“Koš”, porodično nasleđe

Imao sam 13 godina kada je izašao prvi broj “Koš”-a, a punih 18 kada je objavljeno poslednje, 65.izdanje. Najlepše i najuzbudljivije tinejdžerske godine, basket na betonu Novog Beograda i Kalemegdana u podmlatku Partizana, radost sa trofejima Kukočeve Jugoplastike, Divčevog Partizana i YU reprezentacije, prvi prenosi NBA… Zveckanje oružja i silna “istorijska dešavanja” u pozadini skoro da nisam ni čuo jer sam listao taj čudesni magazin.
Naslovne stranice u tih pet godina pamtim kao da su objavljene juče, prošle nedelje, prošlog meseca, a dve su obeležile moje odrastanje zauvek: prvi broj i Divac u dresu Lejkersa iz oktobra 1989. (“YU Porše u LA” čini mi se da je bio naslov), i naravno slika Saletove trojke iz Istanbula u aprilu 1992.
U pre-internet vremenima, “Koš” je bio naš prozor u košarkaški svet, donosio do mog kioska u komšiluku priče iz svakog značajnijeg mesta sa košarkaške mape sveta – od Čačka i Valjeva, preko Splita i Zadra, Skoplja i Ljubljane, Sarajeva i Šibenika, do Atine i Madrida, Rima i Berlina, pa sve do Los Anđelesa. Vrhunsko novinarstvo i svedočanstva sa lica mesta kako mladih novinara (Vladu Olića sam čitao po više puta), tako i trenera i igrača koje je maestralni ‘Čika Vlada’ Stanković – tako ga i danas zovem – uspeo da okupi i pretvori u redovne dopisnike: Vladu Đurovića iz Atine, Zokija Radovića iz Berlina, Bošu Tanjevića i Mirka Novosela iz Italije, Božu Maljkovića iz Španije…Pa “Kalemegdanske priče” Pere Stanišića, “kilometarski ali uvek zanimljivi intervjui Olge Đoković, stručni ugao Bate Đorđevića, minijature Branke Prelević, američke priče Slobodana Pavlovića, pa sjajni crteži čitalaca naših tadašnjih idola Saleta, Kukija, Danilovića, Divca…”Koš” je bio visoko profesionalna novina jer su u njemu sarađivali najbolji novinari iz cele bivše Jugoslavije a uređivačka ekipa je imala prave ideje, znanje i snagu da ih i realizuje.
Niko nije bio srećniji od mene kada sam postao sam saradnik “Koš”-a idući utabanim putem starijeg brata Zorana koji je doživeo i ekspediciju i zlato na Svetskom prvenstvu u Argentini 1990. u društvu sa Vladom, Bojanom i beogradskom ekipom boema na čelu sa sa Markom Markovićem i Draganom Nikitovićem. Zoran još prepričava dogodovštine sa tog nezaboravnog puta. Po povratku je “spakovan” u JNA da oduži dug domovini (u raspadu), a ja sam od najvernijeg čitaoca promovisan u saradnika. “Piskaranje”, kako ga je otac Radiša, nekadašnji član uprave Partizana, zvao, zahtevalo je podrobnu pripremu, “kopanje” informacija i anegdota, uz osećaj odgovornosti da kao ‘šegrt’ budem u društvu doajena sportkog novinarstva. Zahvalnost “čikaVladi” na toj šansi dugujem do danas.
“Koš” is back, a moj sin Jovan upravo puni 15 godina i sprema se za “piskaranje”, tamo gde su otac i stric stali.