Košarkaši na službenom putu

 

Da su producenti hteli da naprave kompletnu sliku o temi koju su
obrađivali, film “Bićemo prvaci sveta” trajao bi tačno 26 godina, jer u tom razdoblju je bilo toliko koraka i koračića koje su pojedinci napravili ugrđujući svoj kamen u piramidu ogromnih razmera, a kojoj je ime NAŠA KOŠARKA.
Elem, ova crtica iz jednog, ne tako davnog vremena, je moj doprinos lepoti uspomena.
Godina 1951.
Vreme posleratno, puno nada, elana, entuzijazma, sa malo novih prozora i ideja i malo sumorno. Ali slobodno. Košarka počinje da se širi, i niko tad, sem najvećih zanesenjaka i sanjara, nije mogao da pretpostavi da će u skoroj budućnosti to biti naš ogromni prozor u svet. I, da budem malo subjektivan i lokalpatriotski nadmen, ogroman prozor sveta sa pogledom prema nama.dugi 22
KK Radnički, mali klub kao i većina u tadašnjoj državi. Trener, sekretar i igrač KK Radničkog bio je Ranko Žeravica. Danas svi znaju ko je. A tada je bio mladi, hrabri i uporni momak iz Novog Miloševa, kod Kikinde, koji je došao u Beograd kao i mnogo mladih tog vremena, i namah se zaljubio u, za nas magičnu igru loptom – košarku. Smestio se Ranko u početku kod  kumova, blizu Krsta, i KK Radnički  je bio logično i prirodno opredeljenje. Predsednik kluba u to vreme je bio Ante Lambaša, koga svi pamte kao potonjeg
dugogodišnjeg predsednika Svetske plivačke fegeracije (FINA). za čijeg mandata je nas plivački sport, posebno vaterpolo, ušao u sam svetski vrh, gde se i danas nalazi. Tada je Ante kao mladi oficir bezbednosti svoje prvo civilno zaduženje imao u Radničkom..

SPORT - Komisija za vrhunski sport. ANTE LAMBASA, plivanje. Beograd, 17.03.1992. photo:N.Parausic
SPORT – Komisija za vrhunski sport. ANTE LAMBASA, plivanje.
Beograd, 17.03.1992.
photo:N.Parausic

Leto je bilo, i KK Radnički je trebalo da igra utakmicu u Skoplju, zakazanu za nedelju posle podne u 17sati, Taman da gostujuća ekipa uhvati večernji voz za Beograd. Ali – kako stići do Skoplja!? Novca nije bilo. Transportne mogućnosti nikakve. Putevi tog vremena – možete zamisliti kakvi su bili. Vozova malo, ali su zato bili puni kao ovi indijski i pakisatanski koje viđamo ponekad na TV..
Ranko Žeravica, odgovoran i zabrinut, obrati se predsedniku Lambaši. Obezbedio je sam hranu, što je značilo da je njegova kuma napravila dovoljno sendviča za njih devetoricu, koliko je trebalo da putuje u Skoplje. Predsednik, kao i većina predsenika tog vremena, pa bogami i kasnije, pod čuvenom parolom iz armije “snađi se”, samo reče: “Budite svi u šest ujutru ispred Radničkog spremni za put”-.
Letnje vreme je bilo, nedelja rano ujutro.Dolazi pred Radnički policijski kamion sa klupama gore, i sa dvojicom uniformisaninih  milicajaca u tamno plavim uniformama kakve su tada imali. Krenuše svi put železničke stanice. Na onaj sporedni ulaz kod pošte. A na stanici gužva “ko na vašaru”. U vagonima ljudi zbijeni kao sardine. Kako su sišli sa kamiona, jedan milicajac
postroji košarkaše u kolonu po jedan, a onaj drugi upali kamion i ode. Njih devet u koloni krenuše za  milicajcem, kroz gužvu koja je bila ogromna, ali uniforma tog doba bila je autoritet za poštovanje, pa i strah. Razmiču se ljudi, teško ali se razmiču. Jedva stiže kolona do vagona punog ko šibica. Onaj u uniformi pokaza nešto kondukteru koji se stade mirno, i zatim napravi prolaz kroz vagon. Kad tamo dva, nadrealno prazna kupea, na kojima piše: “Zatvorenici”. Smestiše se košarkaši, i onaj delegirani milicioner, koji se trudio zbog gužve i ostalih putnika da bude strog, a nailazio je na simpatije sveta – bože moj, on sprovodi zatvorenika, odnosno bandu, ili u to vreme ozloglašenu kategoriju – narodne neprijatelje.
U stvari, momak je, umesto dirinčenja i svakonevnih dosadnih obaveza, imao sreću da ga Ante Lambaša odredi da kao vođa puta ide sa njegovim klubom, i da odgovara za igrače. Za njega mala avanturica. Put do Skoplja je trajao i trajao. Ostali putnici su zagledali “zatvorenike” prilično mrko, ali nisu ih se plašili jer, pobogu, uz njih je bila vlast, odnosno milicioner.
Otputovali su tako košarkaši Radničkog nekakako do Skoplja, odigrali utakmicu i pobedili. Na isti način su se i iz Skoplja vratili u Beograd.
Košarka je tako uporno nastavljala da postoji, i krčila puteve priznanja.
E sad – to nije kraj. Umeto epiloga, imam slobodu i potrebu  za malim komentarom.
Ovo je, pre svega, mala istinita, ali romantična pričica o košarci i kamenčićima koje su pojedinci ugrađivali u gore pomenutu piramidu, Koja je, pazite, velika ali još uvek zarubljena na vrhu. I ova, i mnogo drugih sličnih priča i dogodovština, duboko su utkane u ogrmnu emociju koju donosi film “Bićemo prvaci sveta”. Kad cela sala peva “Hej Sloveni”, a gde god se okreneš – suze u očima ljudi. Ali i još nešto, što odslikava razlike u vremenima u kojima smo živeli nekad i sad. Različitosti koje su postojale, a mi nismo dovoljno obraćali pažnju na njih, prosto su bile mimo nas,
Sad još malo digresije: sećate li se kad se pojavio onaj strip “Nindža kornjače” sa imenima slavnih slikara? Izgledalo je to malo uvrnuto, sa sve onim oklopima, ali i simpatično. A kako izgledaju naši današnji čuvari reda, policajci kada su neku politički događaji i pogotovu sportske priredbe? Pazite – sportske priredbe!.U oklopima. Prave se planovi, procene i analize. Na pet hiljada tzv. navijača deset hiljada policajaca obučenih u oklope, rade posao za koji su se opredelili najverovatnije sa mnogo plemenitijih nadanjima nego da sede po ulicama oko stadiona ili dvorana, i da čekaju da spreče probleme.
A nekada – jedan policajac sprovodi sam devet zatvorenika.
Svi veruju i poštuju vlast, a niko od “zatvorenika” da pokuša da pobegne. I to nikome nije bilo sumnjivo, jer svi veruju. Pazite: veruju!.
Koje li razlike u percepciji stvarnosti.
Da li da stavimo prst na čelo, ili da pustimo dalje? Večita Šekspirovska dilema.

 

Photo: privatna arhiva