Moć tandema

 

Gledam Teodosića i Raduljicu i uživam. Teorija kaže da osovinu petorke čini relacija plej-centar. Mogu, naravno, i druge kombinacije, u moćnom Partizanu iz 70-tih godina imali smo Kiću i Praju, dakle beka šutera i krilo, ali istorija je puna primera moćnog dejstva organizatora igre i igrača pod košem. Najbolji primer koji mi pada na pamet kada je naša košarka u pitanju (ili bivša naša) su Pino Đerđa i Krešo Ćosić u Zadru. Uz izvinjenje ostalima, i vrapci znaju da su one dve titule Zadra 1974. i 1975. doneli Pino i Krešo. I nije važila ona da um caruje a snaga klade valja jer su to bila dva uma, dve genijalne košarkaške pameti. Ćosić je bio centar 20 godina ispred svog vremena, jedan Sabonis ali 10 centimetara niži i jedno 30 kilograma lakši, a Pino je bio plej-košgeter, jedan od onih, koji kao Teo danas, mogu da stave 30 poena kad zatreba. U reprezentaciji je Krešin pajtos bio Moka Slavnić. Kasnije su tu ulogu u Partizanu i državnom timu imali Sale Đorđević i Divac. Ovaj drugi mi je jednom davno pričao da je došao u Partizan samo zbog Đorđevića sa kojim tada – nije govorio!

– Bila je to neka klinačka svađa bez razloga, ali sam tada razmišljao ovako:Ja sam centar, treba mi plej, a najbolji je Sale. Znači, idem u Partizan – pričao je Divac.

Istorija košarke poznaje mnoge velike tandeme. Recimo, u NBA su pedestih harali Bob Kuzi i Bil Rasel, nešto kasnije Medžik Džonson i Karim Abdul Džabar, još kasnije Džon Stokton i Karl Meloun… Ne bih da poredim Tea i Raduljicu sa bilo kojim od pomenutih dvojaca, ali hoću da izrazim zadovoljstvo što imamu tu „kičmu“ oko koje se vrtela i ova egzibicija sa Italijom. OK, njima nisu igrali Belineli i Datome, sa njima u timu ne bilo -19, nego možda -12, ali koja je razlika? Naš tim je bio toliko ubedljiv da i najveći pesimisti moraju da priznaju da igramo dobro. Čak je i selektor Đorđević zadovoljniji nego što to javno želi da kaže. Iz meča u meč forma se diže, uz odbranu koja funkcioniše od prvog dana sada je OK i napad.

Azurima je ubačena prva „stotka“, Turcima su data 93 poena. Teodosić je sa prosekom od 7 asistencija po meču drugi, iza Litvanca Kalnietisa, ali raduje što u prvih 30 strelaca imamo samo Bjelicu na 21. mestu (14,0) i njega, i to na 28. mestu sa prosekom od 13,4 poena. Raduljica je 41. Sa 11,6 ali na poslednja dva meča dao je 324 (20+14). To znači da svi daju koševe, igramo timski. Raduljica polako ulazi u formu, Sale ga je strpljivo čekao kao prošle godine na Mundijalu kapitena Krstića. Sa standardno odličnim Bjelicom, sa popravljenim šutem Bogdanovića, sa Ercegom koji je bio „viđen“ kao tajno oružje za Italijane, sa Kuzmićem koji će biti još bolji, sa zlata vrednim Markovićem, standardnim Kalinićem i ostalima koji koriste minute koje dobijaju imamo tim za postolje. Ali da ne žurimo. Prvo Finci, sa svojim šuterima i 5-6000 navijača, posle ko već bude na redu.

Jubilej u Lilu

Sa pet pobeda u Berlinu, Srbija je stigla do 248 utakmica na evropskim šampionatima. Ona u četvrtfinalu biće jubilarna, 250.Osim prvog meča protiv SSSR u Pragu 1947, dobili smo sve ostale „jubilarne“ utakmice: 50. protiv Mađarske 1961, 100. protiv Čehoslovačke 1873, 150. protiv Francuske 1987, 200. protiv Švedske 2003. Od 248 utakmica naš tim dobio je 178, lepih 71,2 odsto. Uzgred, „stotka“ ubačena Italiji bila je 33. u istoriji učešća Jugoslavije/Srbije na evropskim šampionatima.

Sve u svemu, ličimo na tim i imamo pravo na optimizam. A još da nam je Boban Marjanović…

U razgovorima sa stranim kolegama naš najčešće pominjani „igrač“ je Saša Đorđević. Svi hvale Teodosića i ostale momke, ali ističu da je karakter timu, lični pečat, dao Sale.

– Igrao sam sa njim u Milanu, bio nam je trener na terenu i još tada se videlo da će biti trener. Rođen je za taj posao. Srbija deluje moćno, igra sjajnu odbranu, ima mnogo igrača a na poslednje dve utakmice popravila je i napad. Ostaje favorit za zlato – rekao mi je David Pesina, nekadašnji igrač Olimpije iz Milana, danas TV komentator.

Pobeda nam je, osim samopuzdanja, donela i dan odmora, vrlo dragocen jer je FIBA smislila da 4 ekipe u noćí između četvrtrka i petka lete za Lil. Pošto su Turci igrali od 21,00 i morali u hotel na večeru, taj let nije mogao da bude pre 01,00 a dolazak i smeštaj pred zoru…

Gracias Šreder

sreder b5

Pošto smo saznali da igramo sa Finskom, ostalo je da vidimo rasplet u našoj grupi. Ključni duel bio je Nemačka-Španija. Gubitnik je ispadao. Španija je na kraju slavila 77-76 ali uz mnogo sreće. Pošto je olako prokockala i 15 poena prednosti, u finišu smo videli dramu. Na 3,8 sekunde pre kraja, pri 74-77, hrvatski sudija Sreten Radović svirnuo je faul nad Šrederom i podigao tri prsta. Tri bacanja, šansa za produžetak. Denis Šreder je opet odigrao sjajan meč, do tada je dao 24 poena i šutirao penale 5/5, ali on očito nije čovek za odlučujuće momente. Na stranu što je u prethodnim minutima izgubio dve lopte. Imao je šansu da se iskupi, pogodio prva dva bacanja i promašio treće…Ende.

U poslednjoj utakmici Turci su početničkom greškom, ne praveći faul pri vodjstvu od 3 poena razlike, dozvolili Islandjanima (Gunarson) da izjednače trojkom u poslednjoj sekundi i iznude produžetak. Mnogi su sujmnjičavo vrteli glavom, ali nije bilo jasno šta Turci dobijaju ako-izgube? I pre meča bili su četvrti pa četvrti. U dodatnih 5 minuta raspršili su sve sumnje, odigrali pošteno i dobili 9 razlike, 111-102. Da su izgubili jednako bi išli na Francuze u osmini fiunala a jedina razlika bila bi što bi Italija bila druga a Španija treća i možda naš rival u polufinalu…Ovako možda opet vidmo Italiju, ali otom-potom.Da prvo preskočimo Fince i četvrtfinale, da ne prerskačemo stepenike što reče selektor.

 

Photo: FIBA Europe