“Koš” is back!

Kada su mi prišapnuli vest da se u sazvežđe naših sportskih medija vraća „Koš“, prvo što mi je prošlo kroz glavu bio je onaj zaboravljeni, u pre-internetskom vremenu pokopani talas uzbuđenja – kada čekaš sledeći broj kao ozebao sunce. Ko je propustio sportske vesti, tabele, rezultate, po koju utakmicu, taj će otrčati na prvi kiosk i istresti ono malo džeparca za novi „Koš“. Danas je to sve lakše, imamo komp, telefone. Klik – i gotovo. Imamo silne servere na kojima možemo da gledamo utakmice i sportske emisije iz manje-više svih razdoblja i liga.
Baš zato se ovih dana, nekako toplije nego inače, prisećam tog vremena dok smo bili klinci – jedni su u kvartu pikali fudbal, drugi basket, a treći, pre svega devojčice, ređali se oko terena i uživali u prizorima, navijajući za svoje favorite, bezmalo kao da je u pitanju „prava“ utakmica. Onda bi se jurilo kod nekoga da se gledaju „životno važni“ mečevi, da bi se sutra, opet po improvizovanim terenima među blokovima, nagađalo u kome od ovih klinaca gori dovoljno ambicije da za neku godinu beton zameni parketom i postane novi idol svoje generacije.
Kad se pojavio, krajem osamdesetih – u vreme kad je jugoslovenska košraka doživljavala svoj vrhunac – „Koš“ je bio pravo otkriće za poklonike košarke svih doba i vrsta. Osim aktuelnih rezultata i tabela, nas klince su ipak najviše radovali članci ili intervjui o/sa nekima od naših junaka sa parketa. Magazin je bio koncipiran ambiciozno i raznovrsno, uglavnom kao plod predanosti uredničkog tima sportu i svojoj ulozi „prenosilaca“ novosti i zanimljivosti iz sveta košarke, do kojih u ono vreme možda ne bismo mogli doći na druge načine. Zanimljivo je podsetiti se i onoga što su košarka i sport uopšte, tada značili generacijama poput moje: nije to bila prosta idolatrija, niti neko isprazno divljenje. Pre se može reći da smo mi, posmatrajući svoje uzore (reč je to koju i dalje koristim mnogo rađe nego „idoli“), priželjkiivali da na neki način postanemo poput njih – i to tako što ćemo u sebi pronaći te skrivene izvore čiste snage, koji čuče u svakome. To su stvari koje i čine sport, u daljem smislu i sam život; a koje su u današnje vreme često zapostavljene u korist nečrg drugog. Pa tako danas imate klince koji žele da postanu fudbaleri da bi zaradili veliki novac, a ne da bi provodili više vremena napolju, naučili fer plej ili postali, najprostije rečeno, odlični sportisti i zdravi ljudi. Sa druge strane, svakom prijatelju sporta uistinu teško pada aktuelna tendencija da sportska igrališta sve više postaju tereni za politička i svakakva druga prepucavanja, uglavnom izrazito nesportskog tipa. Sportisti nam odlaze, lige se rasipaju, po terenima niču interesantne „instalacije“, sećajući na vremena koja bismo najradije zaboravili; publika sleže ramenima ili gunđa, a najveća žrtva takvog stanja je sport sam.
Ondašnji „Koš“ promovisao je, između ostalog, i sport radi sporta – mislim da je i to jedan od bitnijih faktora zbog kojih se rado prisećam lepote čitanja košarke „sa papira“ (osećaj koji danas malo ko još čuva u prstima).
Istina, ovaj novi „Koš“ je drugačiji – digitalan, moderniji, konceptom prilagođen današnjem vremenu i brzini razmene informacija, pre svega analitičan. No i pored toga, svako ko se seća te stare, jedinstvene revije košarke na ovim prostorima, imaće razloga da se raduje i ovoj, podmlađenoj – uz taj, više nego ikada neophodni optimizam i akcenat na pozitivnim aspektima sporta danas, u nas. A za one koji se ne sećaju prošlih vremena, biće tu i ponekog podsećanja na njih, kao i na neke od velikana iz prošlosti, ili osvrta na pokoju zanimljivu utakmicu iz „zlatnih vremena“ košarke na ovim prostorima. Ekipa magazina je ista, na istom terenu – uz pokojeg rezervnog igrača, poput mene, spremnog da „sa klupe“ uskoči kad zatreba i doprinese novom karakteru starog lista.
Čitamo se!