Kako mi je propala priča

 

Još negde od polovine takmičenja u Berlinu, kada je postalo izvesno da mi i Španci idemo dalje, vrzmala mi se po glavi ideja o jednoj ekskluzivnoj priči. Naime, kada je Serđo Skariolo ponovo postavljen za selektora Španije, poslao sam mu čestitku sa željom da se u finalu u Lilu sastanu Španija i Srbija. Datum je bio 9.maj. Odmah je odgovorio pitanjem: “Gde da potpišem?” Sačuvao sam tu prepisku u telefonu, taj važniji deo objavljujem ovde. Nadam se da se Serđo neće ljutiti. On je svoj deo “dogovora” ispunio, Španija je u finalu. Druga strana, ja – odnosno Srbija – nije svoj deo. Nismo bili daleko, samo korak, ali ispostavilo se da je bio mnogo veliki. Da smo ušli u finale, bila bi to lepa rubrika o jednoj ispunjenoj prognozi, ali ništa od toga, propade mi priča.

Scariolo SMS 1

Ne slažem se da je poraz posledica mladosti. Naši igrači nisu tako mladi, sa izuzetkom Bogdanovića i Milutinova (koji je malo igrao, ali je svakako centar koji će narednih deset godina biti jedan od stubova reprezentacije), ostali su u zrelim igračkim godinama. Izgubili su zato što su igrali znatno slabije nego dosad. Stvar je stručne analize zašto se to dogodilo, posmatraču sa strane ostaje samo da konstatuje evidentan pad u gotovo svim elementima, posebno u onima koji smo do ove utakmici bili najbolji na turniru. Dali smo 24 poena manje od proseka, imali 13 asistencija manje od proseka, skakali slabije… Valjda se sve skupilo: uloga favorita (svi su nas videli u finalu), umor, loš dan, loš šut, nije bilo “džokera”, niko nije izrazito iskočio da povuče kad ostalima ne ide.

Može, i treba, da nam bude žao, ali nemamo pravo da se ljutimo. Ovi momci su naši i posle ovog poraza kao što su bili i posle sedam uzastopnih pobeda. Još će nam oni donositi radosti. Možda već u nedelju u borbi za bronzu. Odlučivaće glava, psihologija, treći će biti onaj ko lakše i brže preboli poraz u polufinalu.

Sad treba razmiščljati o preolimpijskom turniru. Pre neki dan sam pisao o uslovima i mogućim kandidatima. Koliko sam uspeo da saznam iz izvora u FIBA, za sada je najmanje 9 zemalja pokazalo interesovanje da organizuje turnir, među njima su iz Evrope Rusija, Nemačka (treba im “wild card” FIBA jer nisu u prvih 7 na ovom EP), Italija, Turska i vrlo verovatno Francuska. Iz Amerike su to Meksiko i Kanada, iz Azije -u zavisnosti od ishoda na prvenstvu tog kontinentra – Filipini i Kina. Ne znam da li KS Srbije sme da razmišlja o organizaciji turnira, velike su pare potrebne a nema garancije da će domaći teren omogućiti plasman na Olimpijadu. Ono čemu možemo da se nadamo jeste da na osnovu renkinga FIBA budemo među tri nosioca na žrebu. U istoj situaciji su i Francuzi. Ako glavni kriterijum bude renking, nosioci će biti tri evropske zemlje.

Saletu i saradnicima ostaje da od ponedeljka promene “čip” i počnu da misle o pre-olimpiku. Imamo tim, ili bar njegovu širu osnovu, vratiće se, valjda, i Boban Marjanović (eh, da nam je bio ovde da malo pritegne Valančijunasa) i nema razloga za sumnju u igrače, još manje u selektora.

Orlovi imaju snage da dolete do Rija.

 

 

Photo: FIBA Europe