Na današnji dan: Prva svetska titula za SAD

 

Opet malo istorije. Daleko od toga da nema aktuelnih tema, ali jedna od “misija” našeg sajta jeste približavanje košarkaške istorije mladim čitaocima koji o istorijskim temama gotovo da nemaju odakle da saznaju, osim kad na internetu tačno znaju šta da traže. Nedavno je ovde bilo reči o drugom Prvenstvu sveta u Rio de Žaneiru, na kome je u meču Jugoslavija-Urugvaj našem timu, greškom zapisničkog stola, oduzeta pobeda u regularnom delu. Danas je tema finale na tom šampionatu, igrano 5.novembra 1954, i prva svetska titula ekipe SAD.

rio 54-2

 

Pre toga malo (pred)istorije. FIBA je na Kongresu u Buenos Airesu 1950. odlučila da se drugo prvenstvo igra u Sao Paulu 1954. Brazil je hteo organizaciju šampionata kako bi košarkaškom titulom zalečio fudbalske rane zbog šoka u meču sa Urugvajem 1950. kada je mali sused bacio u očaj ceo veliki Brazil (pobedivši u finalu svetskog fudbalskog šampionata Brazil sa 2-1). Gradske vlasti Sao Paula obećale su novu dvoranu, ali je nisu izgradili na vreme. Nađeno je rešenje sa seobom šampionat u Rio, gde je u okviru kompleska stadiona Marakana bila izgrađena i dvorana, poznata kao Marakanazinjo (mala Marakana) sa 35.000 mesta. Međutim, za ovaj šampionat kapacitet je iz razloga bezbednosti, smanjen na 17.000. Kad je sve izgledalo OK, ispostavilo se da brazilska vlada ne želi da izda vize komunističkim zemljama, osim Jugoslaviji! Na udaru su se našli SSSR, Mađarska i Čehoslovačka, prvi, drugi i četvrti sa prvenstva Evrope prethodne godine u Moskvi. FIBA, valjda u nedostatku rešenja u kratkom roku, nije ništa učinila da spreči diskrimanaciju. Umesto tri selekcije kojima nije dozvoljeno učešće pozvani su Francuska, Izrael i Jugoslavija.

Odlučeno je da, zbog praktičnijeg sistema takmičenja, igra 12 ekipa ali je kvalitet prilično razvodnjen pozivom upućenom na adrese čak sedam ekipa sa američkog kontinenta: SAD, Kanada, Urugvaj, Paragvaj, Čile, domaćin Brazil i Peru, koji je zamenio prvobitno pozvani Meksiko. Na učesnike iz Azije, Filipne i Tajvan (Formoza)  nije bilo primedbi jer  su u to vreme bili najjači na kontinentu. Uostalom, Filipinci su na kraju bili treći. Primećuje se odsustvo svetskog prvaka Argentine. Razlog je suspenzija igrača koji su četiri godine ranije osvojili titulu prvaka. Kasnije je ustanovljeno da su kršili pravila amaterizma i bili su kažnjeni, a tim se rasturio. Amerikanci su došli sa “trećim timom”, ali pokazalo se da su i u tom sastavu bili prejaki za ostale rivale. O učešću profesionalaca iz već stabilizovane NBA lige nije bilo ni govora, tim je skrpljen od 12 belih igrača koji su igrali u raznim amaterskim ekipama. U mečevima sa Peruom (79-49) i Filipinima (59-37) Amerikanci su nagovestili snagu, ali je Brazil igrao dobro i iz dana u dan rasla je nada da bi mogao da osvoji titulu. Zvezde reprezentacije “karioka” bili su 17-godišnji Vlamir Markes i najbolji strelac Amauri Pasos.

Finale je igrano 5. novembra 1954. pred 17.000 gledalaca. Posle izrazite dominacije, SAD su pobedile 62-41 (35-19), a čak 10 od 12 američkih igrača upisalo se u strelce. Najviše poena dali su Solomon Edvard (14), Bertram Born (12) i Džozep Straton (11), dok je na drugoj strani najefikasniji bio Pasos sa 12 koševa. Najbolji američki igrači na šampionatu bili su Džejms Kirbi Minter (11,1 poena prosek na 9 utakmica), Bertram Born (9,8) i  Vilijam Džonson (8,6) ali, koliko znam, niko od 12 igrača nije stigao do NBA.

Najbolji strelac šampionata bio je Urugvajac Oskar Molja sa 18,7 poena, sledio ga je Kanađanin Karl Rid sa 18,2 dok je Peruanac Rodolfo Salas bio treći sa 18,0, a  tek 10. mesto podelili su Minter (SAD) i Pasos (Brazil) , najbolji strelci finalista, sa po 11,1.

rio 54-3

Nezvanični MVP turnira bio je Amerikanac Kirbi Minter, a u najbolju petorku, takođe nezvanično, ušli su još Džoe Straton (SAD), Zeni de Azevedo i Vlamir Markes (Brazil) i Oskar Molja (Urugvaj).

Za našu košarku taj šampionat je značajan iz više rauzloga. Prvo, na klupu reprezentacije seo je profesor Aleksandar Nikolić. Drugo, ostvarena je prva pobeda na mundijalima, savladan je Peru 86-84. Doduše, trebalo je da budu bar dve pobede jer smo u meču sa Urugvajem teško oštećeni, zapisničar je upisao koš Urugvajcima koji je bio poništen zbog faula u napadu pa smo umesto pobede morali u produžetak koji je izgubljen. Treće, u Brazilu smo prvi put u timu imali jednog dvometraša, Đorđa Konjovića (2,02). Rezultat bi sigurno bio bolji da je mogao da igra Boris Kristančić, jedan od velikana jugoslovenske košarke, koji je preminuo 28.oktobra ove godine u Ljubljani. On je bio u ekipi, bio je velika nada jer je u prvenstvu, igrajući za ljubljanski AŠK, bio najbolji strelac sa 536 poena, ali se na treniungu u Riju u sudaru sa Blaškovićem povredio i propustio celo prvenstvo. Na kraju smo bili pretposlednji, jedanaesti, ali od 4 poraza jedan je bio sa 3 poena (52-55, nezaslužen, protiv Urugvaj), jedan sa 5 (62-67 protiv Paragvaja), jedan sa 7 (60-67 protiv Francuske) i jedan sa 8 (62-70 protiv Čilea). Videlo se da Jugoslavija dolazi.

Photo: FIBA, USA Basketball