Bez ritma, bez energije, bez želje za nadigravanjem, čak i bez publike (a i sudije su se u nekim razdobljima skrivale na terenu) – to je najkraći film utakmice Crvena zvezda-Fenerbahče. Gost je pobedio 63-80, ali sudeći po reakcijama posle meča najjači utisak bila je – škripa patika po parketu. Po pasjem vremenu u Beogradu mnogi su odlučili da ostanu kod kuće, i nisu pogrešili. Jednostavno, nije bilo šta da se vidi u dvorani „Aleksandar Nikolić“ (sakupilo se ipak 4849 gledalaca).

Šampion Evrope – Fenerbahče, najbolji evropski trener – Željko Obradović, naši reprezentativci Kalinić i Gudurić i niz sjajnih igrača u dresu turskog tima, zar treba veća inspiracija da se odigra najbolje što se može? Za ovu Zvezdu to očigledno nije bila dovoljna motivacija, pa su počeli nekako mlitavo, a završili – nikako. Istina, nije se ni Fener nešto pretrgao, čak ni Željko Obradović nije emotivno doživljavao meč onako kako on to ume. Poslao je na otvaranju utakmice na parket nekakvu kombinovanu petorku, koja je lako napravila dvocifrenu prednost 9-20. Bila bi prednost Fenera i veća da umesto potpuno odsutnog Ročestija nije ušao Dilan Enis i vezao dve trojke. Ovaj igrač proveo je na terenu 11 minuta i za to vreme postigao 10 poena. Znam da će neko reći da je to fantastično, ali trener Alimpijević je lako uvideo da Enis voli da igra jedan na jedan, čak i jedan na dva, ali najviše jedan na pet. Ostatak tima nije u njegovim kombinacijama, baš kao ni čuvanje protivničkog beka, i verujem da je to razlog što je do kraja meča presedeo na klupi.

Bez povređenih Dangubića i Bjelice, iz VIP lože prekomandovan je u dres sa brojem 12 Pero Antić. Bolje da nije, jer vidi se da je potpuno nespreman. Ono malo snage što mu je preostalo u ovoj napornoj sezoni on raspoređuje i štedi se za važnije mečeve, a ovo mu baš nije trebalo.

Pored Antića, u meču nije bilo ni Feldina (2 poena, indeks minus 3), mada se ni ostali nisu proslavili. Statistički, jedini pozitivan je Dejan Davidovac, ali ostaje utisak da je većinu od svojih 18 poena postigao u takozvanom „garbage timeu“, u poslednjih 5-6 minuta igre kad je sve već bilo odlučeno. Baš ti minuti podsetili su me na All star utakmice, kad niko ne igra odbranu, i kad svi ispaljuju trojke. E – baš tako se igralo.

Posle ove utakmice ostaje utisak da mečeve Evrolige u kojima nema takmičarskog naboja jer se stanje na tabeli više ne može promeniti ne vole ni igrači Crvene zvezde, kao ni njena publika. Igrači su plaćeni da igraju, i neka se klub izbori sa njihovom motivacijom, ali publika nema nikakvo opravdanje, čak ni u lošem vremenu. Svoj tim se ne bodri samo kad se pobeđuje, a i ovakav protivnik dođe u Beograd jednom u godinu dana. Šampion Evrope, ne moraš da putuješ da bi ga gledao, tu je, možeš da se prošetaš do hale ili stigneš gradskim prevozom, toplo je unutra, igraju majstori – ali ne vredi. Nije to lepa slika poslata iz grada koji će za nekoliko nedelja biti domaćin Fajnal foura Evrolige.

Photo: Euroleague