboljih defanzivaca i najkontroverznijih likova koji su prodefilovali NBA parketima u poslednjoj deceniji. Naravno, o broju igrača koji su nastupali u Evropi za vreme trajanja lokauta u NBA suvišno je i govoriti.
I nivo košarke u dve najjače košarkaških lige na svetu (NBA i Evroliga) se približio. Igraju sve više međusobnih utakmica, koje su često rezultatski neizvesne, a beleže se i pobede evropskih timova. Uzmimo za primer pobedu berlinske Albe nad vladajućim šampionom NBA lige San Antoniom. Prepoznat je i kvalitet rada na ovim prostorima, pa je tako naš šampion Partizan 2009. bio pozvan na mini – turneju u SAD.
Kvalitet pojedinih NBA timova ove sezone je u najmanju ruku u rangu sa najjačim evropskim timovima. Filadelfija 76 i Njujork Niksi bi verujemo, bez problema bili poraženi od strane dobrog dela evroligaških ekipa .
U evropskoj košarci iz sezone u sezonu primetna je tendencija ka ujednačavanju pravila sa onima koja važe u NBA. Počevši od skraćivanja napada sa 30 na 24 sekunde, promenjenom obliku reketa, pomeranja linije za tri poena u evropskoj košarci, konačnom prihvatanju zonske odbrane u NBA itd. Razlika u pravilima je sve manja. Ostale su još defanzivne tri sekunde u reketu, tzv. „prvi korak“ prilikom kretanja u dribling, dužina trajanje četvrtine i udaljenost linije za tri poena u NBA ligi.
Razvoj modernih tehnologija doprineo je sve većoj medijskoj pokrivenosti NBA lige na Starom kontinenta. Do pre desetak godina mečeve NBA lige mogli smo da gledamo samo kada su igrali “srpski” Sakramento Kingsi, ili na VHS kasetama sa snimcima pojedinih mečeva. Danas smo u situaciji da odlazimo na posao sa podočnjacima jer smo dočekali jutro uz TV, prateći utakmice najjače lige na svetu.
Sve ovo stvorilo je osnov za ono što se priča već neko vreme: formiranju evropske NBA divizije. Komesar NBA lige Adama Silvera izjavio je da se u godinama koje dolaze planira stvaranje evropske NBA divizije. Ova ideja je svakako vrlo interesantna, mnogima itekako primamljiva, ali je pred ostvarenjem tog cilja mnogo prepreka koje se trebaju savladati.
Prva bi bila osmišljavanje sistema takmičenja. Ideja autora ovog teksta bi bilo formiranje dveju evropskih divizija, Istočne i Zapadne. Svaka divizija brojala bi po pet timova, kao što je slučaj u NBA ligi. Timovi koji bi učestvovali u ovako formiranim divizijama bili bi iz gradova koji već imaju jake evroligaške timove ili jake fudbalske timove koji bi izneli ceo projekat. U istočnoj diviziji bili bi CSKA iz Moskve, Makabi iz Tel Aviva, a za preostala tri mesta u konkurenciji bi bili atinski i istanbulski rivali. U Zapadnoj diviziji bili bi Real iz Madrida, Barselona, novoformirani tim iz Londona, a za preostala dva mesta u konkurenciji bi bili timovi iz Francuske (čitaj: Pariza), Nemačke (Alba ili Bajern) i Italije (Armani). Timovi iz Evrope bi se priključili NBA ligi koja bi raspored prilagodila većem broju učesnika i kilometraži koju bi prelazili.
Za ovako veliki poduhvat neophodna je pre svega snažna finansijska podrška, koja će nesumnjivo biti obezbeđena. Sve veće kompanije sa obe strane Atlantika imaće interes da ulažu novac s obzirom na ogromno tržište na kojem mogu da reklamiraju svoj proizvod. Dalje, najjače medijske kuće će svakako izdvojiti veliki novac za TV prava, s obzirom na broj ljubitelja košarke kojima će ovo takmičenje biti primamljivo za gledanje preko malih ekrana.
Sledeća prepreka bila bi infrastruktura. U ovom momentu, samo nekoliko hala u Evropi ispunjava NBA standarde. To su O2 Arena u Londonu i Berlinu, Menora Mivtachim hala u Tel Avivu, Abdi Ipekči i Ulker Sports Arena u Istanbulu. Ostalim potencijalnim učesnicima ovog projekta ostalo bi ili da izgrade nove ili da adaptiraju postojeće hale, što će nesumnjivo biti veliki trošak. Navešćemo samo podatak da izgradnja dvorane po NBA standardima košta između 200 i 300 miliona dolara.
Još jedna od prepreka je, svakako, velika udaljenost gradova domaćina potencijalnih učesnika. Zamislite ekipu CSKA iz Moskve koja odigrava na domaćem parketu utakmicu, a zatim mora da leti u Los Anđeles na megdan Lejkersima. Udaljenost između ova dva grada je 9793 kilometara i 12 (!) vremenskih zona. Let avionom od Moskve do Los Anđelesa traje 12 do 13 sati. Često menjanje vremenskih zona je veliki napor za ljudski organizam. Ovo je veliki izazov i za organizaciju, jer bi u tom slučaju program morao biti koncipiran tako da se svaki od timova zadrži na drugom kontinentu duži period, slično kao u NBA ligi gde ekipe znaju da budu na turneji i desetak utakmica. Naravno, obzirom na sve poteškoće koje nose komercijalni letovi, svaka od ekipa bi morala da ima i svoj privatni avion.
Prepreka bi bila i poreska zakonodavstva na našem kontinentu. U pojedinim evropskim državama stope poreza na prihod su vrtoglavo visoke i progresivno rastu. Primera radi, u Francuskoj najbogatiji građani izdvajaju na porez na prihod i do 70 odsto. Ovi podaci sasvim sigurno neće privući velike NBA zvezde da obuku dresove timova iz Evrope, osim ako bi klubovi prihvatili da im isplaćuju neto zarade. Recimo da igrač koji u NBA ligi ima godišnju platu od oko 15 miliona dolara odluči da pređe u evropski klub u državi gde je stopa poreza na prihod oko 50 odsto. Lako se da izračunati da bi taj klub, osim plate igraču, morao da isplati i preko 7 miliona dolara poreza i još kojekakvih dažbina. Očekivati da države promene svoje poresko zakonodavstvo da bi privukli NBA zvezde je naravno nerealno.
Možda i najveći problem ovog projekta bila bi motivacija timova i igrača iz ostatka Evrope koji ne bi učestvovali u kontinentalnoj NBA ligi. Pristupanjem najjačih evropskih timova tom projektu drastično bi opao kvalitet Evrolige. Veliko je pitanje s kojim takmičarskim nabojem bi timovi ulazili u najjače evropsko takmičenje ako su sprečeni da odmere snage sa najboljima. Nacionalna prvenstva bi izgubila draž, i pitanje je kako bi se održavala i koja bi bila poenta osvajanja titule ako ne možete da igrate protiv najboljih. Razvoj košarke u marketinški nezanimljivim državama bi se ozbiljno doveo u pitanje. Interesovanje medija i sponzora za Evroligu i nacionalna prvenstva bilo bi umanjeno. U državama u kojima je košarka sport broj jedan, pre svih Srbiji i Litvaniji, koje su dale mnogo velikih asova, opalo bi interesovanje za košarku, što bi za posledicu imalo manje šanse da se stvore buduće velike zvezde.
Međutim, ovaj koncept, pored brojnih mana, ima i dosta pozitivnih strana. Najjači timovi na svetu bi bili okupljeni u jednoj ligi. Najbolji igrači i treneri na svetu bili bi u jednom takmičenju. Motivacija košarkaša za naporan rad bi bila veća ako naspram sebe imate najveće majstore igre pod obručima.
Nesumnjivo da bi priključenje evropskih timova NBA ligi imalo mnogo dobrih i mnogo loših strana. Biće vrlo zanimljivio pratiti u kom će se pravcu razvijati ova ideja. Da li će se i realizovati – vreme će pokazati. Do tada nama, pravim ljubiteljima košarke, ostaje da uživamo u NBA ligi i Evroligi u sadašnjoj formi.

Photo: NBA