Košarka u kutiji za violinu (sećanje: Slobodan-Piva Ivković 1937-1995)

 

Ovaj tekst objavljen je u oktobarskom broju časopisa “Trener”, čijoj redakciji se zahvaljujemo.

 

 

Slobodan-Piva Ivković je bio trener. Košarkaški i sa velikim „T“. Mogao je da bude mnogo toga, umetničku žicu povukao je iz porodice intelektualaca iz koje je potekao i u kojoj je odrastao. Od oca doktora pravnih nauka i majke prosvetnog radnika, pesnikinje, mogao je da čuje samo lepu reč, da shvati značaj knjige, umetnosti, opšteg obrazovanja. Bio je talentovan za muziku i slikarstvo, koliko znam jedna od njegovih ćerki nasledila je očev talenat i studirala slikarstvo u Italiji, ali on je odabrao drugu vrstu umetnosti-košarku.

Zašto i kako košarka, verovatno objašnjava činjenica da je porodična kuća Ivkovića na Crvenom krstu bila bukvalno preko puta igrališta KK Radnički a tu je bila, a i sada je, upravna zgrada skromnog sportskog društva koje je za 95 godina uspravnog življenja u nizu sportova iznedrilo brojne šampione, reprezentativce i stručnjake. Mladog Pivu su privlačile mnoge stvari, ali dve su vremenom preovladale: golubovi i košarka. Ako je prvo bilo hobi, ili nešto više od toga, drugo je bila strast. Polazio je od kuće na časove violine ali ga je neka nevidljiva sila prvo vodila preko ulice, na igralište Radničkog. Tamo je košarkaška lopta skakutala po ceo dan. Muški tim, ženski tim, juniori, juniorke…Treniralo se i igralo do duboku u noć. Piva bi svoju kutiju sa violinom ostavljao na čuvene stepenice koje su ujedno bile i tribine i upijao prva košarkaška znanja od Ranka Žeravice i drugih stručnjaka koji će polovinom 50-tih godina početi stvaranje „krstaške“ trenerske škole koja je bila pandan onoj na Kalemegdanu gde su stanovali Zvezda i Partizan. Kada bi shvatio da će zakasniti na čas violine, Piva bi zgrabio kutuju i trčeći išao u muzičku školu. Kod profesora ga je, ne jednom, čekalo iznenadjenje: kad bi otvorio kutiju unutra bi, umesto gudala i violine, nalazio ciglu ili kamen… Dragoljub Pljakić-Pljaka i ostali šereti sa Krsta, dok je on trenirao, vadili su violinu i ubacivali ciglu… Kao da su mu poručivali da za njega nije violina već dirigentska palica. Ona trenerska.

Vajar košarke

Kažu da je bio talentovan igrač, ali je imao problem sa vidom. Takozvano „kokošije slepilo“ onemogućavalo mu je, posebno uveče, da vidi loptu i protivnike. Dragutin- Miško Čermak potvrdjuje da je početkom 60-tih godina Piva bio talentovan igrač, sa dobrim skok-šutem, igrao je na pozicijama 2 i 3, ali zbog problema sa vidom, a i zbog golubova, nije mogao da napravi igračku karijeru. Zbog toga je vrlo mlad počeo onu trenersku po kojoj ćemo ga pamtiti.

Bio je zgodan, šarmantan, elokventan, devojke su ludovale za njim (posebno tada poznata gradska lepotica Ljilja Šiz), zvali su ga Džejms Din ili Elvis Ivković jer je lepo pevao, ali njegove dve ljubavi, košarka i golubovi, ili golubovi i košarka, uvek su imale prioritet.

Piva i Duda copy

Rekoh da je mogao da bude umetnik, ali moram da se ispravim: on jeste bio umetnik. Kao košarkaški trener. Možda će se poredjenje nekom učiniti neadekvatnim, ali ja vidim Pivu Ivkovića kao vajara koji stoji pred velikim belim kamenom ili masivnim drvetom i od toga komada ničega treba da napravi nešto. Piva je od igrača početnika pravio šampione, vrhunske igrače. Dušan-Duda Ivković, mladji brat koji je od Pive nasledio strast i prema košarci i prema golubovima, seća se kako je ovaj od Miluna Marovića napravio sjajnog centra, olimpijca i reprezetentativca u timu koji je Jugoslaviji 1973. u Barseloni doneo prvu zlatnu medalju na evropskim prvenstvima. A Milun je u zemunskoj gimnaziji bio oslobodjen fiskulture. Valjda ravni tabani, ili tako nešto. Sa 207 cm bio je isuviše „trapav“ za sport, a i nešto ga nije mnogo zanimao. Svirao je gitaru, imao svoj bend i maštao o muzičkoj karijeri. Sve dok ga drugari nisu nagovorili da, zbog visine, proba da igra košarku.Otišao je u Zvezdu ali su ga odbili kao netalentovanog. Tada mu je Dragiša Vučinić rekao:

-Idu u Radnički, kod Pive Ivkovića. Samo on može da napravi igrača od tebe….

Tako je buduća šampionska generacija u jednom „anti-talentu“ dobila možda ključnog igrača. Svi ostali, o kojima ću malo kasnije, bili su talentovaniji od nezaboravnog Meka, ali bez njega nikada ne bi bili prvaci. A da „anti-talenat“ pretvori u reprezentativca mogao je samo Piva Ivković. Još drastičniji primer bio je Milovan Tasić-Tasa. Kada je zakucao na vrata Ivkovića od „kvalifikacija“ za igranje košarke imao je 2,15 visine, rahitične noge i pogrbljeno držanje. Piva je i od njega napravio igrača.

Životno delo 1973.

Generacija koja će 1973. postati prvak Jugoslavije počela je okupljanje na Krstu sredinom 60-tih godina. Pojavila se grupa veoma talentovanih mladih igrača koje je Piva Ivković hrabro uveo u prvi tim. Već za sezonu 68/69. Piva je, uz iskusne Čermaka, Ražnatovića, Karatija, Kreačića, Vidića, Zimonjića… bacio u vatru Jarića, Damnjanovića, Tvigija Ivkovića i Marovića. Eksperiment nije uspeo, Radnički je završio na 11. mestu i ispao iz Lige, ali se odmah vratio jer se Druga liga igrala preko leta. Iduće sezoe 69/70. ista stvar. Radnički je 11. i opet ispada – sa pozitivnom koš razlikom! Mislim da se takav slučaj nikada nije dogodio u ligi bivše Jugoslavije. Radnički je 4 utakmice izgubio sa pola koša a 6 sa dva poena! Pamtim meč sa Lokomotivom (još nije bila Cibona). Recimo, minut i po do kraja 6 ili 7 razlike za Radnički. Dobijena utakmica… Djavola. Jedna izgubljena lopta, pa druga prodata, pa treći promašeni napad, Plećaš „trpa“ i Lokomotiva slavi 88-86. Emotivni Piva leži na parketu Hale sportova i ne mrda. Gleda, svestan je, ali pogled ukočen od još jednog šokantnog poraza. Sećam se i poslednjeg kola u toj sezoni, Radnički-Partizan. Bez pritiska, pošto su već ispali, mladi talenti Radničkog igraju bez grča, u 5.minutu vode 21-0! Srećko Jarić sa svojim čuvenim parabolama pogadja sa centra, Tvigi Ivković se baca u reklame i spašava izgubljene lopte, Dugi Damnjanović trpa sa polu-distance a Mek Marović ispod koša… Piva je morao da traži tajm-aut i smiri svoje momke koji su se malo zaneli pa dodavanjima iz ledja i kroz noge malo potcenili protivnika. Piva je i u takvoj situaciji pokazao šta znači biti pedagog. Retko kad je podizao glas, autoritet je gradio znanjem.

KOSARKA - Kosarkasi Radnicki: Mile DJORDJEVIC, Miroljub DAMJANOVIC, Milun MAROVIC, Milovan TASIC, Srecko JARIC, STEVOVIC, Slobodan Piva IVKOVIC, trener, Dragoslav RAZNJATOVIC, Bosko DJOKIC, Slobodan ZIMONJIC, Dragi IVKOVIC, BRZIC i Braca KARATI. Beograd, 1971/1972. photo:T.Mihajlovic
KOSARKA – Kosarkasi Radnicki: Mile DJORDJEVIC, Miroljub DAMJANOVIC, Milun MAROVIC, Milovan TASIC, Srecko JARIC, STEVOVIC, Slobodan Piva IVKOVIC, trener, Dragoslav RAZNJATOVIC, Bosko DJOKIC, Slobodan ZIMONJIC, Dragi IVKOVIC, BRZIC i Braca KARATI.
Beograd, 1971/1972.
photo:T.Mihajlovic

U narednoj sezoni 71/72 Radnički je sa istom generacijom bio četvrti a u sledećoj prvi sa bilansom 22 pobede i 4 poraza. Bila je to kruna umetničkog dela Pive Ivkovića. Od najtvrdjeg mermera isklesao je perfektnu figuru, tim koji je bio prvak Jugoslavije, igrao lepu košarku i dao niz igrača za reprezentaciju. Temlj tituli udaren je na letnjim pripremama 1972. na Žabljaku na kojima su bili i juniori koje je vodio Dušan Ivković. Na kraju sezone na Crveni krst je stigla dupla kruna, Piva je bio prvak Jugoslavije sa seniorima a Duda sa juniorima!

Sledeće sezone 1973/74. gledali smo u Beogradu Kup šampiona, posle OKK Beograda i Crvene zvezde tu privilegiju dugovali smo Radničkom i Pivi Ivkoviću. „Krstaši“ su stigli do polufinala, u četvrtfinalnoj grupi u februaru 1974. tukli su Real Madrid sa Ščerbijakom, Brabenderom, Kabrerom… Bilo je 95-87. Dugi je dao 25, Tvigi i Mek po 22 poena a veteran Ražnatovic, koji se pridružio ekipi posle odsluženja vojnog roka, doneo je neophodno iskustvo.“Ražanj“ je priznao da je imao probleme da prati Pivine ideje jer je dok on bio u vojsci trener taktički evoluirao mnogo. Beograd je tih godina imao fudbalske romantičare na Karaburmi, OFK Beograd, i košarkaške na Krstu.

Trener-vizionar

Imao sam zadovoljstvo da budem u Pivinoj kući i da često pričam sa njim o košarci. Pamtim gomilu kaseta i knjiga. Košarka je u toj kući u Kajmakčalanskoj stanovala 24 sata. On je bio jedan od prvih trenera koji su shvatili potrebu stalnog obrazovanja, sticanja novih iskustava. Medju prvima je putovao u SAD, nabvavljao kasete iz SSSR, dobavljao stručne knjige odakle god je mogao, usavršavao engleski da bi sebe usavršio… Bio je u stanju da treneru rivala sa kojim sutra igra otkrije sva svoja taktičko-tehnička razmišljanja jer nikada nije bio sebičan. Svoja ne mala znanja uvek je bio sporeman da podeli sa drugima.

Piva Ivković, za razliku od mnogih drugih trenera, nije hteo da menja sredinu, kao da ga novac nije interesovao. Najsrećniji je bio u svom kraju, u trouglu Krst-Čubura-Neimar, sa svojom košarkom i svojim golubovima. Osim kratkog izleta u Kuvajt, ceo radni vek proveo je izmedju Radničkog i OKK Beograda, mnogo više na njegovom Crvenom krstu. Bio je trener-vrhunski demonstrator, ono što je tražio od igrača mogao je praktično da im pokaže. Stalno je razmišljao kako unaprediti igru, kako iskoristiti karakteristike igrača koje je imao.

Svestan značaja trenera u procesu stvaranja igrača, Piva je sa Rankom Žeravicom, Slobodanom Mićovićem i Dragoljubom Pljakićem još 1972. osnovao Udruženje trenera Srbije i postao njegov prvi predsednik. Na trenerskom seminaru 1991. na Igmanu osnovano je Udruženje trenera Jugoslavije a Piva je opet bio prvi predsednik. Danas nagrada za životno delo Udruženja trenera Srbije nosi njegovo ime, a to je najmanje što srpska košarka duguje Slobodanu-Pivi Ivkoviću. On je svoju nagradu za životno delo dobio 1973. osvajanjem titule prvaka sa Radničkim.

Kažu da oni koji iza sebe ostave delo koje će na neki način pomoći drugima večno žive. Ako je tako, Piva Ivković će uvek živeti u srpskoj košarci.

piva 2