Sponzori našli lek za “večite”

Tuča Duška Vujoševića, trenera Partizana, i jednog od navijačkih vođa Crvene zvezde označila je kraj strahovanja da bi serija košarkaških duela „večitih“ mogla prerasti u pravi rat u zemlji. Deca odavno obolela od mržnje prema onom drugom klubu ograničila su se na uobičajeni folklor prostačkih skandiranja Vučiću, Čoviću i njegovoj ženi, i na tome se, na sreću, sve i završilo.
Pesimisti kažu: do sledeće prilike.

A moglo je biti mnogo gore. Navijačke grupe su em brojne, em dobro obučene i naoružane – šta više treba za jedan žestok obračun? Međutim, kao da je pre početka polufinala plej ofa koji je odlučivao ko će dogodine u bogatu Evroligu, a ko u siromaštvo i rasulo, neko povukao ručnu. Sumnjalo se na premijera, jer Ministarstvo sporta odavno nema tu moć, ali izgleda da su presudne bile finansije, pa su ručnu povukli sponzori dva najpopularnija kluba. A to su, pre svih, Idea hrvatskog biznismena Ivice Todorića i Voli podgoričkog kralja samoposluga Dragana Bokana. Izgleda da su Zagreb i Podgorica uspeli da obuzdaju Zvezdinog predsednika Nebojšu Čovića da ne odgovara na otrovne strelice trenera Partizana Duška Vujoševića, za koga mnogi tvrde da je, uz ombudsmana Sašu Jankovića, jedina opozicija u Srbiji. Logika je jasna: neće ljudi da sponzorišu klub koji se sudi, kleveće i ratuje saopštenjima. Navodno je ista logika presudila i u slučaju srpskog Telekoma, pa je generalni direktor te kompanije Predrag Ćulibrk dao Zvezdi i pare i ime, a Partizanu ništa zbog učestalih prozivki Vujoševića. Zbog toga je čak bilo poziva navijačima Partizana da menjaju mobilnog opertera jer Ćulibrk sve pare dade crveno-belima. Na pomolu je bio i rat mobilnih mreža, ali je na vreme izbegnut jer je Ćulibrk, član uprave FK Crvena zvezda, obukao dres Partizana. Istina, fudbalskog kluba, koji je odmah pozajmio dvadesetak miliona dinara svojoj košarkaškoj sekciji da kupi plejmejkera. Kad se sad vidi učinak tog plejmejkera – bolje da nije.

Priča o parama nas uvodi u suštinu sukoba „večitih“. Na jednoj strani je Crvena zvezda Telekom, za koju se ne zna koliko duguje, ali je njen predsednik Čović rekao da im je godišnji budžet oko četiri i po miliona evra. Na drugoj je Prtizan NIS, za koji se opet ne zna koliki mu je budžet, ali je njegov predsednik Predrag Danilović nedavno potvrdio da duguju oko četiri miliona evra.

Teško je reći ko od dva predsednika govori istinu, možda obojica, ali neke činjenice navijačima dugo bodu oči. Na jednoj strani je već toliko puta pomenuti Vujošević, koji priznaje da zbog opšteg siromaštva u Partizanu primi jednu platu godišnje. Na drugoj je, na primer, Amerikanac Markus Vilijams, koji je prošle godine u ruskoj Lokomotivi bio plaćen 1,3 miliona evra za sezonu (prema internet sajtu interbsket.net). On je letos potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom, nije nikad rečeno za koliko novca, ali je zvanično objavljeno da je ugovor – na tri godine.

Da li je NIS, sponzor iz Partizanovog imen, zaista toliko škrt da trener prima jednu platu godišnje, a igrači jedva koju više? I da li su se Telekom, Voli i Idea toliko „otvorili“ da Zvezd može angažovati tako skupe igrače? I – pre svega i najvažnije – otkud u ovoj priči uopšte Telekom, oko 98 odsto u državnom vlasništvu, i NIS koji je tridesetak odsto svojina države Srbije?

Ovo pitanje se logički postavlja posle poznatog prošlogodišnjeg rata Čovića i Vujoševića, a čiji rezultat je bilo neobično obećanje stiglo iz Vlade u Nemanjinoj. Mnogi su ga već zaboravili, ali nije to bilo tako davno.

Naime, kad su prošlog proleća Partizan i Crvena zvezda igrali košarkaški plej of, i i kad se tim povodom digla silna prašina oko izjava Čovića i Vujoševića, država je, u liku svojih najviših funkcionera, svečano najavila da ni crveno ni crno-belima više neće davati pare, nego da će taj novac preusmeriti za lečenje bolesne dece.
I – koliko je država za ovih godinu dana dala para za lečenje bolesne dece iz fondova namenjenih najboljim košarkaškim klubovima?
Da li ona za ovih godinu dana zaista nije dala nijedan dinar ni Zvezdi ni Partizanu?
Ako je to država zaista uradila (u šta se opravdano sumnja), zna li ona da će zbog takve politike (i dalje ne verujemo da se sprovodi) u ovoj zemlji biti sve više bolesne dece? Najmanje zato jer će navijači Zvezde i Partizana padati u depresiju, a pre svega iz razloga što sport nekako dođe kao preventiva za mnoge bolesti. To bi neko  trebao da objasni našoj državi koja je osnivač najvećeg broja klubova, i kao takva dužna je da ih izdržava. Teoretski, država može postojati bez sporta, pa i bez zdravstva i prosvete, ali jedno kratko, sasvim kratko vreme. Vrlo brzo bi se neizlečivo razbolela, tako teško da joj ni sve pare namenjene Zvezdi i Partizanu ne bi mogle pomoći.
Da li to neko pominje privatizaciju sportskih klubova kao jedino rešenje? Da, da, pare ludih šeika i ruskih milijardera čekaju na našim granicama, i čim promenimo zakone one će se sliti u Humsku ili u Ljutice Bogdana… To kako mi zamišljamo privatizaciju u sportu, klinci bi opisali sa rečju sa samo četiri slova: moša.
Da se ne bi dalje “moširali”, država jednostavno treba da donese zakon po kome ona više nije osnivač sportskih klubova, niti vlasnik njihove imovine. Pazite: imovina postaje osnovni kapital klubova. Ta državna imovina se višestruko amortizovala i nema nikakvog razloga da zbog dileme šta je čije vlasništvo odlažemo privatizaciju i sledećih pola veka. Marakana je Zvezdina, JNA je Partizanov, Pionir dele po pola Zvezda i Partizan… Naravno, svi ostali klubovi su u identičnoj poziciji. I postaju akcionarska društva.
A po kojoj ceni bi se na ovaj način prodali Zvezda ili Partizan? Pa svakako po tržišnoj, jer klubovi su u suštini roba i vrede tačno onoliko koliko je neko na tržištu spreman da ponudi za njih. Ako je to manje od očekivanog – znači da manje vrede nego što se pretpostavljalo.
I da ne bi bilo zabune: akcionari imaju obavezu da klubovi nastave sa svojom sportskom delatnošću. Dokle god postoje. Tako da se ne bi moglo desiti da neko sruši stadion JNA i na tom mesti izgradi parking.
Sve ovo deluje racionalno i razumno. Ali, kod nas često prevlada iracionalno, pa se tako poslednjih godina često moglo čuti sledeća upozorenja u vezi najavljene privatizacije: A šta ako Crvenu zvezdu kupi navijač Partizana i namerno je ugasi?

E, za sve koji postavljaju takva pitanja država bi morala imati fondove za lečenje. Čak bi se u njih mogla preliti i neka lova namenjena lečenju bolesne dece, jer ako bi se naš sport doveo u normalan i održiv položaj, bolesne dece bilo bi neuporedivo manje nego sad.
Photo: MN press