Lilihip u Lilu

Zbog Noleta Đokovića u noći između petrka i subote spavao sam jedva tri suta, avion iz Berlina za Pariz bio je u 06,55, ali nije mi žao. Sa aerodroma „Šarl de Gol“ pravo na voz za Lil, na stanici videh Panajotisa Janakisa, bili smo u istom vozu. Za razliku od Berlina, gde nisam video ni jedan plakat ili bilo šta što bi upućivalo da se u gradu igra Evropsko prvenstvo na kome učestvuje i Nemačka, u Lilu me je već na železhničkoj stanici dočekala velika reklama za događaj u čiju završnicu ulazimo.

Smeštaj na brzinu pa u halu, to jest na fudbalski stadion. Bio sam ovde 1984. kada je Belgija pobedila Jugoslaviju sa 2-0, i na jednoj utakmici tokom šampionata sveta 1998, ne sećam se više kojoj, ali ovaj stadion nema veze sa onim na kome sam bio. Ovo je super moderno zdanje, sa pokrivenim krovom i raznim pogodnostima od kojih je košarkaška sala za 27.000 gledalaca samo jedna. Stigoh na kraj druge četvrtine utakmice Lertonija-Slovenija. Sa 42-40 na poluvremenu za Letonce sve je bilo otvoreno, 55-52 posle 30 minuta nije nagoveštavalo ništa dobro ekipi Jureta Zdovca, a konačnih 73-66 znači da Slovenci idu kući i, još gore, da neće videti Rio.

– Tek smo raspakovali kofere a već moramo kuću – reče mi Žiga Bojc, stari znanac, novinar slovenačke nacionalne agencije STA. I ostale slovenačke kolege izgledali su kao da je neko, daleko bilo, umro. Vrteli su glavom i ponavljali da „ovakvu šansu neće skoro imati“. Stvar je prosta – nemaju tim. Nemaju ga ni Letonci, ali kako i od dva loša neko mora da pobedi, radovali su se Letonci. Slovenija bez Gorana Dragića, Erazema i Domena Lorbeka, ceo ofanzivni arsenal bazira na Zoranu Dragiću (17 poena), ali i Letonci su imali jednog raspoloženog strelca Janisa Strelnieksa, takođe 17 poena) i više solidnih nego Slovenci. Zanimljivo, bilo je 16.000 gledalaca, nema sumnje da će ovo prvenstvo biti najgledanije.

Grci, ozbiljan tim

Za razliku od smrkuntih lica slovenačkih novinara, grčke kolege bile su nasmejane. Njihova reprezentacija pobedila je Belgiju odličnom igrom u drugom poluvremenu. Sreo sam, naravno, i „Vasilija Skuntića“, kako je Zvonko Šimunec, atinski saradnik ovog portala, (pre)krstio Vasilisa-Bila Skuntisa, novinarsku košarkašku eminenciju Grčke. Moj stari drugar Bil radi kao komentator grčke TV OTE a stručni konsultat bio mu je Panajotis Janakis, bivši internacionalac i selektoir Grčke. Lepo sam se ispričao sa njim, ali pošto je bio u Zagrebu srpski tim nije gledao pa smo se dogovorili da o našem timu pričamo posle meča sa Finskom. Janakis je, inače, jedini čovek koji je bio prvak Evrope kao igrač (1987.) i kao trener (2005.). Bilo bi lepo da mu se posle ovog šampionata pridruži još jedan velikan. Dvojica su kandidati, jednog (sigurno) znate. Do danas su bila trojica, ali Jure Zdovc je sišao sa liste.

Grci deluju kao ozbiljan tim, sa pet odličnih bekova, iskusnim krilima i centrima koji kupe mnogo lopti (Antetokumbo 10 skokova, Kufas 9) ili šutiraju za 2 i 3 poena (Burusis, 14). Spanulis je postigao samo 7 poena i podelio samo 6 asistencija, ali više nije ni trebalo. Zna se da je on čovek za egal završnice.

Pau Gasol

Grci su posle meča isključivo govorili o Španiji kao rivalu u četvrtfinalu, ali to je tek trebalo da se potvrdi. Posle 41-39 na poluvremenu, i odličnog utiska koji su ostavili Poljaci, taj predviđeni četvrtfinalni duel i nije bio tako izvestan. Špance je opet u životu držao Pau Gasol, strelac 15 poena u prvih 10.minuta. U 5.minutu treće četvrtine Španci su bili u autu, Poljska je koševima Vaćinskog povela 48-46, minut pre kraja treće deonice i 55-52, ali je Nidža Mirotić sa 2+1 poravnao pred poslednju deonicu. Gasol (19) i Mirotić (15), tandem Čikago Bulsa, bio je najzaslužniji što su Španci još uvek bili u igri.Špancima nije igrao Rudi Fernandez, ali ne verujem da bi priča bila bitno drugačija i sa njim.Ipak, Grci su bili u pravu, igraće sa Španijom jer je suvi kvalitet Pau Gasola (30 poena, znatno iznad proseka iz Berlina od 21,6) izneo tim do pobede koja je na kraju još ispala i ubedljiva (80-66), ali ako me neko pita – uopšte ne vidim Španiju kao favorita protiv Grka. U zaviusnosti dokle stigne Španija, Pau je ozbiljan kandidat za MVP turnira a viđen je i za prvu petorku.

Bilo je bar 22.000 gledalaca koji su zdušno navijali za Poljsku, valjda računajući da će ona u nastavku takmičenja biti lakši rival Francuskoj. Ambijent je bio sjajan, mada nisam siguran šta su oni sa vrha (punih) tribina videli. Publika se u pauzama zabavljala vikanjem iz sveg glasa jer su se merili decibili i išli su preko 107. Kako li će tek biti na mečevima Francuske?

Bilo kako bilo, posle prve tri utakmice „lilihipa iz Lila“ odrekli su se Slovenija, Belgija i Poljska.

Par sati kasnije pridružila im se i Turska, ali važnije od pobede Francuza je atmosfera u dvorani. Bila je zaista luda, publika uglavnom u plavim dresovima domaćina, a na tribinama rekordnih 26.135 gledalaca. To je najviše u istoriji evropskih prvenstava otkad se igraju u dvoranama. Prethodni rekord bio je samo dva dana star, jer je na utakmici Francuska-Poljska prisustvovalo 21.302 gledaoca. Do ovog Eurobasketa rekord u poseti držala je beogradska Kombank arena sa 18.900 – koliko je publike bilo na završnim mečevima Evropskog prvenstva 2005. koje je održano u našoj prestonici. Mnogi od prisutnih u beogradskoj areni karte su kupili znatno ranije, verujući da će bodriti reprezentaciju Srbije i Crne Gore, ali gledali su finale Grčka-Nemačka i borbu za bronzu Francuska-Španija.

U takvoj atmosferi bilo je i onih koji su se potpuno izgubili. To pre svega važi za Turke, koji su kako-tako držali priključak u prvoj četvrtini. Sve ostalo je bio francuski ples koji se na kraju završio rezultatom 76-53. Najbolji u timu domaćina bili su Nando De Kolo (15 poena + 7 skokova + 7 asistencija) i Žofri Lovernj (12 poena + 9 skokova). Kod Turaka samo je Iljasova bio na svom uobičajenom nivou (14 poena + 10 skokova). Francuska će u četvrtfinalu igrati sa Letonijom, a Španija sa Grčkom. Pobednici će ukrstiti koplja u polufinalu.

Photo: FIBA Europe