Lepo je biti košarkaš

Juče je (10. juna) sahranjen Momčilo Miki Radulović.Običan,vaspitan i normalan čovek. Ovo i nije vest za ovu zemlju gde se normalni ne pominju… ali to nije tema.
Miki je za života bio nešto što ga izdvaja i uzdiže – bio je košarkaš. Samo košarkaš. Čovek se bavi košarkom onoliko koliko mu priroda dozvoljava, ali košarkaš ostaje ceo život.
Miki je život proveo u Peći, Ivangradu, Splitu i Beogradu, i kao igrač
obelezio jedno divno vreme koga se sećamo sa neskrivenom nostalgijom. Vreme koje donosi prijatelje za ceo život, zaražene istim virusom – košarkom.
Kosarka nam je u krvi, a u dosezanju visina na kojima je ovaj sport danas učestvovali su mnogi, Više ili manje poznati. Svi su oni činili košarkaški pokret one velike bivše države – superioran i ispred svog vremena.
Ne želim da dalje raspravljam o društveno priznatim i nepriznatim vrednostima, Pogotovo što sam opsesivno subjektivan kad je u pitanju košarka, Želim samo da podsetim na ovaj događaj i ovog čoveka. Miki Radulović je čak i svojim odlaskom učinio nešto za ljude, a normalno za nas košarkaše.
miki radulovic
Dve godine je igrao za KK Jugoplastiku iz Splita. Sa njima je osvojio prvu tituli šampiona Jugoslavije, i igrao finale Kupa šampiona. Kao i svaki vredan čovek, ostavio je mnogo prijatelja koji ga nisu zaboravili.
Na vest da je otišao, njegovi prijatelji su zamolili telefonom, onako po starinskom običaju i prijateljski, jednog od košarkaša iz Beograda, prijatelja – a bože moj, svi smo mi prijatelji – da kupi cveće,venac, i da izrazi saučešće porodici.
Učinio je to, naravno,prosto i lako, ali dirljivo. Do suza su bili ganuti i porodica i donosilac venca. Porodici je mnogo značilo, a nama u košarci je to nekako normalno. Prosto i lako – kao nekad kad na telefonu okreneš pozivni 011,012, 021.. i sve funkcioniše kao da se ništa od svih onih strašnih stvari devedesetih nije dogodilo. Prosto, lako, ljudski.
Košarka je ispred i iznad, a košarkaši, koji su ovu našu malu zemlju
učinili ogromnom, danas su svi oni normalni ljudi. Normalni a
nadzemaljci. Miki Radulović za života je stvarao taj kult, i sa velikim
bogatstvom odlazi od nas. Ostavlja nas uzdignutije i ponosnije.
Hvala mu!
Piše: Miroljub Damjanović Dugi

 

Na sahrani Mikija Radulovića govorio je Dragan-Kokan Đurišić, prijatelj mnogih generacija košarkaša. Između ostalog je rekao:

“Bio je prvi, ali i pravi sportski nomad.Svojom posvećenošću plenio je sve nas, a naš grad je zavoleo kao svoj novi sportski zavičaj. Postao je naš sportski gorostas.

Tiho je došao iz svoje Peći u KK Ivangrad, i postao deo tima 1965. koji ulazi u Prvu saveznu ligu tadašnje Jugoslavije, gde su velikani poput Koraća, Đerđe, Ćosića, Daneua, Rajkovića i ostalih bili svedoci čuvene pesme koja se prolamala Limskom dolinom: “Na stadionu kraj Begine kuće za sve goste biće ovde vruće”.

Kvalitet igre ovog nebeskog skakača i paklenog šutera odvodi ga zatim u Split, u Jugoplastiku u sezoni 1970-71. Sa njim te godine Jugoplastika prvi put u svojoj istoriji postaje prvak države. Na pobedničkom postolju stoji i gordi čovek Miki Radulović – Amerikano, kako sam ga ja iz milja zvao.

Jugoplastika je 1972. izgubila od Injisa svoje prvo finale Kupa šampiona, a Miki se potom vraća u svoj kraj. Bio je igrač velikog srca i uzvišenog stila. Posedovao je okean altruizma, strast prema košarci i sportskim uspesima.

Prošle godine, na onoj našoj utakmici u Ivangradu koju smo zajedno odigrali, ubacio si i svoje poslednje poene na onim istim koševima gde si ih na stotine ubacio. Sada ćeš u galaksiji naći svoje košarkaške saborce, igraćete svemirski basket ti i Dojčilo Boričić, Momčilo Boričić, Suvad Musić, Momčilo Nedić… Sve ih pozdravi, i reci im da ništa nije kao što je nekad bilo.

Na kraju, umesto tuge i suza ostaje ponos i snaga za priznanje: bila je čast i privilegija sa Mikijem deliti najsrećnije dane mladosti.

Dragan-Kokan Đurišić