Nepobedivi domaćini: Budućnost drži rekord

Volimo da se hvalimo time da smo dobri, gostoljubivi domaćin i da smo za gosta spremni da uradimo sve (ne baš kao Eskimi), ali to gostoljublje u sportu ne važi. U jugoslovenskoj i kasnije srpskoj Prvoj ligi je tokom ovih 70 godina gost dobijao u proseku svaku treću utakmicu (na dve pobede domaćina, jedna pobeda gostiju) – što nedvosmisleno pokazuje da domaći teren donosi prednost. Matematički to izgleda ovako: ako su svi uslovi, osim samog kvaliteta ekipa, jednaki – onda bi i domaćini i gosti trebalo da imaju po 50% šansi za pobedu. Gosti su dobili 33%, pa onda računamo da su toliko i domaćini dobili „zasluženo“. Ostaje 33% utakmica koje su dobili domaći a polovinu od toga je trebalo da dobiju gosti – pa je matematički zaključak da je 16% utakmica (ili svaka šesta, odnosno oko 1.800 utakmica ukupno) domaća ekipa dobila „nezasluženo“. Pod „nezasluženo“ računamo da je prevagu donelo: domaćinsko suđenje + glasno navijanje gledalaca + strah gostujuće ekipe u glavama igrača + bolje poznavanje parketa i koševa + umor gostiju od putovanja (procenat bi mogao da bude i veći, ako bismo se saglasili da je ponekad i gost dobio utakmicu „pod čudnim okolnostima“.) Naravno da su, osim „domaćinskog suđenja“, svi ostali uslovi koji pomažu domaćinu, sasvim na mestu i na njih nema primedbi. Sam način formiranja sistema takmičenja u plejofu, jasno pokazuje da je domaći teren prednost.

Zvezda je osvojila prvih deset šampionskih titula u domaćem šampionatu. Možda i najjači Zvezdin tim iz tog perioda je u sezoni 1954. startovao sa 15 pobeda iz 15 utakmica, i već na 7 kola pre kraja takmičenja praktično je bila obezbeđena  nova titula. Trener Nebojša Popović je stoga dao priliku mlađim igračima i rezervistima, a oni najbolji su dobili odmor.  Tim potezom je jedan od najvećih vizionara naše košarke postao direktan „krivac“ za prekid pobedonosne serije Zvezde na domaćem terenu. Beograđani su pre toga izgubili kod kuće od zagrebačke Mladosti (27:29) 1948, a šest godina kasnije opet su Zagrepčani (ovaj put Lokomotiva – 62:68) pobedili u Beogradu i zaustavili Zvezdin niz nepobedivosti na 41 utakmici bez poraza na domaćem terenu. Taj niz su 1948. započeli Gec, Demšar, N. Popović, Stanković, Kalember… a 1954. okosnicu tima činili su  Ćurčić, Bjegojević, O. Popović, Jovanović, Andrijašević, Konjović, Demšar…

Sledeće sezone (1955.) Zvezda je ponovo osvojila titulu, poslednju u nizu, ali je kod kuće izgubila od Proletera iz Zrenjanina (69:84), od tima koji je dolazio (Loci, Radojčić, Engler, Minja, Katić) i koji je 1956. konačno prekinuo dominaciju crveno-belih u nacionalnom šampionatu. Opet se pokazalo da je Nebojša Popović sve video ranije nego drugi, on je znao da Zvezdina zlatna generacija postaje ranjiva i želeo je da ubrza formiranje nove, pa je na račun toga „žrtvovao“ niz nepobedivosti, za koji je osećao da  se bliži kraju.

Olimpija je u periodu od 1965. do 1970. izgubila svega jednom na svom terenu – ali na sredini tog perioda, u sezoni 1967/68, od Zadra (66:75) u direktnoj borbi za titulu prvaka – tako da nije premašila Zvezdin niz od 41 utakmice bez poraza na svom terenu.

Podgorička Budućnost je uspela da postavi novi rekordan niz nepobedivosti na domaćem terenu. Čak  je postavila dva rekorda. Ukoliko se računaju sve utakmice ligaškog dela i doigravanja (plejof) – onda je rekord Podgoričana 47 utakmica nepobedivosti: od poraza od Zvezde (84:86) u polufinalu plejofa 1998. do poraza od Železnika (73:79) u 6. kolu sezone 2001/02. Ukoliko se računaju samo ligaške utakmice (bez plejofa), onda rekord Budućnosti iznosi 65 utakmica (od druge faze mega lige 1995/96 i poraza od Zvezde sa 72:81, do 6. kola sezone 2001/02 i poraza od Železnika 73:79). Podgoričani su u tom periodu osvojili tri titule prvaka (1999, 2000, 2001) i imali zaista sjajne igrače: Šćepanović, Vukčević, Pajović, Radonjić, Bulatović, A. Ivanović, D. Ivanović, Peković, kojima su priključivana i velika pojačanja: Tomašević, Topić, Rakočević, Milojević, Brkić, Kuzmanović, M. Ivanović, Topalović.

Najjači sastav su imali u sezoni 1999/2000 u kojoj su postavili jedinstven rekord na našim košarkaškim terenima – u ligaškom delu i u plejofu su na 30 utakmica zabeležili isto toliko pobeda, a što nije uspelo čak ni Zadru sa Ćosićem, Ciboni sa D. Petrovićem, Jugoplastici sa Kukočem. Mora se priznati da je konkurencija te 1999/2000 bila slabija, jer je država bila manja – ali rekord je rekord. Te sezone za Budućnost su nastupali: Tomašević (562 poena/30 utakmica), Topić (330/30), Brkić (308/29), Šćepanović (304/24), Radonjić (255/29), Vukčević (236/30), Kuzmanović (205/29), Bulatović (176/27), Pajović (133/30), Sekulić (32/27), Radunović (15/28), A. Ivanović (5/10). Trener je bio Miroslav-Muta Nikolić, koji je kao i u svakom klubu u kojem je radio, davao celog sebe.

A jedan drugi drugi Miroslav – pesnik Mika Antić, je rekao „Čovek je željen, tek ako želi. I ako celog sebe damo, tek tada i možemo biti celi.“

Photo: MN press