Kralj želi svoju krunu nazad

 

Konačno smo i to dočekali. Za svakog ljubitelja ovog sporta, a kod nas ih je srećom neproporcionalno mnogo, EP u košarci predstavlja sportski bijenale, čak i važnije reprezentativno takmičenje nego SP ili OI. Iznenađujući uspeh ostvaren prošle godine na Mundobasketu u Španiji podigao je optimizam iz pepela izneverenih nada naših navijača, do neslućenih razmera. Ponovo se očekuje čudo, i više ili manje glasno izgovara ono što kao da je našoj košarci oduvek na neki način pripadalo: hoćemo titulu!

Ako ste zaista pasionirani ljubitelj košarke i „naše“ reprezentacije pod različitim imenima, onda se verovatno sećate gde ste bili, i šta ste tada radili, za svaku od važnih, pa i onih rutinskih, a ponekad čak i nebitnih prijateljskih utakmica, što je upravo slučaj i sa vašim autorom. On bi, naime, mogao da stavi ruku u vatru da je gledao sve nastupe našeg izabranog tima još od čuvene Atine ’95. i većinu njih živo pamti, što je samo dodatno osveženo izuzetno vrednim i kapitalnim ostvarenjem enciklopedijskog karaktera “Koš za koš” našeg košarkaškog doajena Vladimira Stankovića, čije prelistavanje veoma brzo osvežava uspomene i podseća na više i manje lepe detalje iz nedavne nacionalne košarkaške prošlosti. Mada vaš autor reprezentaciju donekle redovno prati još od davnih OI u Los Anđelesu 1984., našu ćemo analizu posvetiti periodu nakon ulaska u novi milenijum, iz više razloga.

Pre svega, naime, tada je osvojena naša poslednja zlatna medalja, i da ste pitali bilo kojeg od igrača, trenera, funkcionera ili navijača da li će se na sledeću čekati ovoliko dugo, dobili biste jednodušan odgovor: nemoguće! Trijumfalno okončan pohoda izabranika Svetislava Pešića u Turskoj 2001. bez poraza i sa apsolutnom dominacijom, a sa relativno mladim i novim timom, obećavao je nastavak niske uspeha na čitavu dolazeću deceniju, na radost svih onih kojima je ovaj sport „više od sporta“. Međutim, kao što znamo, nije bilo tako. Osvojeno svetsko zlato sledeće godine u SAD više je izvučeno na individualne kvalitete igrača i određenu dozu sreće, nego na sistematsko pripremljenu superiornu reprezentaciju, kakva je bila u Turskoj. Pažljivi hroničar se verovatno seća kako je turska štampa predstavila (tada) „plave“ pred početak prvenstva, imajući u vidu da je na prethodnom EP u Francuskoj 1999. neočekivano osvojena „samo“ bronza. Time je prekinuta niska od četiri uzastopna evropska zlata (1989, 1991, 1995, 1997), zbog nemogućnosti ekipe da ide na pripreme (zbog bombardovanja SRJ) i povreda nekih ključnih igrača tokom takmičenja. U suprotnom bi bilo vezano svih šest zlata, a da nije bilo sportskih sankcija po svoj prilici i punih sedam zlatnih odličja, što je apsolutno neverovatna činjenica vredna izučavanja na (ne samo) sportskim katedrama univerziteta širom sveta.

Te 1999. turski mediji su dolazak „ranjenog lava“ predstavili simbolično i snažnim rečima: „Kralj želi svoju krunu nazad!“. Četa popularnog Karija se ponašala upravo tako: kao rojalistička družina košarkaške aristokratije i predvođena novim asovima Predragom Peđom Stojakovićem i Dejanom Bodirogom, bez Divca, Đorđevića, Danilovića, Savića, Paspalja i ostalih majstora iz prethodne ere, a pojačana nadolazećim asovima poput Jarića, Gurovića, Tarlaća ili Šćepanovića naprosto je pregazila sve rivale ne ostavljajući im ni najmanju nadu, sve do konačnog finala sa domaćinom. Pamtim kao da je to juče bilo, tekst u “Vremenu” koji se pozivao na superlative španskih medija koji su prognozirali dominaciju ovog tima tokom dugog niza godina. To se nikada nije dogodilo. I to je nešto što mora da istinski boli svakog kome na srcu leže nacionalne boje i ovaj sport.

Najpre, za EP u Švedskoj 2003 veliki broj igrača je, potpuno iznenađujuće, otkazao učešće, na čelu sa Bodirogom, a jedini superstar u ekipi ostao je Peđa Stojaković, koji se povredio pred odlučujuće utakmice, i naša ekipa je takmičenje završila porazom od sledećeg šampiona Litvanije. Osvojeno šesto mesto objektivno i nije toliko loše, uzimajući u obzir lošu atmosferu oko tima i neverovatan broj otkaza, a posebno ono što će uslediti narednih godina. Crni oblaci nadvili su se nad „zemlju košarke“, utisak je bez pravog i odgovarajućeg razloga. Olako krčmljenje dugo i napornog sticanog ugleda kao da je započinjalo.

Nakon epske blamaže i katastrofe na OI u Atini 2004, kada je naša reprezentacija, pod imenom SCG, završila takmičenje već u grupnoj fazi, pod trenerskom palicom novog-starog selektora Željka Obradovića, organizacija narednog EP u našoj zemlji i odazivanje gotovo svih najvećih asova uskomešala je duhove i vratila optimizam u našoj javnosti. Svi su bili ubeđeni u rutinsko vraćanje „krune“ tamo gde ona „pripada“, to naprosto nije bilo dovođeno u pitanje. Problemi na liniji Obradović – Stojaković uzrokovali su neigranje našeg NBA asa, ali ni to nije moglo ni najmanje da poljulja beskrajni optimizam. Kao kompenzacija za nikada održano SP 1994. u beogradskoj Areni domaćinstvo je, istina na kontinentalnom nivou, dodeljeno jedanaest godina kasnije. Bodiroga, Rebrača, Tomašević, Šćepanović, Jarić, Rakočević, Radmanović, Milojević, Krstić i Miličić nisu bili dovoljni da se naši dokopaju Arene nakon grupne faze igrane u novosadskom Spensu. Početni debakl protiv Španije kao da je ukazao na ono što će se izvesno kasnije dogoditi: u osmini finala, raštimovana Obradovićeva, četa uprkos početnom vođstvu, izgubila je od Francuske što je senzacionalno odjeknulo širom starog kontinenta. Ono što je bilo „već viđeno“ ipak se nije dogodilo, kralj nije vratio svoju krunu nazad! Šok, neverica, užas, konsternacija – samo su neki od opisa kako je taj poraz delovao na košarkaški puk, zajedno sa po zlu čuvenom Obradovićevom konferencijom nakon utakmice. Označilo je to neslavan raspad slavne generacije, koja to nikako nije zaslužila. Ali moralo se dalje.

Posle očekivanog „wild card“ poziva od strane FIBA zvaničnom svetskom šampionu, naša reprezentacija, sada pod palicom Dragana Šakote, na ružan način se „zahvalila“ na tom potezu, šaljući na Mondobasket u Japan 2006. bezmalo rezervnu ekipu, uz nove lidere Rakočevića i Miličića. Reprezentacija se, doduše, nije potpuno obrukala, ali ni prikazala ništa posebno. Nova evropska sila Španija ju je u prvom meču eliminacione faze rutinski „počistila“ sa terena i poslala kući. Brukanje slavnog imena izgrađivanog generacijama tu se samo nastavilo, a još crnji oblaci bili su na horizontu. Igrači su masovno počeli da izbegavaju pozive na pripreme, s raznim neubedljivim opravdanjima, nacionalni tim postao je mesto da se prodaju solidni klupski igrači koji u neka druga vremena ne bi mogli ni da „primirišu“ dresu najdražih boja. Očekivano, posle neuspeha Šakota je odstupio, a užarenu klupu preuzeo je zapravo jedini koji je to tada u tom trenutku hteo – Zoran Moka Slavnić.

Njegova ideja, koja je uostalom i zaštitni znak celokupne Mokine trenerske karijere da gurne mlade u vatru, bila je njegov izbor koliko i nužnost – niko drugi zapravo nije ni hteo da igra! Uz trojicu starijih igrača (Jarića, Gurovića i Miličića) i podršku talentovane „omladine“ (pre svega Teodosića), čuveni „moskitosi“ krenuli su ambiciozno na EP u Španiji 2007. sa željom da donekle povrate poljuljano samopouzdanje i osvetlaju obraz naciji. Međutim, te godine dotaknuto je dno. Sva tri poraza u grupi poslala su ekipu ekspresno kući uz činjenicu koju su apsolutno svi smatrali da je nemoguće da se ikada obistini: naša reprezentacija za sledeće EP moraće da igra kvalifikacije! Istini za volju, treba biti pošten i priznati da naša igra tada uopšte nije izgledala tako loše, da su svi porazi bili „tesni“ i od jakih protivnika, kao i da smo oštećeni sudijskim odlukama protiv zvaničnog šampiona Grčke. Sve to stoji kao činjenica istoričarima i analitičarima naših učešća na evropskim prvenstvima. Nedostajalo je naizgled malo, ali je svejedno konačan pad bio spektakularan. Šest godina nakon trijumfalnog osvajanja trofeja pali smo na samo evropsko dno, sa mračnim perspektivama šta i kako dalje. Očekivano, i Slavnić je morao da odstupi nakon samo jedne godine na klupi, i bilo je potpuno nejasno ko će voditi tim u narednim kvalifikacijama, s tim da će OI u Pekingu definitivno biti propuštene.

U takvoj atmosferi savez je uspeo da ubedi starog lisca i prekaljenog košarkaškog znalca Dušana Dudu Ivkovića da se još jednom prihvati nezahvalnog zadatka i prosto rečeno vadi kestenje iz vatre. Nova selekcija tima (bazirana mahom na prethodnom Slavnićevom izboru) uz odstranjivanje talentovanih, ali nedisciplinovanih pojedinaca, dala je rezultata i kvalifikacije su završene uspešno, uz nejasna očekivanja šta je ta ekipa u stanju da učini na EP u Poljskoj 2009. Iznenađujuće, mlada i drska timska igra već je na početku nagovestila iznenađenje velikih razmera: u prvom kolu ubedljivo je nadigrana i pobeđena šokirana Španija, koja je na prvenstvo stigla arogantno kao apsolutni favorit, i tako se i ponašala. Euforija je brzo obuzela našu javnost uvek željnu dobre košarke – ova ekipa može daleko! Bez super-starova, izuzev onoga na klupi, Srbija se probijala strpljivo, korak po korak, i u dramatičnoj polufinalnoj utakmici u kojoj je briljirao mladi Teodosić izborila ulazak u finale Eurobasketa, prvi put od Turske 2001. Španija se tamo ipak više nego ubedljivo revanširala za poraz u grupi i zasluženo osvojila tron, ali je naše „srebro sijalo kao zlato“ i napokon ukazivalo da se pojavilo svetlo na kraju tunela.

Uspešne igre nastavljene su i sledeće godine u Turskoj, a uz stečeno samopouzdanje smešilo se novo finale, sada za svetsko zlato. Za sva vremena i anale ostaće upamćena četvrtfinalna utakmica protiv „crvene furije“ koja je bukvalno zanemela posle one neverovatne trojke Teodosića sa osam metara, i spoznaje da neće biti u prilici da brani titulu iz Japana. Polufinale sa domaćinima trebalo je da predstavlja rutinsku prepreku ka željenom velikom finalu sa SAD, grandiozni okršaj nakon deset sušnih godina i prilika da osim osvajanja nove medalje, proverimo gde se sada nalazimo na košarkaškoj mapi sveta. Sramno suđenje bukvalno je silom sprečilo tu očekivanu utakmicu. Nažalost, naši momci nisu uspeli brzo da se oporave i lagani poraz od Litvanije u borbi za bronzu bio je posledica nedostatka motiva i prevelikog razočaranja nakon krađe u sudijskoj režiji. Ipak, optimizam pred naredno EP bio je veći nego ikada u prethodnoj dekadi.

Kao jedni od favorita, naši momci EP u Litvaniji započeli su odlično, ali nisu bili u stanju da na taj način i završe. Neki smatraju da je sve krenulo po zlu od onog nesrećnog promašenog Savanovićevog zicera u produžetku protiv Francuske, kada se uvukao nemir u ekipu. Povrede nekolicine igrača i nemogućnost njihove zamene urodili su porazom od Rusije, koji je sprečio ekipu da se bori za medalje. Razočaranje javnosti bilo je veliko, kritike su primali i selektor i igrači, a sumnja u njihov kvalitet rasla je geometrijskom progresijom. Da stvari budu još gore, nije izboreno mesto ni na Olimpijskim igrama u Londonu, pa su naši košarkaši bili primorani da za EP u Sloveniji 2013. ponovo igraju u kvalifikacijama.

Same kvalifikacije proticale su turbulentno, neki neočekivani porazi doveli su čak u pitanje i sam plasman na EP, koji je ipak, mada jedva, izboren u poslednjem kolu protiv Izraela. Makar je time održan kontinuitet nastupa na prvenstvima, tešili su se naši navijači, ponovo u nedoumici šta mogu da očekuju od tima u Sloveniji. Ivković je nastavio sa svojom praksom – kao pravi predstavnik „stare garde“ trenerske filozofije – da ne poziva dva igrača s najvećim individualnim kvalitetom u tom trenutku, Igora Rakočevića i Darka Miličića. Ekipa je u Sloveniji oscilirala od sjaja do očaja, neke reprezentacije su demolirane maestralnom igrom, a neke unapred dobijene utakmice naprasno su izgubljene. Sve do neslavnog ubedljivog poraza protiv Španije, koji je sasvim sigurno naneo duboke traume svim našim simpatizerima. Ipak, tim je smogao snage da se povrati i u – pokazaće se kasnije ključnom – meču za sedmo mesto, koje je poslednje direktno vodilo na Mundobasket, pobedio Italiju, ostavivši je tako bez prilike da učestvuje na SP u Španiji 2014. Uprkos relativnom uspehu, a kao posledica konstantnog gunđanja i pritajenog nezadovoljstva javnosti, Duda Ivković je podneo ostavku i nacionalni tim ostao je bez selektora.

Sasvim iznenađujuće, za novog trenera Srbije izabrana je igračka legenda s veoma malo trenerskog iskustva, Aleksandar Saša Đorđević, popularni „Sale nacionale“, koji je svoj zarazni optimizam pokušao da prenese svima oko sebe, obećavajući da će na terenu priznavati, podjednako kao dok je bio igrač, samo pobede i borbu do kraja. Da budemo sasvim iskreni, malo ko mu je verovao. U jednu stvar, međutim, niko nije sumnjao: era otkazivanja i(li) nepozivanja najboljih igrača konačno je ovim završena, jer, zaboga, ko sme i može da otkaže poziv „Nacionaletu“, kada su većina od njih svoje prve igračke korake upravo i započeli pod uticajem ovog legendarnog plejmejkera. Tako je i bilo, svoj izbor Đorđević je saopštavao uz dosta javnog otpora i negodovanja, ali sa beskrajnim igračkim „kreditom“ zarađenim tokom karijere.

Otišli smo na Mundobasket 2014. sa željom da se što bolje predstavimo i, ako može, nešto osvojimo. SP je prevazišlo sva i najsmelija očekivanja. Sa veoma tankom centarskom linijom, povređenim Krstićem, nepoznanicom Raduljicom i ipak nedovoljno kvalitetnim Katićem, Srbija je na pet utakmica grupne faze doživela čak tri poraza, pobedivši samo dva vanevropska autsajdera. Već su se mogli čuti prvi glasovi kako je izbor Đorđevića za selektora velika greška, te da je on po svoj prilici „novi Mihajlović“, aludirajući na selektora fudbalskog tima. Po vašem autoru, ključni trenutak kasnijeg meteorskog uspeha našao se u završnim momentima poslednje utakmice grupne faze, sa favorizovanim domaćinom Španijom, koja je godinama veoma raspoložena da naplaćuje neke stare komplekse iz prošlosti, sa željom da ne samo pobedi starog rivala, nego ga i dodatno ponizi. Đorđević je namerno pri već odlučenom rezultatu izazvao dve tehničke greške, pokazujući svojim i tuđim igračima, sudijama i celokupnoj javnosti, da sa nama „više neće biti šale“, što je on lično, svojim godinama izrađivanim autoritetom, sebi i mogao da dozvoli. Usledila je poezija. Teško da bi se to moglo okarakterisati nekim drugačijim epitetom.

Ružno pače se pretvorilo u labuda i favorizovane ekipe Grčke, Brazila i Francuske su naprosto „zbrisane“ furioznom i vrhunskom igrom, koja je na momente podsećala na trenutke dominacije one stare velike Jugoslavije, kada protivnik bez obzira u kakvom je stanju, jednostavno nema šta da traži na parketu. U ekipi gde je gotovo pola igrača osporavano kao nedovoljno kvalitetno, rodio se timski duh, vrhunska fizička pripremljenost (što je bila nova, do tada nedostajuća komponenta u našem radu) i uprkos svim objektivnim prognozama Srbija se plasirala u veliko finale protiv nepobedivog tima SAD, u nadi da se može ponoviti čudo iz Indijanapolisa. Već viđeni šampion, domaćin Španija (a sasvim slično SCG 2005.) ostao je u suzama i ponovo bez medalje, kao i 4 godine ranije. Gorkom ironijom sudbine, možda je ono „ukradeno“ finale iz Turske nekim karmičkim dugom „pogurano“ ka našim izabranicima, koji su uprkos tri početna poraza uspeli da se bore za tron i, ipak očekivano, osvoje srebrno odličje. Dočekani su kao nacionalni heroji, a Đorđević je ekspresno povratio nepodeljene simpatije nacije, koja je u jednom momentu u njegovo znanje, iskustvo i sposobnost posumnjala.

Pred nama je novo EP, koje se ovog puta prvi put održava u četiri države. Očekivanja su najviša moguća, svi bitni igrači imali su odlične klupske sezone, uigranost sa selektorom je daleko veća, igrači znaju šta od njega mogu da očekuju, kao i on od njih, sada su se odazvali svi pozvani, a prava je šteta što je zakulisnim radnjama ili strogim NBA pravilima onemogućen gorostasni centar Boban Marjanović. S njim u timu najviša očekivanja bila bi sasvim opravdana i razumljiva, ovako ona, iako naravno i dalje postoje, donekle su zadržana dozom opreza. Pripremni period prošao je odlično, redom su pobeđivane reprezentacije slabijeg i srednjeg ranga, a takođe i favorit Francuska na „Trofeju Beograd“ u Kombank areni. Mišljenja smo da ovakva košarkaška groznica nije vladala zemljom duže od jedne decenije, i u vazduhu kao da naprosto „visi“ očekivanje da se, sada po prvi put kao nezavisna država, Srbija okiti evropskim zlatom! Kao da je sazrelo ono što je, vredi to pomenuti, prvi započeo Moka Slavnić, pa znalački i u ključnom trenutku nastavio Duda Ivković, da njihov zajednički pulen, najbolji evropski plejmejker svoje generacije Saša Đorđević ponovo vrati krunu tamo gde je njeno mesto, u samo srce, u voljenu zemlju košarke. Celokupna ova atmosfera neodoljivo nas podseća na početak EP u Turskoj 2001, pa bismo mogli da ponovimo kako nas je predstavila njihova štampa pred početak takmičenja. „Kralj želi svoju krunu nazad!“ je istovremeno i želja, i očekivanje i konstatacija. Na dan kada Eurobasket počinje svi ćemo moći donekle da ocenimo koliko je ovaj poziv opravdan i realan, a nadajmo se da će se ispuniti upravo stara selektora želja da na svakom reprezentativnom takmičenju na kojem učestvuje – na kraju kao poslednju čuje našu himnu.

 

Photo: FIBA